Slavski kolač, žito i sto,
banu odjednom Huan Ramon.

Sede na kauč kao na tron
I predstavi se: Huan Ramon.

Oči mu crne, i prćast nos
smeje se glasno Huan Ramon.

A bit of english, un poco de espanol
i srpski je pričao Huan Ramon.

Gasnuše svetla, smanjismo ton
u mraku mi priđe Huan Ramon.

Ključa vazduh, topi se tlo,
na krilo me spusti Huan Ramon.

U sebi ponavljah po puta sto
sada me ljubi Huan Ramon.

Meksiko Siti, blizu je to
kad oko struka stegne Huan Ramon.

U početku nisi bio ništa
i sve je lepo teklo
dva crna oka plus trepavice
uz prateće neonsko svetlo.

A posle su C.-ine reči
tonule kroz dubine mog plača:
Lakše je promeniti svet
nego jednog neuzvraćača.

I uloge su se obrnule mada
sam oduvek, ko kroz zar gust
slutila da si u prošlom životu
ti bio Albertina, a ja Prust.

S obzirom na novonastalo stanje stvari, i kako u meni uvek ima neki čudan tupav i potpuno nekonstruktivan inat, ne onaj koji rađa političke, naučne i umetničke revolucije, već onaj koji samog sebe razara, mislim, ja sam počela da navijam za Patrizan kad sam videla da svi navijaju za Zvezdu i da ona pobeđuje, e pa, dakle,iz tog bunta, ili možda nečeg dubljeg, meni je žao Mog bloga. Tu sam bacila prva slova posle dugo dugo vremena. Neka nisam stigla, zaturila su se, izgubila značenje, ali ipak evo malo zaostavštine - sa mogbloga, i sa mog... znate već čega, ako izgovorim biće odveć patetično...

Ulica pesnika

Ulica pesnika u srži stoji
svakoga grada pa i ovog
u zeleno je strogo boji
red ograde od žbuna
a vetar kada duva
kroz zidove koje se ljušte
pesme jedna po jedna
ko kapi kiše pljušte
ponese ih vazduh lagan
pa putuju one tako
(al ne da ih vidi svako):
pored bandera i trola
pored opština i škola
preleću neonske znake
pored dvora Kralja
pa uz žute trake
Bulevara Pupin-Maihajla
penju se uz oluke
kroz pijanu pesme i jauke
kroz lomljavu stakla
do devetog sprata
kroz jedna vrata
preko otirača
do jednog 
neuzvraćača.