One nose velike, crne naocare loseg kvaliteta, nabavljene po niskoj ceni na nekoj zabacenoj benzinskoj pumpi ili kod kineza; one setaju polugole u sred novembra, lunjaju po klubovima i diskotekama bez pica sa casom vode pune leda i roze cevcicom. Ponekad izazovu sazaljenje, a ponekad neodoljivo potrebu za podsmehom koji ce mozda promeniti nesto, koji ce ih mozda probuditi iz nistavila koje su pretvorile u velike, carobne dvorce i glume Sekine Kraljice u njima...
One nose vestacke nokte koje su platile majcinim znojem ili ocevom sposobnoscu da prevari nekoga za sitnu kintu; mozda cak placaju sve te vestacke stvari na sebi i dedinom penzijom koja " zvanicno" odlazi na skupe knjige i privatne casove matematike o kojoj ne znaju nista. One nose jarke karmine i puce usne na slikama ne shvatajuci da izgledaju kao mladi pavijani spremni za parenje; setaju na stiklama savijenim kolenima, pokazuju majcama sa golim ledjima sve moguce deformacije kicme koje nastaju od predugog sedenja ispred monitora, nepravilnog sedenja u skolskim klupama i neudobnih sedista automobila u kojima vole da mastaju da su voljene...
One zele zrelost i godine, one zele da ostave utisak Zene, a ne shvataju da Zenu ne cini stikla od 20 cm i dekolte do pupka, Zenu ne cini talog pudera i slojevitost karmina, Zenu ne cine vestacki nokti i uvijene trepavice, Zenu ne cini tona maminog parfema ili citava bocica laznjaka koji ume da zavara dok vrucina u klubu ne krene da uzima danak; one jednostavno, ne znaju definiciju Zene jer su devojke. Devojcice od 16, 17 leta koje su eto, nekim nesrecnim sticajem okolnosti ili pogresnim vaspitavanjem zasnovanim na laznim moralnim vrednostima, Obmanute ( ! ) u ovom svetu materijalizma i koristoljublja. Telom se ne kupuje ljubav...zar ne postoji niko da im pomene to?
Kompenzacije tipa Telo za Pice ili Mladost za Ljubav - ne postoje.
Dobila sam poruku danas:

" Zaboravljena bajka :

Evo najkrace i najlepse bajke koju si ikada cula: Nekada davno zivela je jedna devojcica koja je svog mladica pitala hoce li da je ozeni. Mladic je odgovorio - NE!
Od toga dana devojcica je zivela srecno do kraja svog zivota. Nikome nije prala, peglala; zabavljala se, radila i trosila svoj novac na sta je htela! KRAJ :)
Problemje sto nama, kad smo bile male, tu bajku nije niko ispricao, nego su nas zajebali sa onim idiotom  na belom konju!"

Sta reci?

Cudno je kako sve sto lanemo u naletu besa, kad tad se vrati nama u kompletnoj velicini besa kojim ispratimo odredjenu dogodovstinu. Svaku manu koju uocimo na drugima i prokomentarisemo je ili joj se zajedljivo nasmejemo, postane nasa. Kao da zajedljivoscu kupimo CopyRight prava na tu manu.
Smesno je kako ponekad pokusamo da okrenemo glavu od necega na sta Mozemo da uticemo da bude dobro ili makar bolje.
Citavo nase drustvo izgleda kao reakcija ljudi na Zenu s ruzama koja udje u neki klub - muskarci se prave da ne vide zenu, a devojke koje su s njima skrecu pogled unapred se stideci muskaraca koji ih nece udostojiti jednog cveta. Onda u masi, kao u svim propalim drustvima, iskoci Jedan koji ima dovoljno para, samim tim i muda, da otkupi sve ruze od Zene i pokloni ih devojci koju je sreo 15 minuta pre toga. Devojka ce biti princeza za tu noc, a on ce u ocima svih ostalih zena biti Zelja broj jedan.
I bez ikakve sumnje ce imati drustvo u krevetu.
Zasto je onda prostitucija nesto cega se treba sramiti?
Retko se zaglibim u tematiku koja me ne dotice, ali eto, kada budem svedok tako nekog dogadjaja, jednostavno iscuri sve to iz mene.
Ona je visoka, lepa, zgodna, verovatno jede malo i zivi brzo, verovatno i genetski ima dobar kod da izgleda dobro, ona ima zavrsenu srednju skolu i studira vec cetiri godine prava - druga godina , ona nema kola, nema stan, ali ma ambiciju. Ona se oblaci izazvno i ima par laznih drugarica. U prolazu bih rekla da koristi kopiju parfema jer je odavno OUT poklanjati parfeme. Sad se poklanjaju mnogo vrednije stvari devojkama s ambicijama. Sad je sramota pokloniti parfem nekome s kim si spavao Jednom.
Ona ima kosu do pola ledja, kaze ne farba je, prirodna skroz. Pa dobro, mozda plavuse i nisu izumrla vrsta ili svakako jede dosta pirinca za visoki sjaj. Ona pleni paznju gde god se pojavi. Ima drzanje, visoko uzdignuta brada, grudi u vis - steta sto se tu nastavljaju stihovi Natase Bekvalac pa haljina pre ili kasnije ipak tresne na pod. Ona malo prica, jer telom mnogo govori. Uostalom, precenili smo danasnje muskarce - ne treba njima prica. Ili makar ne onima koji imaju dovoljno para - izmore se oni pricom u mobilni aparat celog dana. Nocu im treba nesto drugo.
On je uspesan muskarac. Legalno uspesan, a to je retkost u ovom drustvu. Ima sve. Cak i zenu i troje dece. Ima i bmw naravno, onu neku lux klasu koju poseduje par desetina u Srbiji. Ima i kucu s bazenom. Ima i firmu koja je legalno obezbedila sve to. Ima i stomacinu i los smisao za humor. Ali ima i Lacoste od glave do pete i Armani boxerice - to je vec pretpostavka. Mozda su i CalvinC. Ima tri mobilna telefona i vip separe u najIN klubu. Ima tompus medju prstima i punu casu leda prelivenog Chivasom.

I ona sve to zna.
I nedvojbeno su svi u klubu znali da Ona to zna i da Ona to zeli.
A on je ipak muskarac koji naporno radi da zeni i deci obezbedi dobar zivot.

Bas u tom trenutku je prolazila Zena s ruzama...i on je poslao citavu korpu Njoj.
Zauzvrat je ona poslala sebe Njemu...
Da li je to postena trampa?

Trebala sam da se nadjem sinoc sa njim, ali nisam.
Nije mi zao.
Znam da nisam propustila nista spektakularno.
Znam da mi ne bi kazao nista novo, nista sto vec cula nisam, nista sto bi me ostavilo bez texta i isprovociralo  refleks da mu pomazim lice.
Znam da me ne bi ucinio Zenom vise nego sto vec jesam.
Znam da mi ne bi pricao istine za kojim zudim i ne bi me ucinio posebnom, makar na kratko.
Znam da ne bi ucinio nikakvu neocekivanu ludost, ne bi me frapirao nekom besmislenom salom tipa Zakljucacu te na terasu i uzivati u tvojim molbama da te pustim unutra - a onda se nasmesiti, otvoriti terasu i reci znacajno Sad znas kako je meni kad te molim da me pustis unutra...
... a ja bih se istopila pred tom izjavom znajuci da mislis na moje srce.
Smesno je sto  se dogadjaji sa istom tematikom nadovezuju kad god im se ne nadam.
Samo par dana pre toga sam trebala da se vidim sa drugim jednim Njim.
Ali ni to mi nije zao.
Zasto bih zalila sto se nisam videla sa nekim ko posle dugomesecnog prekida kontakta prvo pocne da prica o krizi u zemlji? O manjoj plati. O vise posla.
Mislim, hajde da se razumemo, ja ne pricam dvosmisleno i ne koristim simboliku kao pokrice za istinu - ja zelim emociju! Zelim grcenje u stomaku i pomeranje pod nogama!
Nemam ja vise godina za topla dahtanja nad mojim butinama ili za impresioniranje dominacijom baziranoj na materijalnim stvarima.
Nemam vise tolerancije za Nisam uspeo u zivotu ali sam i dalje dobar covek.
Nemam vise respekta prema nikome ko ga zasluzio nije!
Nemam zivaca za sujete i predrasude, za naplakivanja i besomucne pokusaje vracanja vremena unazad.
Nisam pristalica silikona i fejsliftinga, drzim se onoga da nam Bog daje i Bog uzima - sve po zasluzi.
Oni koji ne veruju da su sami sebi Bog, neka pale svecu svaki put kad im iskoci nova bora a ne znaju da je prihvate kao trag vremena.
Osecam se dobro i ne zelim da mi neko krnji to osecanje.
Pozitivno disem i ne zelim da delim vazduh sa negativnim ljudima punim sazaljenja za sebe i sve ono sto im , u vecini slucajeva, DRZAVA nije omogucila. Ejjjj, drzava!
Da sam ja cekala na drzavu da mi nesto omoguci do sad bih imala 30 kila viska i znojne zlezde bi mi radile prekovremeno, pusila bih krdzu i pila rakiju sa pijace koja se prodaje u plasticnim flasicama od koka kole.
Ali ja sam izabrala da Ne pusim, da ne pijem, cak i kofein ne konzumiram, gazirano samo u retkim prilikama kad me zeludac lepo zamoli i objasni da je neophodno. Ja sam izabrala da radim svakog radnog dana na 40+ ili 40 - i odmaram vikendom ili putujem. Ja sam izabrala da imam bore i da im se divim kao anatomskom cudu svake veceri kad se umijem pred spavanje, ja sam izabrala da u 37 godina naporno treniram jer znam da me Napor odrzava...
Ne bih umela da se svedem na banalne jednostavnosti tipa Ustani, Skuvaj kafu, Zapali cigaretu, Pozovi nekog da razmenis nezadovoljstvo oko trenutne meteoroloske situacije u zemlji i svetu, Idi do prodavnice u kucnoj varijanti, skuvaj rucak, lezi odmori, ustani i skuvaj kafu, zapali cigaretu, okreni nekoga da konstatujes nemogucu vrucinu, procitaj stare novine, odgledaj grand sou ili nindza ratnike, budi previse lenja da se tusiras pred spavanje i lezi da spavas...sama i nezadovoljna....
Pf...
Ma ne pije to vodu, brate.
Udahni i igraj.

Secenje lubenice ume da evocira uspomene, prizove secanje i vrati i dusu  i telo u neko bolje vreme, u neko srecnije vreme kada za druzenje nije bilo potrebno 10 litra najjeftinijeg hladnog piva, nego samo jedna jedina hladna lubenica. Od 12 kila.
Na trenutak sam mogla da cujem baku kako prica telefonom sa komsinicom i zove je da svrate na hladnu lubenicu ( osim jutarnje kafe, jako retko su se sastajale samo zene ili samo muski, neke zdrave navike koje su obrisane modernim vremenima, prijatelju moj, su se odrzavale tada ) . Na trenutak citava jedna Sreca se zavrtela u mojoj glavi, citav jedan univerzum komsijskih odnosa, vrucih, sveze samlevenih kafa, domacih lubenica, tek sipanog ajvara u vruce tegle i slatko od dunja. Zene su tada bile tako smirene, zadovoljne i ostvarene u svojim zivotima. Mogao si da razlikujes Bake od Majki, Majke od Cerki, Cerke od mladih ili starijih sestara. Ili brace. Nije bilo sramota nazvati se DOmacicom, nije bilo sramota napisati  u nekom formulare " zanimanje: domacica ", nije bilo prevara da svi znaju i svadja da svi vide, nije bilo ogovaranja onih kojima govorimo da ih volimo, nije bilo nepostovanja, nije bilo vredjanja. Danas je teze biti starac nego pubertetlija. A to je sramota.
Ovo danas da te Bog sacuva...
Ne znas ko je koga rodio i ko je koga sisao. Nepojmivosti koje su obelezavale " ono " vreme, sedamdesetih, cak i osamdesetih, jednostavno su nastale, izgubile se kao da nikada nisu ni postojale, cak su se u ogromnoj meri i zaboravile. Ta specificna sreca stabilne porodice se prenosila s kolena na koleno. Sta mi danas prenosimo s kolena na koleno?
Roditelji  koji su posteno ziveli i radili u drzavnim firmama mogu deci u nasledje da ostave jedino prosirene vene, secer u krvi ili ne daj Boze, infarkt. Jedina dobra stvar je sto iz generacije u generaciju, potomci postaju sve otporniji na stres jer ga jos u ( danasnje vreme )majcinom stomaku  dobijaju kao hranu.
A Sreca?
...zamenjena tugom, bacena tamo negde u neki cosak Malo verovatnih i tesko ostvarivih stvari, cami i ceka neki miris ili ukus, neki zvuk ili dogadjaj, neki osmeh ili neku rec da bi se makar na trenutak ponovo prosetala krvotokom i razbistrila glavu i ojacala srce...

" E prijo, prijo, mogu da zamislim koliko si se iznervirala. A lepo sam ti kazala da ne koristis to brasno za proju. Ko zna s cime ga mesaju! "

" Ma u pravu si bila, prijo. Nego, ajde prosetajte na kaficu i hladnu limunadu? "

" Ajde prosetacemo Sveta i ja kad malo zaladi. "

" Ajd uzdravlje, prijo. Cekamo vas oko 7 veceras."

" Ajd zdravlja bilo" ...

Ulazi klinka na splav.
Metar i jos osamdeset preko, plava, zgodna, lepa, osmeh da poludis. Znaju je ljudi, sportistkinja, mali je ovo grad.  Dosla je s dve drugarice i stala blizu sanka. Smeju se, pricaju, piju neke koktele, ona verovatno bezalkoholni koktel pun vitamina i minerala. Prilazi joj neki chkoDe i ...  kroz guzvu se probija njena majka koja je stajala na vratima i nadzirala njeno kretanje ili ponasanje ili sta vec. Hvata mladica za misicu i udaljava ga od Nje. Kroz sat vremena ista scena. Neki se smeju jer znaju da joj je majka fijuk. Nekima, kao meni, nije smesno jer posmatram njeno lice. Tuzna je. I sasvim bespomocna. Verovatno joj kroz glavu prolazi da je fizicki jaca od majke, skoro da mogu da cujem kako kalkulise ako se brecne  koliko ce biti u minusu a koliko u plusu. Ubrza joj se puls pri samoj pomisli da bi samo na jedan mali trenutak uspela da se natera da bude drska i bezobrazna i pozove obezbedjenje da isteraju ovu cudnu, cudnu zenturacu sa splava, zenturacu koja je blamira, koja sebi daje za pravo da je " stiti" tako pogrdno, tako sramno, zenturacu koja zna da ona ima 20 godina i ne haje niti postuje to, zenturacu koja....je rodila...
I tu se zavrsi kalkulacija. Ne isplati se. Navika je jedna mocna stvar, jako podmukla i  uvek gladna novih stavki koje ce svojim stalnim ponavljanjem i refleksnim reagovanjem postati Navika.
Odgledala sam citav cirkus koji nisu svi primetili, ali dosta njih jeste i zapitala se Sta se to desava sa danasnjim roditeljima? Generalno su svi poludeli. Poseban soj su roditelji sportista koji u detetu vide spas od bede, izlaz iz krize, put do neke vip loze i reseno penzijsko pitanje, a previde cinjenicu koja bi im trebala biti mnogo vaznija : sport razvija dete u zdravu osobu, u zrelu osobu, samostalnu, u jaku osobu, u drustvenu osobu, u osobu koja ume da razlikuje Dobro od Loseg.
DECA  bi trebala biti nasa najbolja investicija u koju stalno treba ulagati bez trunke zali ili sumnje da li je to ispravno. Sport je samo jedan od nacina da ih drzimo dalje od ulice, dalje od loseg drustva i dalje od zatvaranja u virtuelne svetove pune krvavih, agresivnih igrica. 
Ne treba preko dece ostvarivati svoje neostvarene ambicije, niti ih treba koristiti  za ambiciozne projekte samo zato sto nemate dovoljno zelje i volje SEBE pokrenuti, samo zato sto niste na vreme u SEBE ulagali, samo zato sto VASI roditelji nisu imali razumevanja za vas kada ste bili mladi i zeleli da pokusate da se ostvarite na nekom polju.
Posmatram skoro svakog vikenda, masu roditelja koja pravi od dece emotivne bogalje,  roditelje koji vredjanjem naruzuju jedno detinjstvo, roditelje koji vikom i agresivnim nastupima plase ta mala srca koja pod naporom i nenormalnom vrucinom ionako kucaju prebrzo. Posmatram im lica, pokrete, posmatram nervozu koju ne umeju da sakriju, posmatram nerealna ocekivanja i jos nerealnija nadanja koja se nece nikada ostvariti, jer ta deca su tu da se igraju. I samo ako im se sport predstavi kao IGRA, oni moooozda mogu nesto da urade u tom sportu.
Roditelj treba biti i ostati SAMO roditelj, a treneru se treba prepustiti strucni deo.
Dok to shvate, obicno bude kasno...

Nemam pojma.
Zahvaljuju mi se sa nekog radia na nekakvoj podrsci i pricama koje sam slala - ovde me secite ako znam o cemu gospodin prica. Kaze, u nekoj sam Bajci na 202ci bila. A ja u bajke odavno vec sumnjam. Sumnjam u Bajke od onomad kad sam cekala onog konja da se pretvori u princa, ali ostao je konj do kraja bajke. Onda sam cekala jednu zabu da se pretvori u Kraljevica, a ona se prepala od zmije koja je u zbunu htela da je pojede, pa se umesto u Kraljvica, pretvorila u prosjaka i prosila mi na kolenima malo ljubavi i paznje. Sumnjam da su Bajke moguce i ostvarive kao sto mnogi tvrde jos od onda kada sam uzaludno pokusavala stapicem iz casopisa Prinzece koji kupujem cerki, da pretvorim bundevu u kociju ne bih li stigla na sastanak sa jednim od mnogo mojih drugih polovina. Sumnjam osnovano i zato sto sam izgubila u sred Kneza Milosa, baletanku, a niko se do dana danasnjeg nije pojavio sa tom istom baletankom na jastucicu. Sumnjam zbog jos puno stvari, ali ponajvise zbog Njegovih ociju boje razbijenog cilibara, koje su - pisalo je u bajci - trebale da me posmatraju dugo dugo, da odaju emociju koja bi me popela na tron svih ostvarenih zelja ovog sveta.
Ali....
To na javi ne biva, rekla bih...
Cak ni u snu mi se to jos nije desilo....
Tako da, druze V., nastavite da pricate Bajke, ovom narodu to treba.
Ja sam vec sve bajke ispricala i sada ne slusam vise radio, ne gledam TV i ne citam novine.

Ponekad naidje zora koja mi donese jedno novo Ne znam, jedno staro Nisam pametna i jedno neocekivano Slusaj razum; srce je vec previse puta bilo u pravu na moju stetu.
S godinama shvatis da ti ustvari, Razum misli dobro. Srce te ismejava svojim emotivnim tahikardijama i inteligentnim aritmijama od kako krene da kuca. Od kako krene da pumpa samo za Nekog. Osluskujes ga kao simfonijski orkestar i trazis i najmanju gresku ne bi li ga osudio za proneveru ne shvatajuci da je vec kasno. Razum se koprca, daje signale, urla (!), ali zanesenost je previse dobra. Ponese te i nosi, nosi, nosi, daje ti lakocu paperja i snagu uragana, daje ti osecaj mocnog gospodara visina i emociju beloglavog orla mocnog i zasticenog ...
A onda cujes kako je neko najavio veliki prasak...
Ocekujes da padne kometa, da nestane pola sveta, da nastane kataklizma dvehiljadeineke, zgrcis se i ocekujes bol, ocekujes buku, ocekujes Haos u svoj svojoj snazi i moci, ocekujes crveno nebo i vrelu lavu probudjenih vulkana...ocekujes sve na filmovima izmisljeno i u knjigama predskazano, a dobijes samo novu emociju u sebi. Tugu.
Zanesenost prodje i ostavi za sobom pustos, Razum preuzme inicijativu, srce se scucuri i utihne zbog grize savesti losih proracuna, samo Tuga se pojavi kao Alfa i Omega svega sto se tog trenutka racuna.
Polozaj fetusa donese prekopotrebni mir telu, zazmuris ne bi li bezlicnost okruzenja zamenila zelenim slikama neispunjenog, pokusavas da se zalecis nekim nerealnim utehama i sramnim opravdanjima tudjih gresaka, svojih gresaka, zivotnih gresaka, gresaka tvojih predaka i predaka tvojih predaka, sto kolena unazad pokusavas da opravdas genetski kod koji je jos u tamo nekom 15. veku, u koji  iskreno pocnes da sumnjas tada, tvoja rodjaka mutirala nekom svojom Tugom dok je pod svetloscu svece ili smrdljivog fenjera, pisala pismo nekom istom kao Ti, govoreci mu o svojoj Ljubavi, o svojoj Zelji i neispunjenim snovima...
E to je dragi moj, Ljubav...
Ta tuga koja te raspada, pomisao da ces umreti ako ne budes imao Nekoga, prihvatljivost tog umiranja koja je zastrasujuca, ravnodusnost prema svemu sto nekome zivot znaci, bezlicnost jednog suncanog dana kao posledica te Tuge koja ledi krv u zilama, koja boli i razboljeva, koja tako precizno definise Ljubav i pripadanje nekome kome ti nisi centar sveta...svesnost svih ovih posledica i svojevoljno oslobadjanje bas Njega, da ide sto dalje, da zivi svoj zivot, da trazi svoj put, da se daje kome treba i kome ne treba, da isprobava sve i ne oseti nista, da nauci da voli na isti nacin kao i ti...da pronadje Tugu u sebi izazvanu neuzvracenoscu, da shvati Ljubav, da shvati koliko sam ga volela.
I onda ce se desiti ova Zora.
Onda ce biti pravi trenutak da pred samo svitanje sidjem ispred kuce i udjem ti u kola. Onda ces tek uzivati u toploti moje sanjivosti i mirisu moga tela. Onda, kada sagnes glavu da me poljubis ne bi li odganao tugu i izbrisao njene usne iz svojih misli, tek onda ces shvatiti tugu u meni...i plakaces jer ces pomisliti da si ti uzrok te Tuge i tog bola sa kojim sam se sazivela. Ali nisi, veruj mi, to je samo posledica mojih gresaka koje sam pravila u tvojim godinama...
...a proslost ne moze da se promeni...

Strah od letenja, sa tobom ili bez tebe...

...prisutan je u meni svakoga trena.

Ponekad se probudim u zoru, pogledam na sat, obicno budu skazaljke preklopljene. Ostane u meni osecaj koji me drobio cele noci; osecaj neznosti i spokojstva ...vazda biva razbiven svitanjem.
A nekad sam volela zore...
I potrazim te rukom kraj sebe, opipam hladni zid ne bih li  se pojavio iz njega, mislima te prizivam, dahom pravim tvoje obrise, krenem da setam i trazim te u zagrljajima parova na klupama pored reke, prizivam duhove proslosti ne bih li isprovocirala  krik dovoljno jak da te stvori kraj mene; cutim i posmatram poznato lice iznad mene koje uziva u pokretima moga tela. Cita me kao otvorenu knjigu i mozda i on moje oci vidi u boji kestena...kompenzacija nedostajanja je gadna, ali pomaze da se prezivi svitanje...
Ziv se covek na sve navikne...

Dovoljno je da ti vidim pseudonim i osetim kako mi krvotok menja pravac. Svi vetrovi se zavuku pod moju kozu i naizgled bezopasni, ostavljaju za sobom posledice nesagledivih razmera. Nakrivim glavu na levu stranu i posmatram osam slova kao tvoje oci koje vecita su intriga mojim znatizeljama.
Dodje vreme kada umireni neuzvracenim ljubavima, jednostavno prenosimo svoj zivot iz dana u dan, ne pokusavamo da ga menjamo, sazivimo se sa navikama i radujemo se rutinama koje nam obezbedjuju mir i stabilnost koja odmara.
A onda napises novi slagvort mojim mislima...
Zarobis me u sopstvenom plavetnilu koje je ovih dana razvodnjeno raznim nemocima da se promeni tok svega onog nepromenjivog sto zivi moj zivot kolotecinom poznatog. Zarobis me u sopstvenoj zedji za svim onim fantazijama obojenim mojim ocima i zaglusenim mojim smehom.
I cutim...
Samo gutam etimologiju svake reci koju napises i trazim njen koren, njeno znacenje, njenu svrhu i razlog sto je napisana bas meni, bas tvojim rukama u ko zna kom trenutku slabosti i nemoci da me dozoves, da me imas, da me vidis...da potvrdis istinitost svega napisanog o meni, da potvrdis verodostojnost svojih zelja i zadovoljis svoja cula udahnuvsi s moje koze sve moje potrebe i ocekivanja. Prevodim tvoj dar da me tako lako namamis recima, onako kako meni odgovara.
A znas da je to nemoguce...
Jer ja sam sve ono sto napisem, ja Jesam svako slovo razumljivih ili ne recenica, pojmova i misli  protkanih obrisima Ljubavi i maglama strasti koje ogranice vidik  samo na Tebe.
Ja  Jesam sve ono sto ti napises; i tvoja potreba i tvoja zedj i tvoja glad nezasita, i sva opasnost i sva sigurnost ovog sveta; jesam i bodlja pod tabanima jesam i paperje na dlanovima; jesam i obmana i surova realnost, jesam i prividjenje i vizija i na kraju puta ocekivana slika predivnog brsljana na mojim ledjima...tvojim rukama ocrtana.
I nasmesim se...

Znam da si tu.

... kako se ponekad citava mudrost ovog sveta slije u moj um, sasvim tiho i nenadano i onda Shvatam; shvatam Dogadjaje, shvatam Ljude, shvatam Znake, shvatam sve one osmehe koji su do tog trenutka bili tako nejasni, sve one poglede koji su mi po mislima lebdeli u svom beznacaju. Shvatim sve definicije i sva opravdanja neispunjenih snova, shvatim sve razloge i sve glasove za i protiv, shvatim reci, shvatim pojmove, shvatim sve one uvrede koje su sekle i bolele, shvatim sve setnje koje sam provodila sama pitajuci tiho reku da li veruje u cuda...smejala se reka tada, znam i jednostavno nastavila da prolazi kraj mene. Kao zivot. Kao ljubav. Kao strast. Nisam se potrudila da kleknem kraj nje i osetim njenu hladnocu ili pak vrelost izazvanu suncevim sjajem. Nisam uzela kamen da obogatim njeno dno, nisam uzela cvet da uziva u njemu i ponese ga daleko, daleko nekoj podjednako tuznoj zeni koja kleci pored reke i ceka neki Znak koji bi shvatila, neki Dodir zbog koga ne bi patila ili cak samo jedan blagi osmeh u uglu usana koji joj se ne bi ucinio ironicnim .
... kako ponekad sagledam stvari iz pravog ugla i  shvatim da mladi muskarci ne traze Kvalitet, vec Kvantitet  koji ih u njihovim glavam cini Kvalitetnim dovoljno da mogu igrati na kartu Kvantiteta i trositi svoju mladost na more pogresnih devojaka, birati lose od goreg i prerano nauciti razliku izmedju skupih i jeftinih parfema, izmedju originala i kopija, izmedju prirodnih i vestackih, izmedju pametnih i mentalno ogranicenih devojcica, devojaka, zena! Cak ponekad uspem da sagledam razloge zbog kojih se zene daju pogresnim muskarcima u pogresnim trenucima na pogresnim mestima, ali sa Pravom i Strastvenom odlucnoscu da osete Emociju, davno pokopanu i umrtvljenu stavku bez koje zivot ne moze da nastavi da tece. Ponekad shvatim i razloge svega sto se desi meni ili onima koje volim, shvatim zasto mi zivot oduzme nesto sto je od vitalnog znacaja u  sferi mojih emocija, shvatim svaku nijansu  plave, zelene i kestenjaste boje koja razlivala se po mom vratu dok izvijala sam glavo grleno se smejuci nemoci muskarca pred sobom da kontrolise emociju koju iznudjujem...

 Cudno je, kako ponekad shvatim cak i svrhu bloga i svih ovih reci koje nesebicno delim sa nepoznatim ljudima...

p.s

Mrzi me da citam sve sta sam napisala i ispravljam greske...nekom drugom prilikom ;)

Do skoro sam bila ubedjena da sam u proslom zivotu bila kafanska pevacica, ali posle proslog vikenda su sva ta moja ubedjenja pala u vodu. Stoprocentno sam sigurna da sam bila vozac kamiona. Tacnije nekog slepera, jer kad za tri dana odete dva puta do Novog Sada i nazad i onda jos imate snage da radite i izadjete u grad, sve ukaze na moju teoriju o pogresnom ubedjenju moga Ja u proslom zivotu.
Jos jedna sitnica ukazuje na moju novootkrivenu pretpostavku - konstantno se pljujem i psujem sa vozacima slepera na autoputu. Mahom neki turcin dobije po vozackoj dozvoli ili nacionalnosti, ali desi se ponekad i shvaba da najebe. Zadremaju za volanom pa pocnu da sevrdaju i isteraju me iz pameti i to kao po pravilu u najgorem mogucem trenutku kada recimo, zamisljam da  pored mene Neko sedi.
A ne sedi. No, to nije bitno...
Treca sitnica koja ukazuje da sam bila vozac slepera je moja omiljena pozorisna predstava - Radovan III! Omiljeni lik mi je......Katica! A zasto? Zato sto me odusevila svojim sarmom kamijondzije u pokusaju. A i prepoznala sam se, posteno. Georgina nikad ne bih mogla da budem. Vilotic jos manje, ali zato mi je Katica i po stilu i po sarmu bliska.

Za mnom se na ulici okrecu ljudi koji rade u gradskoj cistoci, propali studenti koji sa 27 ili 28 godina jos uvek misle da su isti oni osamnaestogodisnjaci  uzbudjeni zbog onoga sto drze u rukama - index, besposlicari koje izdrzavaju roditelji u cetrdesetikusur godina, citava jedna srednja klasa i socijala, muskarci prekomerne tezine koji u meni vide " unutrasnju lepotu", niski muskarci koji pate za mojom visinom i jos par destina modela neuspesnih muskaraca nezadovoljnih ili svojom sudbinom ili svojim izborima. Eto...

I posle kad me pitaju kako izgledas, mene stvaaaaaarno bude sramota da kazem : Izgledam dobro!

Sa zenske strane je jos gora situacija. Ne podnose me niske, ali zgodne zene jer nema tolika stikla koja bi ih popela do mog "nivoa", ne podnose me crnke ciji muzevi preferiraju plavuse, ne podnose me situirane zene udate za mocne muskarce, zarobljene u dugogodisnjoj apstinenciji koju materijalne stvari ne mogu da izlece; zene, koje vole da misle da su samouverene samo zato sto voze mercedes koji je kupljen tudjim parama ili prevarom, ne podnose me zene koje vole da gledaju spanske serije i sazivljavaju se sa glavnim glumicama - takozvane, vecite pacenice!

I posle kad mi kazu " Izgledas super za svoje godine" - ovo za svoje godine mi zaskripi u uvetu. Cak mislim da to namerno kazu i akcentuju blagim povisenjem tona koji daje na znacaju izgovorenim recima ( ili smislu). To nema veze sa sujetom; da sam ja sujetna do sad bih vec probala sve dijete pocev od one babine " ne jedi nista, samo konzumiraj kafu i dve pakle cigareta" ( koja daje zapanjujuce rezultate, ali i drastican pad imuniteta), pa sve do one  " Ishrana za krvne grupe" i horoskopske znake. Ne vredi brate...meni je dobro ovako sa ovim viskom od 6 kila. Jedem svesna da ne mogu smrsati autosugestivno, a jos manje carolijom. Dobro se osecam i to mi je vaznije od ravnog stomaka.

A da izgledam dobro  ( za svoje godine) - izgledam. Ceo dan se okrecu za mnom. To dovoljno govori ( ako ste procitali prvi deo texta ) o situaciji u nasoj zemlji. ( KEZzz :D )

Hvala - Molim - Ja Vas volim :)

  Mislim da sam sastavljena od mrva izmesanosti  greha i fantazija, trenutnog ludila i hladnokrvnog razuma. Verujem da sam produkt jedne nesmotrenosti ili  mozda ipak neke racunice koja je za rezultat morala dati neku isplativost - a ne mene. Ali dobro. Mozda ipak nisam potpuna neisplativost. Ipak se isplati imati uz sebe nekoga sa depiliranim jezikom u ovoj krizi, jer ljudi se plase glatkih jezika i brzih misli. A ja poseduje oba oruzja. Plus ledeno plave oci koje otkrivaju emociju - nedvosmisleno.

  ...eto.... ne ide....
  A bas sam se ponadala da cu napisati post!

  Jednostavno nemam inspiraciju....

  Nemam zvezdu vodilju i neodoljivu Muzu koja bi me inspirisala svojim nepomicnim telom i sarenim pogledom prepunim skrivenih ocekivanja, laznih nadanja i ludacke upornosti.

  Cak i ne disem ritmicno kao ranije, noge prekrstam u clancima, ruke mi se ne znoje, svesno prihvatam cinjenicu da u ovom matrixu ne postoji NEKO ko bi mi zamutio misli i pogled. Neko, ko bi mi stego stomak i ubrazao metabolizam dovoljno da za jedan vikend smrsam ovaj visak kila koji pocinje da me iritira...

  Neko ko bi shvatio...

  Neko ko bi bio sve ono sto mi treba, sve ono sto bi me odmorilo svojom lakom shvatljivoscu i brutalnom jednostavnoscu u izrazavanju, saopstavanju i pokazivanju emocija koje ga pokrecu i skrecu ka meni. :)

  Umorna sam od toga da sve shvatim i sve znam...

Lagati sebe je mnogo jednostavnije...Ziveo chat! ;D

... ponekad.

Na granici ludila od svakakvih čudila, na ivici neizbeža od raznoraznih daveža, na litici iskušenja od previše vrenja, na ivici očajnih situacija od loših vibracija, smorena politikom i gadjana patikom, na pozornici ludog teatra iz ugla mi se smeje baba Marta, klanjam se pogrešnoj publici dok dobijam po gubici, iza zavese se krijem a nekog bi da bijem, užasnuta narodom i narodnim masama, zgrožena poltronstvom i njegovim mnoštvom, iritirana do bola i ne sluša mi se Čola, s viškom kiseline od Pinka i njegovih produkata sto prodaju se za dva dukata ( koje okače na sise posle), sludjena tračevima i španskim serijama, premorena od redova i poskupljenja - čekam da se desi NEKA promena!

Možda narodu krene bolje ako legalizuju drogu i drolje, mozda malo legalnog nemorala ovoj zemlji treba a ne samo da nemoralan bude Keba, možda nemoral donese umno oslobodjenje dok Šešelj i dalje čeka na sudjenje, možda bi opušteniji svi bili kad se sa sekretaricama po ve-ce-ima ne bi krili, mozda bi i porez naglo opao kad bi političari prestali da vicu 'Jao, O P E T pao!", možda bi penzioneri odustali od redova kad bi uz ček dobijali pakovanje vijagra, možda bi i Delta City prestali da pljuju i bez srama krenuli tamo da kupuju, jer zašto je Mišković kriv što mu miško, kad je trebalo, bio oran, tvrd i ziv?

Zabraniti Grand, brak i razne klopke, ulagati u mlade i učiti ih da pletu popke, okrenuti se prirodi i svome zdravlju, ne poželeti ni jednom komšiji da dobije bolest kravlju. Naučiti oprostiti, zamoliti, zahvaliti, naučiti nasmejati se od srca i nikoga ne daviti, ne lagati, ne krasti, ne ići u crkvu samo na Veliki petak i nikako na taj dan ne primiti metak. Legalizovati plavuše kao domaći brend, jesti organsku hranu i pratiti trend. Družiti se samo i isključivo s nepušačima, trčati dnevno dva tri kilometra, izlaziti isključivo u fensi restorane, prihvatiti svoje silikonske vrline kao da su vam bogom dane!

 E to je brale, demokratija kojoj teži čitava nacija, a ja i dalje čekam promene; ili je krajnje vreme da se trgnem, da me neko opomene?

p.s

Nasla sam neki staru fleshku, pa malo evociram uspomene :P

  Ljudi putuju, menjaju kofere, zamenjuju izandjane torbe novima, menjaju pasose jer nemaju vise mesta za pecate, ostavljaju tragove po raznim aerodromima i stanicama, gledaju nepoznata lica ili sasvim ignorisu ljude koji ih okruzuju nemajuci vise snage  da memorisu necije socne usne ili duboke oci.
  Ljudi zive zivotima po sopstvenom scenariju, sa manje ili vise prilagodjavanja sudbini, sa vise ili manje modifikovanom mastom u kojoj su vec videli sebe bas tu u koznoj fotelji ili bas tu sa dzogerom u rukama.  Ne moras biti vidovit da bi znao kako ces zavrsiti - samo moras biti realan.
  Uspesnih zena sve vise, boraca za zivot sve manje, suicidnost postaje trend a  ljude i dalje muce isti problemi kao kad sam ja bila mala. Kao moja deca sada.
  I nista se ne menja
  Staticnost kao bara usmrdela dusu. Cini mi se ako istrsim svu energiju, ako se isforsiram dovoljno da samo padnem na krevet po povratku kuci, cini mi se razbicu monotoniju, odganacu ove neke nove zelje, drske zelje da se vratim zivotu kakvim sam zivela, da povadim kofere sa tavana i spremim ih za nove avanture kroz mracne tunele aeroromskih skenera. Skoro da mogu da ih cujem kada pricaju gore na tavanu, kako bi voleli da se ponovo izgube negde na relaciji Nju Jork - Pariz.
  I onda se kikocu. Sklopocu svojim patentima dok evociraju uspomene naseg dinamicnog zivota.
  I tek na kraju duboko uzdahnu i zavrse uvek istom recenicom....
..." a onda se ona udala " ...
  Kao da u onoj opstini gde neki udju sa sarkasticnim mislima, neki sa radoscu u srcu, neki sa punim dzepovima, neki sa zadnjim mislima, neki sa  ispranim mozgom, neki sa laznim nadama,  ali Niko, sa odlucnoscu da izadje odatle i poslusa srce - a garantujem da postoji procenat koji oseti gresku u brzopletosti svojih odluka.
  Kao da u toj opstini potpises  ugovor o pripadanju drugima.
  Ne samo muzu, vec i deci i roditeljima, i roditelji se drznu pa noseni mislju da si udajom odrasla zele vise od tebe, i komsijama koji misle da sada ne smes nasmejana pricati telefonom jer si udata, i radnicama u obliznjem dragstoru - ne smes kupovati kondome, sad si udata!
  Onda jednog dana, stege zaprete gusenjem i dojade ti moralna razmisljanja, dojade sheme i sabloni, dojade ustaljena pitanja i ocekivana ponasanja. Dojadi ti predvidljivost zivota i sasvim neocekivano se zaljubis.
U onoga u koga ne bi smela...
A on je u drugoj zemlji...koju ti odavno zelis da posetis.
I koferi pocnu da se raduju tvojim novim odlukama - vratis se sebi.
I postanes ponovo SvojA.

Jutros obuvam patike, vrlo zadovoljna proteklom rodjendanskom zabavom na kojoj sam bila gost, i u jednom trenutku shvatim da je obuvanje patika pravi mali ritual sportistima. Trenutak u kojem noga upada u kalup patike, je vrlo poseban trenutak koji oznacava ili pocetak napornog treninga ili pocetak uspesne karijere ili jednostavno, pocetak jos jednog dana u kome cemo uciniti nesto dobro za svoj duh i svoje telo.
Kao i svaki trenutak koji mi od neke nevaznosti i rutine ucini vaznost, posvetila sam par minuta razmisljanja svemu tome; sportisti su poseban soj ljudi. Kao sto su, verovatno, i programeri i pisci i umetnici...ali niko ne zivi zdravijim zivotom od sportista.
Sam osecaj da je telo zategnuto kao struna, da su misici istaknuti bas tamo gde treba, da je glava bistra i spremna za novi izazvov, da srce ubrzava ritam i spremno podnosi napor, da koza isparava svezinom, da znoj mirise na sve ono sto jesmo, sve ono sto jedemo, sve ono sto pijemo - a u sportu je to, most of the time, VODA.
Sinoc sam bila na jednom party-ju. Punoletstvo aktuelnog prvaka Srbije, nevazno u kom sportu. Zakupljen fensi restoran u kome, zivotom se mogu kladiti, nikada normalniji soj ljudi nije boravio - lekari, sportisti i srednjoskolci. Devojcice doterane sve u 16, njegova devojka kao kraljica, svesna privilegije sto je bas Njegova. Volim devojcice koje sa nepunih 18 shvate vrednosti koje imaju pored sebe i cuvaju ih, neprimetno i tiho, ali skroz su posvecene tome.
Ja sam oduvek bila teatralna, brza, sokantna i sve sam zelela odmah i sada.
Ova mala sinoc me odusevila. Nije se iscimala ni na jednu provokaciju, a bilo ih je; sto od devojaka iz njegovog odeljenja, sto od prijatelja kojima je bilo zanimljiv i pomalo intrigantan ocigledan izostanak ljubomore od strane jedne naivnosti.
Mladost...
Nisam se osetila staro, daleko od toga. Skroz sam se osecala dobro okruzena ljudima sa kojima radim i koje volim. Samo sam posmatrala ponasanje svih njih na pocetku i onda posle svake case belog vina koje su, naravno, mesali sa kiselom vodom. U jednom trenutku je bila opipljiva njihova zelja da budu odrasli i piju bez poprekih pogleda, i zelja matorih ( mislim na roditelje i prijatelje roditelja) da vrate vreme par destina godina.
Mi smo bili negde izmedju.
Zaglavljeni sa svojim zeljama, vrlo ostvarivim, ali bez svrhe.
Kao jedina osoba u prostoriji koja nije pila, bila sam privilegovana da sve memorisem jasnim slikama.
Savrsena zabava i savrseno uklapanje toliko generacija.
Od pocetka pa do kraja svi su bili na nogama.
Hrana skoro netaknuta, atmosfera fantasticna.
I eto, posle jedne takve noci, nogu malo bolnih od 19cm-a ( sram vas bilo, stikle su u pitanju : ), obuvam patike da krenem na posao jutros i shvatim, koliko smo Mi sportisti, blagoslovena vrsta. : )