Ponekad naidje zora koja mi donese jedno novo Ne znam, jedno staro Nisam pametna i jedno neocekivano Slusaj razum; srce je vec previse puta bilo u pravu na moju stetu.
S godinama shvatis da ti ustvari, Razum misli dobro. Srce te ismejava svojim emotivnim tahikardijama i inteligentnim aritmijama od kako krene da kuca. Od kako krene da pumpa samo za Nekog. Osluskujes ga kao simfonijski orkestar i trazis i najmanju gresku ne bi li ga osudio za proneveru ne shvatajuci da je vec kasno. Razum se koprca, daje signale, urla (!), ali zanesenost je previse dobra. Ponese te i nosi, nosi, nosi, daje ti lakocu paperja i snagu uragana, daje ti osecaj mocnog gospodara visina i emociju beloglavog orla mocnog i zasticenog ...
A onda cujes kako je neko najavio veliki prasak...
Ocekujes da padne kometa, da nestane pola sveta, da nastane kataklizma dvehiljadeineke, zgrcis se i ocekujes bol, ocekujes buku, ocekujes Haos u svoj svojoj snazi i moci, ocekujes crveno nebo i vrelu lavu probudjenih vulkana...ocekujes sve na filmovima izmisljeno i u knjigama predskazano, a dobijes samo novu emociju u sebi. Tugu.
Zanesenost prodje i ostavi za sobom pustos, Razum preuzme inicijativu, srce se scucuri i utihne zbog grize savesti losih proracuna, samo Tuga se pojavi kao Alfa i Omega svega sto se tog trenutka racuna.
Polozaj fetusa donese prekopotrebni mir telu, zazmuris ne bi li bezlicnost okruzenja zamenila zelenim slikama neispunjenog, pokusavas da se zalecis nekim nerealnim utehama i sramnim opravdanjima tudjih gresaka, svojih gresaka, zivotnih gresaka, gresaka tvojih predaka i predaka tvojih predaka, sto kolena unazad pokusavas da opravdas genetski kod koji je jos u tamo nekom 15. veku, u koji  iskreno pocnes da sumnjas tada, tvoja rodjaka mutirala nekom svojom Tugom dok je pod svetloscu svece ili smrdljivog fenjera, pisala pismo nekom istom kao Ti, govoreci mu o svojoj Ljubavi, o svojoj Zelji i neispunjenim snovima...
E to je dragi moj, Ljubav...
Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela.
I onda ce se desiti ova Zora.
Onda ce biti pravi trenutak da pred samo svitanje sidjem ispred kuce i udjem ti u kola. Onda ces tek uzivati u toploti moje sanjivosti i mirisu moga tela. Onda, kada sagnes glavu da me poljubis ne bi li odganao tugu i izbrisao njene usne iz svojih misli, tek onda ces shvatiti tugu u meni...i plakaces jer ces pomisliti da si ti uzrok te Tuge i tog bola sa kojim sam se sazivela. Ali nisi, veruj mi, to je samo posledica mojih gresaka koje sam pravila u tvojim godinama...
...a proslost ne moze da se promeni...

Strah od letenja, sa tobom ili bez tebe...

...prisutan je u meni svakoga trena.

Ponekad se probudim u zoru, pogledam na sat, obicno budu skazaljke preklopljene. Ostane u meni osecaj koji me drobio cele noci; osecaj neznosti i spokojstva ...vazda biva razbiven svitanjem.
A nekad sam volela zore...
I potrazim te rukom kraj sebe, opipam hladni zid ne bih li  se pojavio iz njega, mislima te prizivam, dahom pravim tvoje obrise, krenem da setam i trazim te u zagrljajima parova na klupama pored reke, prizivam duhove proslosti ne bih li isprovocirala  krik dovoljno jak da te stvori kraj mene; cutim i posmatram poznato lice iznad mene koje uziva u pokretima moga tela. Cita me kao otvorenu knjigu i mozda i on moje oci vidi u boji kestena...kompenzacija nedostajanja je gadna, ali pomaze da se prezivi svitanje...
Ziv se covek na sve navikne...

Dovoljno je da ti vidim pseudonim i osetim kako mi krvotok menja pravac. Svi vetrovi se zavuku pod moju kozu i naizgled bezopasni, ostavljaju za sobom posledice nesagledivih razmera. Nakrivim glavu na levu stranu i posmatram osam slova kao tvoje oci koje vecita su intriga mojim znatizeljama.
Dodje vreme kada umireni neuzvracenim ljubavima, jednostavno prenosimo svoj zivot iz dana u dan, ne pokusavamo da ga menjamo, sazivimo se sa navikama i radujemo se rutinama koje nam obezbedjuju mir i stabilnost koja odmara.
A onda napises novi slagvort mojim mislima...
Zarobis me u sopstvenom plavetnilu koje je ovih dana razvodnjeno raznim nemocima da se promeni tok svega onog nepromenjivog sto zivi moj zivot kolotecinom poznatog. Zarobis me u sopstvenoj zedji za svim onim fantazijama obojenim mojim ocima i zaglusenim mojim smehom.
I cutim...
Samo gutam etimologiju svake reci koju napises i trazim njen koren, njeno znacenje, njenu svrhu i razlog sto je napisana bas meni, bas tvojim rukama u ko zna kom trenutku slabosti i nemoci da me dozoves, da me imas, da me vidis...da potvrdis istinitost svega napisanog o meni, da potvrdis verodostojnost svojih zelja i zadovoljis svoja cula udahnuvsi s moje koze sve moje potrebe i ocekivanja. Prevodim tvoj dar da me tako lako namamis recima, onako kako meni odgovara.
A znas da je to nemoguce...
Jer ja sam sve ono sto napisem, ja Jesam svako slovo razumljivih ili ne recenica, pojmova i misli  protkanih obrisima Ljubavi i maglama strasti koje ogranice vidik  samo na Tebe.
Ja  Jesam sve ono sto ti napises; i tvoja potreba i tvoja zedj i tvoja glad nezasita, i sva opasnost i sva sigurnost ovog sveta; jesam i bodlja pod tabanima jesam i paperje na dlanovima; jesam i obmana i surova realnost, jesam i prividjenje i vizija i na kraju puta ocekivana slika predivnog brsljana na mojim ledjima...tvojim rukama ocrtana.
I nasmesim se...

Znam da si tu.

... kako se ponekad citava mudrost ovog sveta slije u moj um, sasvim tiho i nenadano i onda Shvatam; shvatam Dogadjaje, shvatam Ljude, shvatam Znake, shvatam sve one osmehe koji su do tog trenutka bili tako nejasni, sve one poglede koji su mi po mislima lebdeli u svom beznacaju. Shvatim sve definicije i sva opravdanja neispunjenih snova, shvatim sve razloge i sve glasove za i protiv, shvatim reci, shvatim pojmove, shvatim sve one uvrede koje su sekle i bolele, shvatim sve setnje koje sam provodila sama pitajuci tiho reku da li veruje u cuda...smejala se reka tada, znam i jednostavno nastavila da prolazi kraj mene. Kao zivot. Kao ljubav. Kao strast. Nisam se potrudila da kleknem kraj nje i osetim njenu hladnocu ili pak vrelost izazvanu suncevim sjajem. Nisam uzela kamen da obogatim njeno dno, nisam uzela cvet da uziva u njemu i ponese ga daleko, daleko nekoj podjednako tuznoj zeni koja kleci pored reke i ceka neki Znak koji bi shvatila, neki Dodir zbog koga ne bi patila ili cak samo jedan blagi osmeh u uglu usana koji joj se ne bi ucinio ironicnim .
... kako ponekad sagledam stvari iz pravog ugla i  shvatim da mladi muskarci ne traze Kvalitet, vec Kvantitet  koji ih u njihovim glavam cini Kvalitetnim dovoljno da mogu igrati na kartu Kvantiteta i trositi svoju mladost na more pogresnih devojaka, birati lose od goreg i prerano nauciti razliku izmedju skupih i jeftinih parfema, izmedju originala i kopija, izmedju prirodnih i vestackih, izmedju pametnih i mentalno ogranicenih devojcica, devojaka, zena! Cak ponekad uspem da sagledam razloge zbog kojih se zene daju pogresnim muskarcima u pogresnim trenucima na pogresnim mestima, ali sa Pravom i Strastvenom odlucnoscu da osete Emociju, davno pokopanu i umrtvljenu stavku bez koje zivot ne moze da nastavi da tece. Ponekad shvatim i razloge svega sto se desi meni ili onima koje volim, shvatim zasto mi zivot oduzme nesto sto je od vitalnog znacaja u  sferi mojih emocija, shvatim svaku nijansu  plave, zelene i kestenjaste boje koja razlivala se po mom vratu dok izvijala sam glavo grleno se smejuci nemoci muskarca pred sobom da kontrolise emociju koju iznudjujem...

 Cudno je, kako ponekad shvatim cak i svrhu bloga i svih ovih reci koje nesebicno delim sa nepoznatim ljudima...

p.s

Mrzi me da citam sve sta sam napisala i ispravljam greske...nekom drugom prilikom ;)

Do skoro sam bila ubedjena da sam u proslom zivotu bila kafanska pevacica, ali posle proslog vikenda su sva ta moja ubedjenja pala u vodu. Stoprocentno sam sigurna da sam bila vozac kamiona. Tacnije nekog slepera, jer kad za tri dana odete dva puta do Novog Sada i nazad i onda jos imate snage da radite i izadjete u grad, sve ukaze na moju teoriju o pogresnom ubedjenju moga Ja u proslom zivotu.
Jos jedna sitnica ukazuje na moju novootkrivenu pretpostavku - konstantno se pljujem i psujem sa vozacima slepera na autoputu. Mahom neki turcin dobije po vozackoj dozvoli ili nacionalnosti, ali desi se ponekad i shvaba da najebe. Zadremaju za volanom pa pocnu da sevrdaju i isteraju me iz pameti i to kao po pravilu u najgorem mogucem trenutku kada recimo, zamisljam da  pored mene Neko sedi.
A ne sedi. No, to nije bitno...
Treca sitnica koja ukazuje da sam bila vozac slepera je moja omiljena pozorisna predstava - Radovan III! Omiljeni lik mi je......Katica! A zasto? Zato sto me odusevila svojim sarmom kamijondzije u pokusaju. A i prepoznala sam se, posteno. Georgina nikad ne bih mogla da budem. Vilotic jos manje, ali zato mi je Katica i po stilu i po sarmu bliska.

Za mnom se na ulici okrecu ljudi koji rade u gradskoj cistoci, propali studenti koji sa 27 ili 28 godina jos uvek misle da su isti oni osamnaestogodisnjaci  uzbudjeni zbog onoga sto drze u rukama - index, besposlicari koje izdrzavaju roditelji u cetrdesetikusur godina, citava jedna srednja klasa i socijala, muskarci prekomerne tezine koji u meni vide " unutrasnju lepotu", niski muskarci koji pate za mojom visinom i jos par destina modela neuspesnih muskaraca nezadovoljnih ili svojom sudbinom ili svojim izborima. Eto...

I posle kad me pitaju kako izgledas, mene stvaaaaaarno bude sramota da kazem : Izgledam dobro!

Sa zenske strane je jos gora situacija. Ne podnose me niske, ali zgodne zene jer nema tolika stikla koja bi ih popela do mog "nivoa", ne podnose me crnke ciji muzevi preferiraju plavuse, ne podnose me situirane zene udate za mocne muskarce, zarobljene u dugogodisnjoj apstinenciji koju materijalne stvari ne mogu da izlece; zene, koje vole da misle da su samouverene samo zato sto voze mercedes koji je kupljen tudjim parama ili prevarom, ne podnose me zene koje vole da gledaju spanske serije i sazivljavaju se sa glavnim glumicama - takozvane, vecite pacenice!

I posle kad mi kazu " Izgledas super za svoje godine" - ovo za svoje godine mi zaskripi u uvetu. Cak mislim da to namerno kazu i akcentuju blagim povisenjem tona koji daje na znacaju izgovorenim recima ( ili smislu). To nema veze sa sujetom; da sam ja sujetna do sad bih vec probala sve dijete pocev od one babine " ne jedi nista, samo konzumiraj kafu i dve pakle cigareta" ( koja daje zapanjujuce rezultate, ali i drastican pad imuniteta), pa sve do one  " Ishrana za krvne grupe" i horoskopske znake. Ne vredi brate...meni je dobro ovako sa ovim viskom od 6 kila. Jedem svesna da ne mogu smrsati autosugestivno, a jos manje carolijom. Dobro se osecam i to mi je vaznije od ravnog stomaka.

A da izgledam dobro  ( za svoje godine) - izgledam. Ceo dan se okrecu za mnom. To dovoljno govori ( ako ste procitali prvi deo texta ) o situaciji u nasoj zemlji. ( KEZzz :D )

Hvala - Molim - Ja Vas volim :)

  Mislim da sam sastavljena od mrva izmesanosti  greha i fantazija, trenutnog ludila i hladnokrvnog razuma. Verujem da sam produkt jedne nesmotrenosti ili  mozda ipak neke racunice koja je za rezultat morala dati neku isplativost - a ne mene. Ali dobro. Mozda ipak nisam potpuna neisplativost. Ipak se isplati imati uz sebe nekoga sa depiliranim jezikom u ovoj krizi, jer ljudi se plase glatkih jezika i brzih misli. A ja poseduje oba oruzja. Plus ledeno plave oci koje otkrivaju emociju - nedvosmisleno.

  ...eto.... ne ide....
  A bas sam se ponadala da cu napisati post!

  Jednostavno nemam inspiraciju....

  Nemam zvezdu vodilju i neodoljivu Muzu koja bi me inspirisala svojim nepomicnim telom i sarenim pogledom prepunim skrivenih ocekivanja, laznih nadanja i ludacke upornosti.

  Cak i ne disem ritmicno kao ranije, noge prekrstam u clancima, ruke mi se ne znoje, svesno prihvatam cinjenicu da u ovom matrixu ne postoji NEKO ko bi mi zamutio misli i pogled. Neko, ko bi mi stego stomak i ubrazao metabolizam dovoljno da za jedan vikend smrsam ovaj visak kila koji pocinje da me iritira...

  Neko ko bi shvatio...

  Neko ko bi bio sve ono sto mi treba, sve ono sto bi me odmorilo svojom lakom shvatljivoscu i brutalnom jednostavnoscu u izrazavanju, saopstavanju i pokazivanju emocija koje ga pokrecu i skrecu ka meni. :)

  Umorna sam od toga da sve shvatim i sve znam...

Lagati sebe je mnogo jednostavnije...Ziveo chat! ;D

... ponekad.

Na granici ludila od svakakvih čudila, na ivici neizbeža od raznoraznih daveža, na litici iskušenja od previše vrenja, na ivici očajnih situacija od loših vibracija, smorena politikom i gadjana patikom, na pozornici ludog teatra iz ugla mi se smeje baba Marta, klanjam se pogrešnoj publici dok dobijam po gubici, iza zavese se krijem a nekog bi da bijem, užasnuta narodom i narodnim masama, zgrožena poltronstvom i njegovim mnoštvom, iritirana do bola i ne sluša mi se Čola, s viškom kiseline od Pinka i njegovih produkata sto prodaju se za dva dukata ( koje okače na sise posle), sludjena tračevima i španskim serijama, premorena od redova i poskupljenja - čekam da se desi NEKA promena!

Možda narodu krene bolje ako legalizuju drogu i drolje, mozda malo legalnog nemorala ovoj zemlji treba a ne samo da nemoralan bude Keba, možda nemoral donese umno oslobodjenje dok Šešelj i dalje čeka na sudjenje, možda bi opušteniji svi bili kad se sa sekretaricama po ve-ce-ima ne bi krili, mozda bi i porez naglo opao kad bi političari prestali da vicu 'Jao, O P E T pao!", možda bi penzioneri odustali od redova kad bi uz ček dobijali pakovanje vijagra, možda bi i Delta City prestali da pljuju i bez srama krenuli tamo da kupuju, jer zašto je Mišković kriv što mu miško, kad je trebalo, bio oran, tvrd i ziv?

Zabraniti Grand, brak i razne klopke, ulagati u mlade i učiti ih da pletu popke, okrenuti se prirodi i svome zdravlju, ne poželeti ni jednom komšiji da dobije bolest kravlju. Naučiti oprostiti, zamoliti, zahvaliti, naučiti nasmejati se od srca i nikoga ne daviti, ne lagati, ne krasti, ne ići u crkvu samo na Veliki petak i nikako na taj dan ne primiti metak. Legalizovati plavuše kao domaći brend, jesti organsku hranu i pratiti trend. Družiti se samo i isključivo s nepušačima, trčati dnevno dva tri kilometra, izlaziti isključivo u fensi restorane, prihvatiti svoje silikonske vrline kao da su vam bogom dane!

 E to je brale, demokratija kojoj teži čitava nacija, a ja i dalje čekam promene; ili je krajnje vreme da se trgnem, da me neko opomene?

p.s

Nasla sam neki staru fleshku, pa malo evociram uspomene :P

  Ljudi putuju, menjaju kofere, zamenjuju izandjane torbe novima, menjaju pasose jer nemaju vise mesta za pecate, ostavljaju tragove po raznim aerodromima i stanicama, gledaju nepoznata lica ili sasvim ignorisu ljude koji ih okruzuju nemajuci vise snage  da memorisu necije socne usne ili duboke oci.
  Ljudi zive zivotima po sopstvenom scenariju, sa manje ili vise prilagodjavanja sudbini, sa vise ili manje modifikovanom mastom u kojoj su vec videli sebe bas tu u koznoj fotelji ili bas tu sa dzogerom u rukama.  Ne moras biti vidovit da bi znao kako ces zavrsiti - samo moras biti realan.
  Uspesnih zena sve vise, boraca za zivot sve manje, suicidnost postaje trend a  ljude i dalje muce isti problemi kao kad sam ja bila mala. Kao moja deca sada.
  I nista se ne menja
  Staticnost kao bara usmrdela dusu. Cini mi se ako istrsim svu energiju, ako se isforsiram dovoljno da samo padnem na krevet po povratku kuci, cini mi se razbicu monotoniju, odganacu ove neke nove zelje, drske zelje da se vratim zivotu kakvim sam zivela, da povadim kofere sa tavana i spremim ih za nove avanture kroz mracne tunele aeroromskih skenera. Skoro da mogu da ih cujem kada pricaju gore na tavanu, kako bi voleli da se ponovo izgube negde na relaciji Nju Jork - Pariz.
  I onda se kikocu. Sklopocu svojim patentima dok evociraju uspomene naseg dinamicnog zivota.
  I tek na kraju duboko uzdahnu i zavrse uvek istom recenicom....
..." a onda se ona udala " ...
  Kao da u onoj opstini gde neki udju sa sarkasticnim mislima, neki sa radoscu u srcu, neki sa punim dzepovima, neki sa zadnjim mislima, neki sa  ispranim mozgom, neki sa laznim nadama,  ali Niko, sa odlucnoscu da izadje odatle i poslusa srce - a garantujem da postoji procenat koji oseti gresku u brzopletosti svojih odluka.
  Kao da u toj opstini potpises  ugovor o pripadanju drugima.
  Ne samo muzu, vec i deci i roditeljima, i roditelji se drznu pa noseni mislju da si udajom odrasla zele vise od tebe, i komsijama koji misle da sada ne smes nasmejana pricati telefonom jer si udata, i radnicama u obliznjem dragstoru - ne smes kupovati kondome, sad si udata!
  Onda jednog dana, stege zaprete gusenjem i dojade ti moralna razmisljanja, dojade sheme i sabloni, dojade ustaljena pitanja i ocekivana ponasanja. Dojadi ti predvidljivost zivota i sasvim neocekivano se zaljubis.
U onoga u koga ne bi smela...
A on je u drugoj zemlji...koju ti odavno zelis da posetis.
I koferi pocnu da se raduju tvojim novim odlukama - vratis se sebi.
I postanes ponovo SvojA.

Jutros obuvam patike, vrlo zadovoljna proteklom rodjendanskom zabavom na kojoj sam bila gost, i u jednom trenutku shvatim da je obuvanje patika pravi mali ritual sportistima. Trenutak u kojem noga upada u kalup patike, je vrlo poseban trenutak koji oznacava ili pocetak napornog treninga ili pocetak uspesne karijere ili jednostavno, pocetak jos jednog dana u kome cemo uciniti nesto dobro za svoj duh i svoje telo.
Kao i svaki trenutak koji mi od neke nevaznosti i rutine ucini vaznost, posvetila sam par minuta razmisljanja svemu tome; sportisti su poseban soj ljudi. Kao sto su, verovatno, i programeri i pisci i umetnici...ali niko ne zivi zdravijim zivotom od sportista.
Sam osecaj da je telo zategnuto kao struna, da su misici istaknuti bas tamo gde treba, da je glava bistra i spremna za novi izazvov, da srce ubrzava ritam i spremno podnosi napor, da koza isparava svezinom, da znoj mirise na sve ono sto jesmo, sve ono sto jedemo, sve ono sto pijemo - a u sportu je to, most of the time, VODA.
Sinoc sam bila na jednom party-ju. Punoletstvo aktuelnog prvaka Srbije, nevazno u kom sportu. Zakupljen fensi restoran u kome, zivotom se mogu kladiti, nikada normalniji soj ljudi nije boravio - lekari, sportisti i srednjoskolci. Devojcice doterane sve u 16, njegova devojka kao kraljica, svesna privilegije sto je bas Njegova. Volim devojcice koje sa nepunih 18 shvate vrednosti koje imaju pored sebe i cuvaju ih, neprimetno i tiho, ali skroz su posvecene tome.
Ja sam oduvek bila teatralna, brza, sokantna i sve sam zelela odmah i sada.
Ova mala sinoc me odusevila. Nije se iscimala ni na jednu provokaciju, a bilo ih je; sto od devojaka iz njegovog odeljenja, sto od prijatelja kojima je bilo zanimljiv i pomalo intrigantan ocigledan izostanak ljubomore od strane jedne naivnosti.
Mladost...
Nisam se osetila staro, daleko od toga. Skroz sam se osecala dobro okruzena ljudima sa kojima radim i koje volim. Samo sam posmatrala ponasanje svih njih na pocetku i onda posle svake case belog vina koje su, naravno, mesali sa kiselom vodom. U jednom trenutku je bila opipljiva njihova zelja da budu odrasli i piju bez poprekih pogleda, i zelja matorih ( mislim na roditelje i prijatelje roditelja) da vrate vreme par destina godina.
Mi smo bili negde izmedju.
Zaglavljeni sa svojim zeljama, vrlo ostvarivim, ali bez svrhe.
Kao jedina osoba u prostoriji koja nije pila, bila sam privilegovana da sve memorisem jasnim slikama.
Savrsena zabava i savrseno uklapanje toliko generacija.
Od pocetka pa do kraja svi su bili na nogama.
Hrana skoro netaknuta, atmosfera fantasticna.
I eto, posle jedne takve noci, nogu malo bolnih od 19cm-a ( sram vas bilo, stikle su u pitanju : ), obuvam patike da krenem na posao jutros i shvatim, koliko smo Mi sportisti, blagoslovena vrsta. : )

Jedan od najkontraverznijih praznika. Neki ga prihvataju i sa radošću slave, neki ga slave zato što je neko kazao da treba da se slavi, neki ga odbacuju kao apsolutnu glupost, a neki ulože sav svoj trud i svu svoju kreativnost ne bi li učinili jednoj ženi, njima tako posebnoj, ovaj dan lepim.
Deca... jedina stvorenja zbog kojih se vredi radovati ovom danu i zbog čega ne treba dozvoliti svima onima koji to čine, da se rugaju Danu Žena. Svaki muškarac koji odbaci ovaj dan kao praznik, treba da se stidi i duboko zamisli gde je u konstukciji svoga života pogrešio, pa da na danasnji dan nema ženu koju dovoljno voli da obraduje.
Ja neću pisati o istorijatu i nastanku ovog dana, koga zanima neka googla, samo ću pokloniti svim ženama koje me čitaju, a i muškarcima, jedan poklon u " mom stilu". Nekoliko saveta...

Drage moje Žene,

Nemojte nikada dozvoliti da vas neko ubedi da Ljubav ne postoji

Nemojte nikada dozvoliti da po jednom Lošem muškarcu osudite ceo muski rod

Nemojte nikada dozvoliti da izgubite ženstvenost negde na putu do uspeha

Nemojte Sebe Nikada potceniti - žene su jake po defoltu

Nemojte se udavati za nekoga ko vas makar i jednom opsuje - učinice to opet

Nemojte se stideti da Insistirate na poštovanju- poštovanje je osnova uspešnog braka

Nemojte dozvoliti da vam Bilo Ko ili Bilo Šta nametne ljubomoru

Nemojte dozvoliti da zbog nekog muškarca patite - ko može bez vas, možete i vi bez njega

Nemojte dozvoliti Prevari da vas rastuži - oprostite ako volite, ali samo jednom

Nemojte nikada izgubiti slobodno vreme da bi se posvetile Sebi - stvorite ga

Volite Sebe, jer samo tako ćete voleti i druge

Nemojte zavideti ženama koje materijalno više imaju - sreća se ne pronalazi u materijalnim dobrima

Nemojte zapostaviti konstantnu nadogradnju intelekta - čitajte, slušajte, pišite, posmatrajte, pronalazite sebe tamo gde nikada ne bi pomislile da možete da se pronadjete

Negujte prijateljstva, ali samo ona iskrena, ne moraju biti dugogodišnja - vreme ne čini prijateljstvo iskrenim

Budite svoje - ne dozvolite da vam neko menja mišljenje ako čvrsto stojite iza toga

Ne komentarišite živote ljudi koji vas ne dotiču - svako ima prava da baca djubre pod svojim prozorom

Budite nasmejane čak i onda kada vam se duša raspada

Budite svesne svoje vrednosti, jer ženama nije bez razloga data čarolija radjanja

Deci pružite Ljubav, jer to je najčistija Ljubav koju ćete dobiti za uzvrat

Budite nežne - pravo je čudo sta nežne ruke mogu učiniti

Budite pametne - ne sudite pre nego sagledate sve uglove problema

Budite Majke - ne plašite se majčinstva

Budite Žene i slavite današnji dan sa onima koji vas vole

Sretan Vam Dan Žena : )

Otkrivam se svakoga dana. Otkrivam delove sebe kao delove nekog arheoloskog nalazista koje cuci tu sve vreme, negde ispod nas, a ne padne nam na pamet dok ne dodjemo u odredjene godine i s njima postanemo malo mudriji i trunku pametniji da razgrnemo povrsinski sloj i pronadjemo To nesto, sto cini nas svojima i tako neobicno jakima.
Juce sam napokon uspela da stignem kod frizerke. Vec sam licila na maskotu partizana - grozno je kada izrastak dodje do izrazaja, a nasuprot tome je tako carobno kada  prekrijemo taj izrastak. Kao da mi neko stavi novu glavu na ramena. Ljudi me zagledjuju, nekako zasijam cela, sepurim se svojim plavetnilom koje je sa svakim farbanjem sve belije i belije - a to i jeste cilj svake pametne plavuse ( akcenat je na Pametne ), da ubije zutu nijansu koja nas cini bezuspesno ofarbanim glupim plavusama.
Cak je i moj sef primetio da sam bila kod frizerke. Toliko je lose bilo?
Bruka.
Odmah sam pronasla milion razloga da obrnem djir po gradu, da se pojavim gde god cu biti Primecena, da posetim radnje u kojima ce me zene zajedljivo gledati i pokupim par muskih pogleda po kaficima izmedju butika koje cu posetiti. Mocno je kada hodate i ne zastajkujete, a pogledi se lepe za vas.
Negde u medjukoraku izmedju dva stepenika pokretnih stepenica Merkatora, vodjena mislima o Jednom i razgovoru koji smo danas vodili, shvatila sam da  sam trenutno u fazi " Zrela zena". A zrele zene su tako privlacne...
Kao da sam tek sad shvatila frazu Dobro izgleda za svoje godine, i kategoricki je odbacila, kao da sam se probudila iz neke osamucenosti, kao da sam tek danas prihvatila svoje godine i ponosno ih ponela zajedno sa svim svojim nesavrsenostima.  Upakovana u farmerice, patike i dux sa simbolicnim P L A Y L I F E brandom na grudima, osetila sam udar zrelosti negde tik  ispod 8og prsljena, ispravila se, nasmesila i dopustila raznim pogledima da me hvale ili osudjuju.
" Sijaš. Jesi li se zaljubila?"
Razmisljala sam trenutak pre nego sam odgovorila:
"Nisam. Ali volim. Zrelo i Jako. "

 A u pozadini...

Devojka koja peva je Tijana Bogicevic i nastupace na Beoviziji.
Ja sam licno odusevljena njenim glasom - videcemo kakvom pesmom ce se boriti.
U pratnji je Branko Koprivica - ko nije cuo za njega, neka googla. Tako sam i ja kad sam prvi put cula :D

Totalni kolaps u Nishu.
Moj posao je na brdu.
Na najzejabanijem brdu koje postoji.
Ima dva puta do i od posla- jedan je uzbrdo sa 4 krivine vrlo zeznute, a drugi je uz jos strmije brdo ali drzi pravac - nema krivina.
Kada sam sinoc izasla s posla negde malo posle 21h, pravac se cinio mnogo laksim za spustiti se.
Sta ako proklizam u nekoj krivini - razbice me neko.
Jedan trenutak lose odluke, ponekad kosta zivota, ponekad par slomljenih kostiju, ponekad desetinu ogrebotina, ponekad tudjeg zivota, ponekad tudjeg invaliditeta, ponekad samo ogrebane farbe ili slomljenog fara.
Uletela sam u raskrsnicu samo moleci Boga da niko ne naidje.
I nije niko naisao.
Bliski susret mog auta i zute bankine.
Da nije bilo bankine, tresnula bih u kucu - a to bi vec bolelo.
Ovako, steta je zanemarljiva s obzirom da je rizik bio ogroman.
Klasicno proklizavanje " zenskog vozaca".
Klap - prvi put.

Neponovilo se....

Puno ljudu sa najezdom patriota i talasom patriotizma koji je u modi ( specijalno u pisanoj formi skrivenog identiteta ) potencira danasnji dan kao Svetog Trifuna, a ne i kao Dan Zaljubljenih.
Jeste Sveti Trifun, niko ne spori to, dan kada se orezuje loza u vinogradima i slavi slava, ali je takodje i jedan divan medjunarodni praznik - praznik Ljubavi. Zar je vazno ciji je to praznik, kada je tako lep?

Ja slavim Dan Ljubavi kao da sam voljena, klanjam mu se jer Volim i uzivam u njemu kao da Smem.
Moje je pravo da svoju ljubav usmerim prema kome ja zelim. Danas ce sva moja ljubav, sve moje lepe zelje, sva moja radost biti usmerena ka Njemu. I nadam se svim srcem, da ce osetiti toplinu, da ce osetiti iskrenost i ogromnost moje ljubavi, da ce shvatiti verodostojnost i simbolicnost 25 balona u obliku srca koja ce mu krasiti auto kada izadje s posla. Nadam se svim srcem, da ce u dusi znati ko je to ucinio, da nece imati ni jednog sekunda dilemu sa pocetkom " Da li je to" ...nadam se da ce mu zaigrati nesto u stomaku i da nece vec sledeceg trenutka osetiti bes zbog nemoci da se vrati, zagrli me i zavrti  oko sebe...

Zajebano je zabranjeno voleti na danasnji dan...

Sretan Svima Dan ljubavi - Volite sto vise i sto cesce, jer Ljubav je divna : )

Nisam od onih ljudi koji se ne mesaju u tudje zivote, priznajem.
Ali...
Mesam se iskljucivo i samo u zivote ljudi do kojih mi je stalo.
Ako vidim da nesto nije u redu, umesacu se na bilo koji nacin, da li direktno ili ne, da uticem na problem koji postoji i koji se desava, a koji takodje afektuje zivot doticne osobe.
Kad su deca u pitanju, tu cak i ne razmisljam - mesam se na svoju stetu.
Kao sto sam se umesala sinoc.
I danas sam vec najgora i svi me gledaju ispod oka, jer za Boga miloga, Zasto je morala da se mesa u nesto sto je se ne tice???
E pa morala sam.
Najlakse je okrenuti glavu i ne umesati se...
A ja uvek idem tezim putem.
Jednog dana ce shvatiti Zasto i ne moraju reci Hvala, samo neka i oni tako postupe, neka ne dozvole da vide nesto sto mogu da promene, a ostanu indiferentni. Neka nauce sta znaci Brinuti o nekome, sto bi ameri rekli a ja ne znam da prevedem da nasKi, To care about someone else.
E pa, zao mi je, ja primecujem stvari i volim da uticem na ono sto mogu. Daj Boze da i moja deca budu okruzena ljudima kojima ce biti dovoljno Stalo do njih da im ukazuju na problem nicim izazvani.
Svesna da je " trece lice" uvek jebena strana, poturih svoje misljenje o jednom osamnaestogodisnjaku koji je sada dozivotno ljut na mene. Jos kad bi znao da je dozivotno uzasno dug period...
Roditelji su mu svalili to u lice na los nacin, izlozivsi mene tako udaru, ali neka - bolje je tako. Jos ako se nesto promeni citavim haosom koji sam napravila, ja cu biti zadovoljna.
Ne zaboravite,
 Najlakse je ne mesati se kada uocite neciji problem, ali...mozete li nastaviti da zivite i ne zapitate se kad stvari toj osobi krenu nizbrdo, Da li ste mogli da promenite nesto, samo jednom recenicom, jednim osmehom, jednim savetom ili jednim dodirom? : )