Ejebiga. Taman kad sam htela sve što mi na srcu godinama leži da kažem.

Dobro.
Do’ro, po najnovijem.
Skuckala sam informaciju o tom događaju i okačila je na blog O YE!
Onda sam se obula, izula, obukla, obula (uvek tim redom! Obujem patike, zapertlam ih na jedvite jade, pa onda vidim na ne mogu da obučem farmerke preko njih. Otpertlam se, izujem, obučem, obujem, zapertlam, izađem, stignem do „Kontre“, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na stepenik od „Kontre“, zavežem pertlu na mrtvački, uzmem ceger sa pločnika, pođem dalje, pređem deset do dvanaest metara, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na parapet od LJ. ograde, zavežem pertlu na mrtvački, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje... Danas ne bih o tome kako obuvena trapam po kući, tražeći šta dobučem, a da me se deca ne plaše. Ni o tome kako mi je bilo lepo dok je trajao raspust, pa nisam morala da brinem o garderobi i dečjem strahu od/zbog nje), uzela žuti kišobran sa slikom Mini Maus, provirila kroz špijunku za svaki slučaj, prebacila rezu na „off“, okrenula dva puta ključ u levo i izašla iz stana u cilju dodem da kupim nešto za ručak.
Na stazi prema ulici bilo je lišća od platana dovoljno da se napuni, ne preterujem, jedno devet šlepera. Gospođa koja dva puta sedmično čisti našu i susedne dve zgrade, sedela je sa svojim dvadesetdve godine mlađim dečkom na klupi ispred susednog mi ulaza. Ljubazno sam im klimnula glavom, a ona je ustala i potrčala ka meni.
Sledila sam se. ’Bem ti miša, to je ona malopre zvala. Davi’š sad kad i onaj njen potrči ka meni – samleće me. A nizašta. Nikad je pomenula nisam, ma nigde. Nikad nigde. Tol’ko je drago i dobro i milo i čestito čeljade, da ne znam šta bih rekla o njoj, a da nije u nekoj priči o anđelima. A takvih priča, sa sada, nemam. Ma, pored nabrojanog, toliko je i bezazlena i puna poverenja, da ponekad sedi ispred Vinkinog ulaza i sa njom pije kafu. Da joj nije Vinka štagod rekla, da sam je, kao, ja... kao... ono...
Dok sam nagađala, vreme je stajalo.
Ona, zaleđena u pokretu, ja, zbunjena i uplašena, ni kriva a ni dužna, bar njoj ne.
Onda je film nastavio da se vrti, ona je stigla do mene i rekla „Duguješ mi za septembar“, ja sam veselo izvadila novac i pružila joj, uz 20% napojnice, k’o rođena Njujorčanka. Ona je rekla „Hvala“, ja sam rekla „Nema na čemu“, rastale smo se, ja sam krenula dalje. Ispred „Kontre“ sam se saplela na pertlu.