|
Čitam danas u novinama: neka japanska firma odlučila da svojim zaposlenima slomljenog srca daje slobodne dane za oporavak ... kažu, kad se dobro isplaču kod kuće, na posao kasnije dolaze rasterećeni. Slomljeno srce, bolest. Pa da. Meni takvo bolovanje nije potrebno. Uđem u svoju katakombu, tamo ionako neko retko svrati i mogu da tugujem do mile volje. Čak i da upalim komp i pogledam šta ima po blogovima. Možda i da se okačim na MSN. Ali ... Ne ide mi to. Samo sedim i buljim ispred sebe. Onda me trgnu, telefonom: „ Ajde dođi, trebaš nešto hitno ...“ Pa sam ljut! Šta me njakaju koji qrtz. Onda se setim japanaca. Ma u pravu su. Ne valjam ni sebi, a kamoli drugima ovakav. Gledam u sat ... kad će kraj radnog vremena. Zidovi firme me stiskaju isuviše. Jedva dočekam i sjurim se niz stepenice pa u auto. Vožnja me jedino opušta, ali sam dosta rasejan, pa vozim oprezno. Samo bi mi još neko sranje na putu trebalo. Najzad uđem u kuću ... paaaa ... se zapitam gde sam to došao, u još gori pakao i koliko ću još izdržati. Iz jednog stresa u drugi. I nigde mira nemam. Stislo me, baš stislo. Sve mi nešto krenulo nizbrdo. Ruke mi hladne. Iz očiju očaj viri. Sve prolazi? |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao Nurlisoul
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|