Gledam kako svoje puteve biraš , i zapitam se kako ćeš suzu sakriti onoga momenta kada budeš govorila o odrastanju. Kada budeš shvatila da ti više nikada niko neće ruku u pola noći stegnuti , jer si loše sanjala . Kad shvatiš da te niko neće opominjati da se malo bolje obučeš jer napolju je hladno.Kad budeš shvatila da ti više niko neće doneti toplu čokoladu u sobu , poljubiti te i pomaziti po glavi . Da izjutra više nećeš ulaskom u dnevnu sobu zateći tvoje gde razgovaraju uz jutarnju kaficu. Kada više ne budeš osećala miris detinjstva. A onda shvatim , da za razliku od tebe mnogi će sve ovo poricati , govoriti o normalnosti životnog klišea , nuditi ti sve ono što ti i sama već odavno znaš i na taj način propustiti da čuju toplotu u tvom glasu.Jer ti hrabrost shvataš kao ne sakrivanje osećanja , razgovor i o onome što setno je ... I onda ćeš zaćutati jer vidim da ne voliš kada ljudi jednostavnost trenutka mudrostima kvare....
Gledam i pitam se koliko će te još boleti što prijatelja nemaš , dokle ćeš sebe za to kriviti ...
    A onda kada te naj više boli ti poljubac poslaćeš... I da znam onu tvoju dobru staru :" U životu sve se vraća , ja vraćam dušmanima time što prema njima sam čovek"...
    E mala moja , dugi niz godina se znamo i ponekad u prolazu pored ogledala pozdravimo se ... Uživaj i voli i dalje , jer znam da tamo negde postelja od snova te čeka ....