Je l’ vam se desilo da u novinama naiđete na: „Nema svedoka da li je starac (54) izdahnuo na licu mesta ili se možda još nešto moglo i učiniti, da je pomoć stigla blagovremeno“?

Meni jeste. Nije lično, al’ mi pokaz’o brat.

Pažljivo isečenog, da drugi članci ne bi umanjili efekat o tužnom kraju starca, pružio mi ga jedne večeri na vratima, pre nekol’ko godina.

„Pročitaj!“

Brza i kusa kakva sam,  preletela sam pogledom i pitala: „Koji je ovaj? Je l’ ga znaš?“

„Koga je l’ znam?!

„Pa ovog starca što su ga pregazili?“

„Kog starca, budalo?“

„? “

„Šta  zijaš? Gde vidiš starca?“

Moj brat voli da popije malo više. Pomislila sam da je popio malo više, čim se tol’ko dernja.

„Vidim ga zgaženog, evo ovde!“ – kažem, upirući prstom u članak, da ne primeti da u glavi užurbano vežbam: „Ja baš pošla da mi vade krajnike, tako da nemoj ulaziti.“

„On je za tebe starac?“

„Alo, bre?! On je za mene mrtav čovek, al’ pitam te je l’ ga poznaješ?!“ – mis’im, pa nemam ni ja živce, mada ne pijem uopšte.

„Ženo!!! Vidiš li da je im’o samo pedeset četiri godine?“

„Ma ko ga jebe. Kol’ko god da ih je im’o, sad ih više nema. I ko ti je, bre, taj čiča što je rikn’o?“

„Opet ona! Čiča u pedeset četvrtoj? Kol’ko ti imaš godina?“

„Valjda znaš?“

„Znam, al’ ti reci.“

„Što da ti kažem kad znaš?“

„Dobro. Reci kol’ko ja imam godina?“

„Pedeset“ – reknem.

„Pa ’oćul’ ja za četiri godine da budem starac?“

„Pa ne znam. ’Oćeš li?“

A sad o babi.

Baba  ima veliki stan sa grejanjem na ruski gas, pogled sa dve velike terase (to mi pričala jedna njena mušterija), penziju tri puta veću od moje (to mi rek’o poštar), dvoje dece koja joj svakoga meseca pomažu da preživi (to sam čula u piljari), i dobar cug (to sam videla ispred piljare).

Iz ovoga se vidi da je reč o urbanom srpskom stereotipu: „baba = stan, grejanje skoro za dž, penzija, pogled sa dve velike terase“; „deca: = gazda & devizna kirija, bedna meseča nadoknada sa biroa, pogled na izlizane đonove i rupu na levoj čarapi, iz suterena.“

Ima i gornju i donju protezu (obe plastične i ispadajuće), naočare, šarenu suknju sa dva ogromna džepa, šarenu bluzu al’ drukše šarenu, vuneni prsluk isto šaren, crne četvrtaste poluduboke cipele,  cigaru u ustima i  pivsku flašu u ruci.

Želim da  kažem da izmišljam. Nemam ni brata, ni poštara, ni babu u komšiluku. Najbliža piljara mi je daleko.

Da ne bi bilo...

Pre nekol’ko dana, lupa neko na vrata. Provirim kroz špijunku i vidim  babu.

Ne otvaram, jer nije rekla da će doći a i ne poznajem je. Al’ virim i dalje i vidim da je počela da se pentra na prvi sprat.

Vratim se u sobu – posle 5 minuta opet neko lupa. Opet pogledam, opet baba, opet nije rekla da će da dođe, opet je ne poznajem, opet ode, al’ nizbrdo.

Kad je treći put zalupala, otvorim.

„’Di stanuje Mileva?“

„       . “

„’Di stanuje Mileva?“

„Dobar dan, gospođo!“

„’Dan. Znaš  li ’di stanuje Mileva?“

„Koja Mileva?“

„Pa Mileva, bre, ona što .................................................................“

Tu se odma’ setim o kojoj Milevi govorimo.

„Na drugom spratu.“

„’Di je to?“

„Gore“ – pokažem ka nebesima.

„Znači... sad sam ja na prvom, a ona je na drugom?“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“

„A ona je na trećem?“

„Ne, nego na drugom!“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“

„Ne znam, života mi. Slabo se snalazim. ’Di je drugi?“

„Ovako... Ovo je prizemlje, iznad je prvi, iznad prvog je drugi, a na drugom je Mileva“ – jebote, kako sam štektala.

„Je l’ mogu duđem kod tebe das odmorim, a ti trkni vidi l’ je kod kuće?“

Luda baba za medalju.

„Ne ličite mi na nekoga ko se slabo snalazi“ – zalajem.

„A na koga ličim?“

„Na onoga ko stanuje na četrnaestom!“

Ha.

Ona stvarno stanuje na četrnaestom spratu, al’ ne zna da ja znam.

Još da sam joj rekla da znam za „trodon“, bilo bi dva nula za mene.

Ali nisam. Samo sam tresnula vratima i ušla u kuću.

Preslišavala sam se kako ću joj, ako ponovo dođe da pita ’di stanuje Mileva, reći da znam da diluje „trodon“ i one smešne cigare i pilulice-smejalice i da nemo’ da se pravi luda nego nek’ obriše noge kad ulazi u ulaz. I da je pitam je l’ misli da smo tol’ko blesavi da ne znamo zâštâ  joj služe onoliki džepovi na šarenoj suknji? Za trodon i cigare i pilule, eto zâštâ. I da joj kažem da će doći maca na vratanca, pa ću i nju gledati u glavnoj ulozi filma u kom panduri pretresaju nasred ulice decu sa rukama podignutim uvis i trakeljaju im automobile i vespe, dok mi čekamo da nas puste da prođemo kolima, dok ona naslonjena na štap cirka „lav“ pivo pred piljarom.