Danas se navršava sedam dana od kad je Popadija pokušala, i za sad na mišiće uspeva, da opstane kao pleme(nita).

Pre nego što se pozabavim današnjim postom, rekla bih nekoliko reči o njoj. (Čini mi se da čujem da negde teče voda. Molim vas, proverite. Sačekaću...)

. . .

Jesam li bila u pravu? Of kors da jesam.

Eto šta je sedmodnevni boravak među vama učinio. Poboljšao mi sluh. Još samo Lananu ponekad pitam „Jesi li mi to rekla...?“ Ostale i čujem i razumem. Kad sam došla, bila sam gluva k’o top.

. . .

Popadija je žena bez fitilja. Poznajem i luđe, al’ oni imaju crno na belo da su ludi. Ona nema, a išla je i na kolenima iskala da joj daju ćagu. Nisu joj dali, ne može da se vadi na ludilo, ne ume da objasni ’di joj je fitilj, tristadevet puta u toku dana detonira, eksplodira, poludi, proključa (proverite, opet čujem neku vodu da nešto radi. Imam fetiš vode, istina je, al’ sad imam i dobar sluh. Tako da proverite, pliz. Sačekaću...)

. . .

Jesam li bila u pravu. Nisam? Kako bre nisam? A sluh doveden do perfekcije za samo sedam dana boravka mi u miroljubivom plemenu?

. . .

Meni vri voda.

Sačekajte malo, pliz. Samo da zakuvam kafu.

. . .

O čemu sam ono... Ah, da. Popadija je osoba kojoj najmanje osam  puta u danu koji na njegovom kraju nazove „dobrim“ na oči padne roletna. Prilikom jedne od svojih poseta na kolenima, a po pitanju dobijanja ćage, ovako je objašnjavala čitavu pojavu (citat) : „Padne mi roletna na oči. Najviše liči na tarabu, a na tarabi, na tarabi, doktore, piše „UBIJ!“, krupnim crvenim boldovanim slovima“.

„Koje boje je taraba?“ – pitao je doktor.

Nije umela da kaže i nije dobila ćagu, što sam već dva puta rekla.

Popadiji se nekoliko nikova odavde straobalno dopadaju.

Neki jer imaju vrh-tekstove, pojedini zbog vrh-komentara, manji broj zbog izgleda bloga i nekolicina iz sasvim iracionalnih razloga.

Za sedam dana dobila je ne više od tridesetak privatnih poruka. Ni jedna je nije smorila, a pp koju je zatekla jutros, kad je sa krmeljima  došla ovde, proglašava „privatnom porukom nedelje“.

Do sad ste, ako niste odustali zbog poplave u kupatilu, čitajući došli do zaključka koji je učvrstio vaš prvobitni zaključak. Da je lujka koja vas presira svojim „Saću da vam kažem ko sam i šta sam i kakva sam i koji su mi moji mnogobrojni nikovi i kol’ko prozora sa kol’ko krila imam i kol’ko neprocenjivo vredimo moje pisanje, moja pamet i moje prvo, drugo i moja ostala ja“.

U dlaku ste pogodili. Jeste takva i gora je.

Al’ da je diskretna – diskretna je.

I kad se budete posvađali (a posvađaćete se, pazite šta vam kažem) i kad napiše „odo’ ja“ post (jer nema šansi da ne napiše, pošto ga uvek napiše) i kad ode bez reči pozdrava i više nikad nos ne promoli ovde (a verovatnoća da će se to dogoditi je ravna verovatnoći da će u mesecu, koji je juče počeo, jedno jutro biti maglovito) – i tada će biti i ostati, mada na ovom mestu više neće postojati, diskretna.

Poslednju mogućnost ne uzimajte za ikad moguću. Samo sam se šalila. Na oštar i izričit zahtev člana sa nikom VukMaslacak, dajem reč da neću otići sa prvom maglom. (izmenio/la Popadija, 02.10.2007. u 9:38 AM)

Zato što nije zloupotrebljiva. (Ovaj termin sam sinoć izmislila, da vam se pohvalim. Celu noć mi se mot’o po glavi, tako da sam slabo spavala. A i kašljala sam.)

Toliko na osnovu ovih sedam dana.

Sad bih mogla da počnem pisati današnji post.

Ili da to ostavim za sutra, a da ovaj tekst završim nečim stvarno prigodnim?

Tako ću.

Prigodni kraj današnjeg teksta:

Šta je tuga?

Tuga je kad progutaš kliker

pa više neće da ti daju

pare za klikere.

P.S. Stvarno nema smisla da mi uređujete blog kad i kako vam se ćefne. Sad mi je, zbog nekih, potpuno shebana koncepcija i imidž "sad je vidiš-sad je ne vidiš" iliti "sad je ima-sad je nema" žene. Ja se vama ne mešam u uređivačku politiku, a mogla bih štošta da zamerim pojedincima. Umesto predivnog stiha, prigodnog za kraj današnjeg teksta, imamo žalopojku.(Izmenio/la - dodao/la Popadija 02.10.2007. u 9:42 AM)

Sve, evenutalne, nove primedbe i sugestije vezane za današnji post, molim da mi šaljete putem  privatnih poruka koje iskreno mrzim. Al' da ne budu u vezi da brišem il' dodajem, please. (Dodao/la Popadija 02.10.2007. u 9:44 AM)

Poslednji dodatak ovom postu, nastao zbog novonastalih okolnosti;

Izvin’te ako ja, kao, ono... nešto tu serem i proseravam se. To mi je, naime, nasledno. I keva mi je to radila a i očev otac. On toliko da je zasr’o za ono vreme nezamislivu šansu da ode u Ameriku. A da je otiš’o, onda bi moj otac tamo živeo i mene pravio, pa bi ja pisala na čistom engleskom i koristila sve neke izraze u koje sad samo gledam kao kravino dete u tišlerovo remek-delo, koje je uradio u saradnji sa nekim ko se dokop’o bojica, al’ šarenih.

Tako da...ako planirate da mi se upucavate ili da me, možda, nešto kao startujete, molim vas radite to preko pp. Molba/predlog se odnosi isključivo na osobe muškog ili ženskog pola

Znam da sam više puta rekla da ih ne ljubim preterano, al’ nije valjda da mi verujete?

Onda, još sam htela da kažem da desno nemam listu prijatelja, jer nemam ni prijatelje koje bih htela da stavim u nju. Videla sam da može da se klikne da mi vlasnik i admini budu prijatelji, al’ to mi nekako.... ono... trulo mi. Najviše bih volela kad bi mi navedeni poslali pp u toku dana, sa ponudom da mi budu prijatelji. Ja bih im odmah odgovorila, onda bi se oni setili da me još nešto pitaju i tako... stvari bi krenule svojim tokom, nezaustavljivo a potpuno prirodno  a  time i spontano. Neka vas, vlasniče i admini, ne demorališe što nemam bogat fond reči. To uspešno nadoknadim mimikom i.... i tako... trudim  se... kažu da sam uspešna u truđenju.

Inače, što se svega ostalog tiče, ne bih više ništa ni da dodam ni da oduzmem. Tako je kako je, a godina je na izmaku, vreme leti, i leti i zimi, paprika neispečena a deca nedorasla da uzmu stvar u svoje ruke. Čujem da mi je bivša zaova trudna.

„Je l’ će da rodi bebu?“ – pita Magdalena.

„Ne. Rodiće strunjaču za fizičko i opštetehničko obrazovanje“ – rekoh.

Na kraju želim da izrazim posebnu zahvalnost mojim rahmetli roditeljima, mojoj babi Poleksiji Đinđić, devojačko Konstantinović i mojoj baba-Milici, mom odžačaru Predragu, mojoj nastavnici likovnog gospođi Ružici L, mom bivšem komšiji Furtuli zbog sačuvanih kolena od dejstva kasetnih bombi za vreme NATO ofanzive, proleća 1999, mom kasapinu Žikici, zbog pileće džigerice, mom poštaru kome ne znam ni ime ni kako izgleda, svim dragim ljudima koji su pokušavali da od mene naprave socijalnu i društveno prihvatljivu osobu, bilo putem dial-up-a bilo ovako ili onako, a nisu uspeli, frizerki Miri što mi je na vreme skinula kesu, pa mi je tako mali deo mozga ipak ostao nespržen, vama koji ovo čitate i pitate se „Dokle, bre, više? Kol’ko ti nastavaka ima današnji post?“, vama koji, na granici ludila pitate „Je l’ ova žena prerušeni trol ili šta?“ odgovaram „Još samo malo, još dve rečenice i gotovo je. Njima ispunjavam bonus od ne više od desetak suvislih. Hvala vam mnogo“, dvema rečenicama, dakle mojoj učiteljici, bez koje ne bih ni njih znala, V.S. (laka joj zemlja), od kojih je prva

„I tata bi, sine.“

a druga

„Kad porastem, ubiću se.“

A sad stvarno, ali stvarno

1) hvala

2) nema više.

Dodao/la Popadija 02.10.2007. u 1:45 PM.