|
Sedim … buljim … blejim … Pokušavam da živnem. E pa ne ide. Ne ide to tek tako. Nije dovoljna samo želja izgleda, niti volja. Sinoć me opet spopala jeza i opšta slabost i malaksalost. Probudio sam se jutros slomljen. Morao bih do lekara ... a sa njim opet se sresti ... da opet počne da mi objašnjava kome sam sve potreban ... A pita li se on ko je meni potreban? I da li je to moguće? I kako, te i da li uopšte(!), sam u stanju da se izborim sa tim? Naravno da nisam, kad iz te nemogućnosti mi se i imunitet urušava ... Na posao sam došao neobrijan, zapušten, bez snage, bez volje. Pogledam sa vremena na vreme na mobilni ( debilni, kako smo nekad zvali to čudo) ... Pa mislim, kako je sve uvek drugačije ... Prevrnuo sam poruke dok sam jutros pio kafu u restoranu. Neke su me nasmejale ... na nekima su se i oči ovlažile, osvežile sećanja, na taj dan, događaj ... ma da, najbolje da mi se suza u oku vidi, tu, u restoranu ... gde svi nešto merkaju. A onda pomislim – ko da me zabole za to. Mo’š misliti ... Uhvatim pogled poznanice iz daleka ... Samo me je sa razumevanjem nastavila gledati ... Shvatila. Ma da, ne mo’š tugu sakriti. I? Pa ne znam ... nije lako. |
Komentari
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao G.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|