|
zašto to radiš ...
Zar stvarno misliš da sam od kamena? Zar stvarno raduje te kada me obuzme nemir? Zar je to što želiš da postigneš? Da me urušiš, da mi krv prostruji nenormalnom silinom, dospe do svake pore i izazove bol nesnosni? Imaš li zaista ikakve koristi od toga? A baš bih voleo da shvatim, šta te to potera, šta te podstakne ... zar želja tvoja tako jaka je, da moraš da me vidiš slomljenog, skrhanog, bez snage, bez volje, bez života ... Ne razumem ... Koliko god pokušavao ... Zar ti? A tebi jedinoj dao sam sebe i više nego ikada ikome, začuđeno, što sam to uopšte umeo, posle svega što me gazilo, uništavalo. I uopšte mi nije jasno kako uspeš da stvoriš tako iskrivljenu sliku mene, otkud potreba ta ... Možda da bi razrešila sopstvene dileme, donela odluku, dobila snage za rez. Zar misliš da ne boli gledati te kako deliš osmehe drugima, zagonetne reči, namerno dvosmislene ... Više pojma nemam ... Želim, baš želim da razumem te. Tvoje suprotnosti ... razliku među postupcima ... i ne umem više. A ponekad mi se učini ... da znam ... i da znao sam. Još onoga dana, kada sam samo u zvezde gledao i kao da su mi se osmehivale i govorile veselo: hteo si sam da je sretneš, čačkao si okolo i previše, pa eto ti je sad, a ona ... ona je tvoj kraj. I samo su se veselo smejuljile. Dok je mene obuzimao ledeni strah i drhtaj. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|