Pa, izgleda da sam zaista preterao sa politickim temama na blogu, poceli su politicari, dobro, jedan za sada, da mi dolaze u san, vreme je da se okrenem vise vedrijim temama, sva je prilika (cuje li to portos aplauz iz publike?).
    Al ipak da podelim sa vama to sranje od sna sto snevah juce, nije mi bas prijao.
    Elem, odjedared Boris Tadic i ja, noc je, on ide da se konspirativno sastane sa Bagzijem, a ja tapkam poslusno za njim u ulozi telohranitelja.
    I samo nas dva idemo ka toj nekoj nedovrsenoj velikoj zgradi (siva faza) gde nas gosn Bagzi ocekuje.
    Jasno mi je da je tema sastanka, iako mi se Boris ne obraca, bolje receno ne konstatuje me uopste, dogovor oko nekih politickih zavrzlama, i da taj sastanak mora da ostane u tajnosti, zato valjda samo nas dva i idemo tamo, iako se ja u snu pitam otkud tolika glupost, posto mi se u san ipak probija neko malo znanje koje imam u realnom zivotu o tome koje sve bezbednosne mere trebaju da se preduzmu kada je zastita jednog predsednika u pitanju.
    Pri tom ja nisam na njegovom platnom spisku, to mi je kao neki zadatak, a nemam blagu ideju sto ja to radim u stvari.
    I stizemo mi do odredista, vijamo po mracnim hodnicicima i stepenistu, dok u polumraku ne naletimo na gosn Bagzija i njih dva krecu sa domundjavanjem.
    Odmah potom je sledeca scena :
    Vracamo se nas dva po obavljenom Borisovom poslu, ja i dalje poslusno tapkam, sad par metara iza njega, usput se osvrcuci, moj zadatak jos nije gotov.
    Sad smo u nekoj sporednoj ulici, upravo treba da izbijemo na vecu, kad na suprotnoj strani, iz mraka, iskace lik (bitangu inace znam u realnom zivotu, ne Borisa, vec tog sto iskace) i vadi pistolj.
    Boris je okrenut ledjima, ne vidi ga, ja stizem da mu viknem, na sta on potrci da umakne, ali ga prvi metak stize.
    Ipak, Boris je uspeo da pobegne iza coska, u tu veliku ulicu.
    Ja medjutim, uspevam vikom da zbunim i uplasim ovog lika, i on posle tog prvog pucnja okrece pistolj ka meni i sruci ostatak sarzera u moju malenkost, pa ja iskoristih isti glagol i srucih se na trotoar.
    Ranjen ustajem, lik se izgubio, krecem polako ka vecoj ulici i sam, i sledeca scena je ispred bolnice ka kojoj se krecem.
    Na stepenistu ispred bolnice je Boris, lakse ranjenog ga uvode unutra, sada je tu vec citava bulumenta gorila, uz gomilu doktora koji se utrkuju ko ce Predsedniku pomoci.
    Prilazim i sam, govorim gorilama da mi treba pomoc, da sam i sam ranjen, da sam sa Borisom, ali me ladno odjebu.
    Pozivam Borisa da im objasni, on se okrece, i kaze da lazem, da on sa mnom nema nista, i ulazi.
    Shvatam odmah da ne zeli da prizna vezu sa mnom, da ne bi kompromitovao sebe, da se ne sazna za taj sastanak sa gosn Bagzijem.
    Pesacim do druge bolnice, ali me tamo samo pustaju da cekam sa ostalima, ko da sam dosao zbog gripa.
    Ne osecam neki posebno jak bol, znam da imam tri metka u ledjima, vise je to kao neko peckanje, samo osecam kako me snaga polako napusta dok cekam.
    I tu se negde budim.
    Eto, u glavnim crtama to je to, nisam rad trenutno previse da ga analiziram, samo se nadam da ce, ako mi politicari opet posete snove, biti zenskog roda, da imam bar neku utehu ako primim metak.

    Toliko, sledeci put o karijesu, a mozda i ne.