ROMANSIRANA BIOGRAFIJA MLAĐEG BRATA VASE LADAČKOG
i još nekih personalnih likova iz seljačkog (iliti seoskog) okruženja mu
Na početku stavljam napomenu da mi je priču u pero kaziv'o Pera Alajbeg. Neki podaci ili događaji čudni su mi isto koliko će i vama, verujem, biti.
Mlađi Vasin brat zvao se Tasa. Sad, Tasa i Vasa – k’o da im se kum zez’o sa imenima, je l’ da? Al’ pošto je verovatnije da se radi o Vasiliju i Tanasiju, onda neka kuma neolajanog.
Tasa nije bio ni lep ni bistar, al’ je zato bio đubre.
Oženio se seoskom lepoticom - pametnicom, ćerkom jedinicom gazda-Srećka (retka a nenadyebiva kombinacija, kad je nađeš), koju je i na dan venčanja, obučenu u jednu od nošnji naših naroda i narodnosti, drp’o ko god joj je priš’o. Ni tri niske dukata okačene oko vrata nisu joj pomogle da zadobije poštovanje niti su smanjile erotski naboj kod raspomamljenih svatova – bivših, tadašnjih i budućih ... ača. Kao „udvarača“, recimo. Tasa o prošlosti i sklonosti ka vragolijama svoje mladice nije znao ono što je znalo celo njihovo i okolnih pet sela. Ni da mu se smejulje, gledajući ga kako potpuno zadovoljan pravi budalu od sebe. Mada, selo k’o selo – najviše priča kad nema dokaza.
Al' dobro... Tako su oni živeli, veselo i složno, rađali decu i zajebavali se, dok se on jednog dana nije setio da je u prvom osnovne, u prvom polugodištu, bio zaljubljen u skoro prvu komšinicu. Ustvari, on je nju prvo sanj’o pa se sutradan setio da bi trebalo da je bio zaljubljen u nju.
Samo da kažem da je u silnom veselju i zajebavanju, brak Tase i gospođe mu, koja je izgledala sve bolje i erotskije i poželjnije i uopšte bila sve extrijaidobrijariba, zap’o u malenu krizu. Možda je i to bio jedan od razloga što je Tasa sanj’o i setio se svoje prve ljubavi, koja je došla tiho, nezvana i sama, i ostavila trag u Tasi.
Sve do sad izneto je bilo takoreći opšte, a sad polako idemo ka pojedinačnom.
Sojka, prva od svih mnogobrojnih Tasinih ljubavi, živela je povučeno. „Dobar dan“, „Dobar dan“, ponekad „Kako ste?“ i ništa više. Pričalo se da joj čovek pije, da je bije jer je nerotkinja, da je naziva kurveštijom i sifilističarskom droljom, al’ selo k’o selo – najviše priča kad nema dokaza. Ona se, uglavnom, nikom nije žalila i o mužu je lepo pričala, ono malo kad s kim šta prozbori.
Ušla je u kafanu koju je držao Tasin ortak iz kraja (ortak iz kraja = đubre skoro k’o Tasa.)
Tišina je trajala oko devet minuta, možda i duže. Muzika je prestala da svira, Anka konobarica se saplela na odvezanu pertlu „borosane“ i sručila flašu sifon-sode i „rizlinga“ debelom Miloju na... (Ko uostalom jebe Miloja! Nije bitan za priču.)... plava Boba, šankerica tužnih očiju, zbog spuštenih kapaka i čvornovatih kolena, zbog kojih je u miniću izgledala k’o zadnja ludača, potpuno je uflekala svoju najnoviju „pop-art“ mini suknjičicu „nikšićkim“ iz bureta, a ispred Jelenka, koji je sedeo za šankom, spustila je času sa „sudomilom“ umesto soka od kivija. Jelenko je, i ne gledajući šta pije, pogleda uprtog u Sojku kako nonšalantno i ništa ne sluteći ulazi u kafanu (ovde nešto ne valja, al’ gledam, gledam, a ne znam šta. „Ne gledajući jer mu je pogled uprt...“ Možda to? Al’ kako da ima dva pogleda? Jednim gleda u Sojku – i to je to. Ispravka: Jelenko, koji nije bio ni vrljav ni razrok je, i ne gledajući šta pije, pogleda uprtog u Sojku kako nonšalantno i ništa ne sluteći ulazi u kafanu, iskapio čašu sa „sudomilom“, stres’o se i rek’o: „Hrabar potez, nema šta!“
U prilično napetoj i dosta konfuznoj situaciji, dok je Jelenko počinjao da peni i da sve više peni, Sojka je prišla stolu pored „kraljice peći“ i pitala dva bilmeza je l’ slobodno. Nesposobni da progovore, delom zbog Sojka-šoka, a delom zbog pene koja je nadirala ka njima iz pravca šanka, bilmezi su zaljuljali glavudžama napred-nazad, u fazonu „jesteslobodnoje“.
Sojka je sela, a Tasa se sav pušio. Pomislio je: „Zbog mene je došla, nema druge. Sad ću da joj se najebem keve majčine.“
Eto, to je on pomislio, a ni Pera Alajbeg ni ja je nećemo amnestirati.
Kriva je!
Ko je jebe da dolazi u jedinu kafanu u selu. Je l’ udata i je l’ ima muža? Je l’ ženi mesto da u kafani maše repom? Je l’ zna da je Tasa još uvek ludo voli? Je l’ zna da je dvadeset prvi vek? Je l’ nije mogla da hekla ili da razvija rezanac za supu?
Zato ćemo i Pera Alajbeg i ja da joj se najebemo keve majčine.
Prvo i mi zato što je žensko.
Pa zato što ne razmišlja šta će selo da kaže.
Zato što, dok seda pored furune, uopšte ne izgleda kao neko kome je neprijatno.
I zato što, i pored svih neproverenih priča o mužu joj – potpunom monstrumu i iskompleksiranoj seljačini, ne izgleda ni k’o muka ni k’o mula. Ne deluje ni k’o da je došla da prosi. Ni da moli. Ni da je gladna. Ni da je ušla da se ogreje. Najviše, ali najviše, izgleda k’o da je ušla da popije piće i vidi š’a se radi.
E, pa, znaš šta, sestro! Da ti kažemo nešto Pera Alajbeg i ja: „Ovde se to ne prašta!“
Posle je bilo svašta i trajalo je ne pitaj kol’ko, al’ sve već viđeno, tako da nije nešto obaška zanimljivo.
Uglavnom - svi smo joj se najebali keve i jedva je pogodila vrata da se vrati onom njenom ludaku, jebo je on.
Tasa je pobednički podrignuo, pljesnuo Bobu po zadnjem delu minića i kaz’o: „Mala, daj šta će ko da pije. Ja bacam turu. Muzika!“
S koca i konopca sastavljena lakampanela zasvirala je „Ako lažem tu me seci, nisam kres’o šes’ meseciiiiiiiiiiiiiiiiiii“
I šta je bilo posle svega...
Posle svega, ona je patila kao „Nike“, Tasa je ost’o dasa k’o što je i bio, žena mu je izgledala sve bolje i mlađe i slađe, ma prosto kao mlađa sestra ćerki im, Jelenko je slomio nogu na skijanju, Boba je podigla kredit i operisala nos, ali su joj posle toga kapci izgledali još spušteniji, a nevešto prerušeni strndžov-Sojkin venčani je nedugo „posle svega“ izjavio: „Ha, šta sam rek’o!“