Vratila sam se sa mora. Kresnula sam se sa Englezom. Ni u jednom trenutku nisam mislila na Njega. A Englez je bio mlađi i gladak, sa zelenim očima i smeđim pegama ispod njih, lagano i gotovo plašljivo mi je gurao glavu niže, put stomaka i južnije, i posle me dočekivao usnama, ljubio me po nosu, bradi vratu, tražeći u mrklom helenskom mraku moje pijane poljupce.

Dan pre toga kupila sam poklon. Guitar - the best guitar magazine in the world. Uz  zamišljanje njegove face dok ga bude listao, i zamuckivanje i iznenađenje i bla bla bla bla. Koje jebeno sranje. Za deset dana mi je poslao samo jednu poruku, rođendansku, toliko uopštenu i trulu da sam bacila telefon na pod kao lošu knjigu kad ulovim prvu predvidljivost. Nema šanse da mi bude krivo što sam se kresnula s Englezom. A Englez je imao meke usne, i tanan dodir kad me je opipavao u mraku, po stomaku i niže, i na moje samo moje uvo govorio You're gorgeous... Onda sam svršila i poljubila ga u obraz, nasmejao se, imao je mladež na levoj strani vrata, i jedan mali na desnom obrazu (kao i ja).

U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja čim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juče sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesrećna kao ja sada, sa rukom preko očiju, leđa izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam čula za Đoku Jovanovića.

Sutra moram opet tamo.

Ono govno od fraze. Nemoj da se ljutiš ali... Uvek se naljutim. Uvek, uvek uvek, pa makar u inat toj frazi, u inat svim jebenim frazama ovog sveta koje od reči prave robu. Snižavaju vrednost.
Nemoj da se osetiš ostavljeno ili izigrano. Ma puši ga. Baš ću tako da se osećam. Baš baš. Umreću tako. To će mi biti epitaf. A i spomenik sam našla.

Kakvo sranje. Kakvo jebeno sranje. Nisam ga ni videla golog u mraku. Ni raskopčala ni sručila se na njegove grudi i pleća i stomak i sve drugo što mora da ima i što pokrije glupa gitara kada on kaže a sad nešto za moju desnu stranu, a ona se zacakli i zapeva Da li znaš za razlog zašto noću spavam sam...

Kakav kreten. Kakve su to poruke bile, i priče i maštanja. Osmeh mu je sijao nekim posebnim spektrom, nevidljivim ali osetnim. I njemu su usne meke. I meko š, i č, sačuvano na dnu nepca, provučeno između vojski, šlemova, nepriznatih granica i političkih entiteta, bosanskih ratova. Ta večita tragika ljudi s one strane Drine. Meni nepojmljiva i neodoljivo primamljiva. Trebalo je sto puta da se kresnem s Englezom. I da ne čitam gozbe i sokratove odbrane, da ne uzlećem mnogo i da ne odbijam tipove zbog tipa.

Sad znam. Ja reči volim u nekoj lepoj pesmi ili knjizi. Eseju, romanu priči. Volim ih kad podvlače delo. Samo tako. Same za sebe, ispaljene kao oruđe kaprica, trenutne opijenosti i lične koristi, postaju ništavne. Ljudi od velikih istina prave klišee, mame ribice kojima su reči najveće slast.

Nek se jebe. Sutra ću ići sa onim odvartnim licimerom dušanom koji ima ribu, ićiću s njim a muka mi je od njega, i od našeg takozvanog druženja, i hvala bogu da se nisam s njim kresnula inače me ni dunav ne oprao, sljuštila bih sebi kožu samo da se otarasim dušana i njemu sličnih, i svi moji tipovi su gadovi i seronje, ulizice i imbecili, koji se povremeno pojave u jako lepim oblicima, protežu se kao robovi na umoru, u polu mraku senke padaju po njima, i mirišu na afteršejvove i sveži afrodizijačni znoj, i samo neka ćute, neka im se ne čuje ni glas ni reč, neka ne govore da ne žele da me povrede jer toliko sranja neće ni pecnuti. Ali smrad koji se gomila polako postaje nepodnošljiv.

Sinoć na autobuskoj stanici Ciganka mi je proricala budnoćnost. Puno para troje dece. Da se pazim u ljubavi, nešto mi se mrsi, meša. Šta mi se meša? Razne ženske. Uzmi talisman da te štiti.

Poštujem Cigane. Plašim se njihovih kletvi. Al ne verujem im ništa što kažu. Samo ponekad kad ih vidim sa njihovim svetlim očima lepim licima i crnim zubima poželim da sam i ja tako... slobodna, što bi On rekao. Ima priča od branka ćopića kad se cigansko dete razboli i čerga se razlije po poljani pored bolnice, nestrpljiva i usplahirena. Svaki dan ga doziva, a kad se on pojavi na prozoru kreće pesma, muzika, igra, vriska. Tako se oni leče i zaceljuju.
Kupila sam belu haljinu na tezgi kod ciganke. Lepo mi stoji. On me je zvao da dođem kod njega, ja sam govorila ne koje znači da i zamišljala kako silazim iz autobusa u toj haljini a on me gleda. Mislila sam zvaće me stalno, do kraja života. Mislila sam, mislila. Kraj je uvek isti.  Ponekad ne prikažu špicu, ali nje uvek ima. Ekran je crn, slova su bela. Color by tehnicolor.

 A ON mi piše pisma ispod bosanskih šatora, sluša jadikovke nabreklih pevaljki kad se noć obavije oko zavičajnih šuma i drumova, cuga i verovatno merka neke cure, smeje se svojim uvek vlažnim usnama i pokazuje im onaj zamalo pa savršeno pravilni niz zuba, i ljubi me sa tri tačke na kraju...
Danima posle prvog poljupca sa njim osećala sam se kao u pesmi I Feel Free, celim telom mi je lelujala ta melodija, i onaj deo s početka druge strofe kad se od Kleptonove gitare učini da je glas, pravi ljudski glas, ima tu neka metafora koju još ne mogu da odgonetnem jer je sve tako sveže i kiselo-slatko. Već par dana ne osećam njegov miris gde god da krenem, a i shvatam da nije sve tako ozbiljno kao što se na prvi mah čini, i da neki poljupčić i ruka u donjim delovima tela ne mogu ništa da ugroze, uostalom kako ja da znam da on ne radi to isto, a i dve poruke dnevno zaista ne mogu da se bore sa prožrljivošću i bahatošću ovoga grada i on bi to trebalo da zna. Ipak, ili Nevertheless, što bi rekli Englezi ili Škoti, nešto se ovih dana malo manje bavim prozom a malo više poezijom, i ima jedna pesma ispletena takvom neodoljivom naivnošću da se možda može prsa u prsa boriti i pobediti bezobzirnost i oholost metropole, a u njoj je park ispred jugoslovenskog dramskog, i njegove šake sa dva prstena, mada nije naglašeno, osećam i znam da nakon od ljubavi, ljubavi, idu tri tačke...

Kolike potrošismo dane
ležeći jedući banane
pa spadosmo na niske grane
bez ljubavi, ljubavi...

E ovako. Izašli smo Dušan i ja jedno veče, sad već pre sto godina, on je opet onako bajno i besprekorno mudrovao, ja nisam mogla da verujem da postoji neko tako pametan i razborit, i onda negde kod mog ulaza, sasvim nepripremljeni smo uleteli u nekakvu priču o nama. I Dušan je prvi put od kako smo se po-va-ta-li počeo da priča o svojoj devojci, tj. njegovoj ozbiljnoj vezi koju on jako oz-bilj-no shvata, i naravno da bi njegove namere bile drugojačije da je i sutacija drugojačija, ali prokleta situacija to nije.

I tada sam ja rekla da je lepo što je tako iskren, uz sve druge kvalitete koje poseduje, ali da se ja ne mogu zadovoljiti samo pričom, i da je najbolje da se više nikada ne vidimo. Moja mila majka je, kao i uvek kada mi treba njena majčinska ljubav i podrška, stajala pred vratima i urala s kim se to vucaram do četiri ujutro. Za uzvrat sam joj otvorila svoju crnu dušu rekavši da je stvarno glupo da se cimam oko nekog mudrosera sa devojkom samo zato što je pametan, demonstrator i sa prosekom koji teži desetki. Ona je na to, puna neke iskonske blagosti, (koja se javlja na ključne reči: kolega, demonstrator i prosek) rekla: Za takvog muškarca se vredi boriti.

I odlučila sam da ću to i da uradim. Vidite, moj Dušan sem što je jako načitan i mudar i što je oformio svoj pravac u filozofiji (!), pomalo piše. Pa mi je tako, pre nego što će mi saopštiti svoj polubračni status, dao da pročitam neke njegove pesme. Naravno, on je mahom skoncentrisan na filozofske tekstove i traktate, a poezija mu dođe u trenutku, hoće reći, ne smatra sebe nekim pesnikom. U poeziju samo izletuje.
A ja sam se puna besa i duševnih suza plašila da uopšte pročitam te pesme i strepila od njihove snage i izražajnosti, ali zarad pesnika u sebi, onog koji u poeziji živi mesto da samo doručkuje na travi, izvadila taj papir i počela da čitam. Međutim, moji strahovi, nažalost ili na sreću su bili potpuno nepostrebni. Ne znam koji bih stručno kritički termin upotrebila za Dušanovo pisanije, ali ono što mi ovom momentu pada na pamet i savršeno opisuje taj spoj izlizanih slika i predvidljive rime jeste – bljuvotina. Moj Dušan nije imao tri blage. Ali dobro, reče čovek da nije pesnik.

I tako sam ja odlučila da se borim za njega, i to oružjem kojim sam mogla da pobedim, i njega, a sto posto i tu njegovu devojčuru. Odlučila sam da mu napišem pesmu.
Ali to nije nije smela biti bilo kakva pesma, to je moralo da bude moje najbolje delo, jer je po prvi put imalo jasnu svrhu. Pesma posle koje će se on besnadežno i potpuno zaljubiti u mene, ostaviti devojku, oženiti me i moliti da mu što pre rodim sina.
I ceo sledeći dan sam lupala glavu, u amfiteatru, u vežbaonici, na Slaviji, u Srpskih vladara, kod Moskve, u svom krevetu, u telefonskom razgovoru. Mnogo sam razmišljala, pesma mi nije dolazila. Onda sam malo čitala Silviju Plat (roman), i skrooooz se poistovetila, u kratkim pauzama između poglavlja sam i dalje piskarala i rimovala, počela je da me boli glava, a nijedna strofa nije bila potpuna.
Tek negde izjutra imala sam svoju pesmu. Ali nije bila ni nalik onome što sam želela. Htela sam da bude vrcava, vesela, pomalo namćorasta i sujetna, da kaže sviđaš mi se mada si nikakav, a ispala je setna i krajnje željna ljubavi. I dalje je govorila da se ne može do kraja odgonetnuti, a la Springstinova Secret Garden, ali na jedan izbrazdan, ožiljni način. Silvija je bila kriva.
U dok sam je isčitavala po neki drugi treći put, zazvonio mi je telefon, a sa druge strane čula se Maja rada da priča o nekom liku. Tada sam odlučila da joj pročitam pesmu. Prvi put ja sam čitala svoju pesmu. Trebalo mi je deset minuta da prestanem da se cerekam i Majninih pedeset ajde više počni, i posle trećeg stiha sam konačno uspela. A Maja je ćutala, a onda rekla da se skroz naježila. Rekla je i da ne može da veruje da sam to ja napisala. Rekla da je će Dušan da padne na dupe. Rekla je da mu je obavezno dam.
Zatim sam se čula sa I, pa sam i njoj pročitala pesmu. Ona je rekla da je pesma jako lepa ali da se vidi da sam totalno prsla za njim i da mu nipošto ne dajem jer ću ispasti paćenica. On neće raskinuti s devojkom, a ja ću ispasti paćenica.
Onda sam pozvala J. J. je mi je zamerila jedan detalj iz treće strofe, a onda rekla da će mu se pesma svideti ali teško da će ostaviti devojku. I da šta god da odlučim, ona će biti tu za mene.

Nisam znala šta sad treba da radim, poznavala sam pesmu ko svoj džep, ko što ću jednom svoje dete i nisam mogla da je sagledam očima objektivnog posmatrača.
Ceo taj vikend sam čitala Daviča. Hanu. Jebote, kakva pesma. Jebe kevu većini pesma na našem jeziku, i prosto ne mogu da verujem da su nam punili glavu onim srbijama i ostalim komunističkim baljezgarijama, i to kad smo bili puni hormona i žudeli mahom samo za jednom stvari, a da nam na Hanu, bibavu i ko usta punu, nikada nisu skrenuli pažnju. Onda sam sela i Dušanu napisala još jednu pesmu. Obožavala sam je. Ceo dan sam je čitala, bila je to moja Hana.
Pa sam pozvala J. i pročitala je njoj. Rekla je da mi pesma do kraja gubi ritam i ujednačenost, i skroz me izbedačila. Onda sam joj čitala nešto od Daviča i ni to joj se nije svidelo.
Onda sam se našla sa Dušanom. Šetali smo i pričali i mnogo me je nervirao. Shvatila sam da je licimer koji drugima servira priče o moralu i etici, a koji ima devojku a meni se mladićem kazao kad ga vođah ga prema reci. Posvađala sam se s njim, nisam mu dala pesmu, ni jednu ni drugu, i to je bilo to.

Bila sam tužna, možda sam pustila neku suzicu, iz oka, slanu, a već sutradan sam išla put Vojvodine, kod C-ine sestre na svadbu.

I tako sam otišla na taj rođendan, i prekršila strogo pravilo ispitnog roka o noćnim izlascima. Ali to je bila jedna od mojih omiljenih osoba s faksa, koja me je kad sam u prvoj godini upala u taj vrtlog bolnica, amfiteatara, očešljanih kosa i zakopčanih manitila, uzela za ruku i pevala Bolje da uzmeš jedan dim iz moje lule, i dok su drugi gutali slova u čitaonici ona mi je u  parkiću ispred Ugrentnog centra pravila venčic od petrovčića i stavila u kosu. Zvale smo se šumske princezice i sedele smo u travi. Onda je ona pala godinu, ja sam se profenserila pa smo se viđale nešto ređe. Al ta moja drugarica, polu Ruskinja, čiju je majku njen tata, koji joj tada još nije bio tata, upoznao na apsolvetsnoj ekskurziji u Petrogradu, i u tek u R., kako to obično biva s muškarcima shvatio da je voli, i onda se zajedno za desetak postera koje nameravao da prošvercuje zaputio u Rusiju da je prosi, i u vozu bio uhvaćen, ali kada je priznao svoje ljubav prema njihovoj zemljakinji, tri ruska oficira su mu u svom kupeu nazdravljali vodkom do posrnuća, i Marinina mama, koja joj tada nije još bila mama, posle svog sudbonosnog daaa, dobila je najalkoholniji i najopojniji poljubac u svom životu.

I tako sam ušla u tu studensku sobu, a tamo se petnaestak ljudi zgusnulo po krevetima podovima i stolicama. I naravno dečko sa gitarom. Imao je i one kaubojske čizme, bez mamuza nažalost, i šešir i šešir, i košulju od nekog crnog somota. Bilo je tu još par t-t-tipova, i svi su pomalo pipkali gitaru, ali ovaj je svirao. Lice mu se nije videlo od senke i mraka, ali kad ga je neko pozvao po imenu, odmah sam se setila.

Pre četiri godine, kao što rekoh, kada me je Marina vukljala po parkovima i studenskim menzama, u jednoj takvoj pauzi između predavanja, u neko kasno prolećno popodne, sreli smo jednog njenog druga. Pio je pivo i smejao se kao..... Pomislila sam da je to dečko čija bih devojka volela da budem. U međuvremenu je slika izbledela i ostalo je samo to njegovo ime, o kome bih takođe mogla štošta da kažem, ali neću jer pokušavam da hemingvejski srežem svoje rečenice.

I ja sam tako pila vodku, a vodka je bila prava krdža kojom se čiste prljave rane, i lelujala svojom suknjom, a on je gledao ispod šešira, i ponekad se smeškao. Onda smo krenuli put parka, i nas dvoje smo se izvdoliji, rekla sam mu Imaš nešto ovde, i sklonila malu nepostojeću trunku s rukava, pitao je Jel sad više nemam, rekla sam mu da smo se već upoznali, nije mogao da se seti i ja sam se pravila silno uvređena. Pitao je Pa dobro, kako se zoveš, a kad sam rekla, lice mu se otvorilo, nasmejao se i rekao Ooozbiljno?

I sada moram da kažem nešto o svom imenu. U svakom odeljenju bilo nas je bar dve, a svaki dan rađa se bar još jedna, stranci ne mogu da ga izgovore a kamoli upamte, mada bi, da nije toliko ispucalo od prebacivanja preko jezika, bilo zaista prelepo. Mnogo puta kada su ga optuživali da je izdajnik i antisrbista, moj tata bi ponosno isticao A kako sam ćerku nazvao.., Iako naglašam da bih sebe više volela kao Višnju, svaki dečko koga upoznam kaže da imam najlepše ime na svetu i onda mu po sred grudi vidim ožiljak kao potpis neke moje imenjakinje. Avaj, moje ime i ja, nikako se ne volimo.

Ali on je posle tog zadovoljnog Ooozbiljno samo zaćutao. Posedali smo na klupe, svirali su i pevali smo. Odjednom je najavio Sad nešto za moju desnu stranu, a sa desne strane sam bila ja i još jedna, mada sam znala da misli na mene, opet je to bilo suviše neodređeno za radost, a onda sam prepoznala pesmu... Prolazim kroz beogradske morke ulice, u miiiislima ja nosim tvoje poljupce, igrao je iznad mene njegov glas a ja sam pevala iznutra, Ja stojim ovde visok do tavanice, refren je pustio da otpevaju drugi, a onda se čulo pitanje jel se neko ovde zove Milica, i nekim neslućenim čudom nije nas bilo ni dve ni tri, samo sam ja podigla ruku, a kad se pesma zavšila, primakao je obraz i moj poljubac je prasnuo čak do Crkve Svetog Marka.

C. je polagala ispit, a ja sam šetala bulevarom i čekala da mi javi. Onda me je pozvala i pomirljivim glasom rekla da je vratila pitanja. Zatim je počela da se cereka, dopunjavajući nečije cerekanje u pozadini i rekla da me čekaju u dekanatu.
Bez zurbe sam se spustila do kraja ulice i ušla u našu podzemnu menzu, a tamo su, u najsmrdljivijem ćošku za okorele pušače, sedeli M. i A, okruzeni praznim flašama piva, i C. koja se crvenela od smeha.
M. je balansirao cigaretu u ustima razgovetno oblikujući seksualne slike i insinuacije, a A. je nalakćen na koleno posmatrao sve to i smeškao se. Onim osmehom koji prikriva svaku misao i osećanje.
C. i ja smo obozavale M-a i A-a. Prošle godine kada su ih ubacili u našu grupu, bezlične vezbe i predavanja dobili su boje i zvuke, uglavnom njihovih masnih fantazija i našeg prigušenog smeha, a ljigave tragične morbidne stvari zasvetlele su uvrnutom lepotom. Sedeli smo u poslednjem redu na predavanjima iz patologije gde su reči kao što su gnoj i svrab ostajale zaglavljene negde kod hvatača belezaka pored projektora, a M. je meko i golicavo spuštao ruke od naslona moje stolice pa do moje pozadine. A. je samo posmatrao nas ili izvesnu vizljavu koleginicu iz grupe, bunio se kad bi bio probuđen iz sna i vatreno se borio za prava studenata za duge puš pauze.
C. i ja bismo ponekad kidnule bez  njih do parka preko puta Instituta za patologiju, samo da bismo pričale s kojim od njih dvojice bismo više volele da uradimo ono, i nikad nismo bile baš potpuno sigurne u naš promenljiv izbor.
Vezbe nikada nisu počinjale bez nas, ma koliko pakli ispušili u hodniku kod biste profesora Joannovića (nije slovna greška), zato što je naša mlada asistentkinja gajila blage ali očigledne simpatije prema M-u, koji jeste bio najstariji u grupi, a naša odsustva bila su praćena saosećajnim pitanjima o razlozima nedolazaka.
Bilo je to kao zlatno doba srednje škole, sve sa ceduljama, papirnim avionima, porografskim sadrzajima M-ovog telefona, istinama i izazovima, otkopčavanju pantalona, tetovazama na preponama, pljeskanju po dupetima, beskrajnim nagoveštajima o kojima smo strogo vodili računa da se ne pretvore u nešto više, kako bismo imali čime da se naslađujemo kroz celo školovanje.
Ali onda su M. i A. pali godinu. Patologija i njene mračne sale su ostale za nama, kao i sve lepo što nismo ni pomislili da moze da se u njima desi. Fakultet je ponovo postao fakultet.
I pre nekih desetak dana C. i ja smo sa setom konstatovale:
- I ne pokresasmo se mi sa M-om i A-om...
I eto sada, za niskim stolovima podzemlja dekanata M. i A. od krvi i mesa, na svoj šovinističko seksističi način saopštavali su nam da im nedostajemo. A. se čudio kako imam male šake, a onda posle jednog sveobuhvatnog pogleda kroz celu moju osu pitao da li imam puno mladeza. Setila sam se kako je jednom  A. pričao da voli glatke bele koze bez ikakvih promena, i slagala da imam samo jedan. Onda sam malo otkopčala košulu da mu pokazem ceo svoj dekolte i tu jedva primetnu tačkicu. Ozareno je rekao da to nije ništa, a zatim pitao da mi vidi leđa. Osetila sam se kao jedan od onih kadavera koje smo kotrljali kao rolate trazeći im uzrok smrti, i bilo je uzbudjujuće pa sam se okrenula i pustila da vidi moja bela leđa. Ni jedan jedini mladez! smejao se od uva do uva, a onda me pitao da li bih izašla s njim, ovako, van faksa.
Išli smo svo četvroro ka Histologiji, i kada smo stigli do kraja puta obećali smo da ćemo se okupiti što pre, da pijemo i da se druzimo. Za rastanak A. me je poljubio u ugao usana, a onda, ostao savijen u nivou mog lica, kao da trazi dozvolu za pravi poljubac. Bilo je tri popodne i studentarija je na dva metra od nas diskutovala od trizomiji 18. Nije se ni mrdnuo, ja sam se smeškala, šapuno je Ajde!, i ja sam zatvorila oči. Usne su mu bile vlazne i osvezavajuće.
Onda smo otišli svako svojim putem, razmišljajući o tom druzenju i saučesniku alkoholu, i nagoveštajima koji su dovoljno dugo vapili za slobodom.

U tom trenutku se pomerio sa hodnika do zida pokazujući mi da stanem do njega. Rekla sam nešto sa prizvukom blage golišavosti a on je moje uvo tiho ali jasno upozorio Mala ne igraj se vatrom. Pitala sam:
- A, to je ona pesma od Stonsa?
- Hm, moguće. Ja najviše volim Saosećanje prema Đavolu.
Imao je i kovrdže i obrve, a kad sam ga videla prvi put u životu, svetlo mu se za trenutak spustilo na lice, koje je bilo pakleno lepo (vidi se da je dosta uložio u taj imidž antihrista), samo su mu oči ostale u senci te dve crne španske mušice.
Rekao je:
- Ne znam šta bi I. rekla sad za ovu situaciju...
I. bi urlala da sam jadna i da sam kučka, I. je to već jednom i učinila kad je slutila, ali I. nije bila tu, a on se u ćošku diskoteke zamotao u senku iz koje mu je virio samo vrh nosa.
Tada kada sam ga videla prvi put u životu, na istom ovom mestu, pre dve i po hijade godina, bio je u nekom svetlo teksas prsluku sa odsečenim rukavima, iz kojih su bolno visile froncle kao žive rane. Delovao je kao neko ko nosi jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, obraz mu je osvetljavala tanka dugačka cigara, a usne su mu se, u oblaku dima, nemo otvarale uz ..i da sam Šejn... 
Jutros sam sanjala kako sedimo na klupi na Tašu i on me dira dole, lagano i ispitivački, moji dlanovi su na njegovim ramenima a glava mi je zabačena nazad, u ekstazi, stegnem ga čvršće, i on postane grublji prema meni, dole, dole i dublje, samo jednim prstom, i ja svršavam neviđeno brzo i snažno. Onda se postidim i stavljam mu glavu na ta ramena i smejem se smejem se smejem se...
Kažem mu:
- Marko, ti imaš neverovatno bele zube. Kapiram da su ti to već rekli, ali osmeh ti je očaravajući.
Onda mu kažem:
- Marko, imaš mnogo lepu facu.
Zaćutim, pa zaključim:
- Dobar si frajer, skroz.
Na mome sivom konju sada za mnom jaše smrt, vodi me tamo gde me moja davna draga... Gledam u njega i pomislim da je došao tu zbog mene, da me vodi u kuće svojih predaka, da je shvatio, da je poslušao, da je prohodao konačno konačno... A onda, kad mu svetlo padne na lice, na ramena, kao srednjevekovna ikona nekog Nemanjića, u tom trenutku dve i po hiljade godina udaljenom od sadašnjeg, shvatim da je to neko drugi.

Upoznala sam dečka. Ne znam šta da kažem. Prvo veče smo otkrili zajedničku skolonost ka travi, drugo veče mi je pričao o empiristima, treće me je ljubio i otkopčavao mi košulju (a ja sam mu rekla da ne treba to da radimo), četvrti dan smo se opet napili mešajući votku sa sokom od pomorandže, breskve kajsije paradajza... Tada su nam upali neki biohemičari u sobu i uvredili me, a on ih je izazvao na intelektualni dvoboj, izvadili su svoje omiljnene filozofe, zasijale su oštrice racionalista sa pokojim citatom Bertranda Rasela, a ja sam se pokrila ćebetom kao zarom, samo su mi oči lovile njihove reči oštre i brze kao metke. Zadao je tim poganim uljezima smrtonosni udarac. Onda smo legli i ugasili svetlo, još tri duše su disale u sobi, on me je zagrlio a onda hitro i tiho zavukao ruku ispod pokrivača. Vrhovima prstiju, nisam znala da još uvek to neko radi, povlačio je lnije po mojim leđima, pa napred do grudi, tada sam se okrenula ka njemu, otvorila sam se kao velike čarobnjačke knjige, a umesto da potone u moje prašnjave tajne, povukao je ruku u dubine svog ćutanja, gde je za moj ukus prečesto boravio. I ležala sam u mraku, maštajući o njemu i našim znojavim telima lišenim odeće za dikosteku u kojoj smo tako olako legli, i zaspala dok su mi se njegovi izdisaji odbijali o potiljak.

U autobusu sam razmišljala šta da radim s tim dečkom, ponekad bih potonula u san gde smo se uznova ljubili, a onda bi se on promeškoljio u sedištu i prenuo iz slatkih misli o njemu. Tek na deset minuta do Beograda mi je uzao broj telefona. Tada je već uveliko sve prestalo da ima smisla.

Otišla sam malo do mora da iskuliram tu priču sa dečkom, tim nevaljalim ćutologom koji bira reči i koristi ih isključivo za ono za šta su nam date, za sopstveni izraz, ali pijana od vina i piva, koje sam prvi put probala to poslednje veče sa dečkom, dok me je masirao neki tamo na ogromnom bračnom krevetu nekog crnogosrkog apartmana, utapao svoje šake u moja leđa, meni je samo kroz glavu prolazilo ime tog dečka, znate ono ime..... slovensko jedno, uhvatim se ponekad za ono mesto na grudima kad se kunem i celu sebe dajem u nekoj priči, ono mesto gde mislimo da postoji, mada je mi naučnici nikada nismo našli, njeno ime nosti dečko, a nebo na zapadu Srbije zalazi neverovarno ljubičasto i svetlo crveno, boli ga dupe za nepravdu na svetu, za glad i rat, centralizaciju, klasne razlike, izbore i monopole, bolest i smrt, i što dečko ima devojku. 

U petak je život bio krasan. Da sam u petak umrla, bilo bi to sa osmehom na licu. Neočekivana zasenjujuća sreća, kao i tuga uostalom, nagoni na preispitivanje ispunjenosti dosadašnjeg bitisanja. I ja sam bila spremna da umrem. Videla sam Pariz,  položila sam i taj šugavi preteški ispit ovog prelepog aprilskog petka, volela sam bila voljena blablabla, videla sam Mika Džegera uživo, kresnula sam se sa strancem, pročitala sam Enciklopediju mrtvih, i onu poslednju, naknadno uvrštenu, meni najdražu, Eolsku harvu, videla sam ceo svet u jednoj tački, otvorila Malu kutiju, do dna do neba do najdalje nekadašnje planete uživala u seksu drogi i rokenrolu, bilo je dobrih tripova bilo je loših tripova, taj Pariz je bio mnogo manje francuski nego što su nas učili i taj ispit na kraju je ispao prilično lagan, i, mada sam zbog njega prestala da pišem smatrajući da je svaki sklop reči nad tim njegovim prosto besmislen, shvatila sam da Kiš iako nedostižan, ipak nije savršen.

 Imam dvadeset tri godine, i neki veliki ljudi su se sa toliko obesili. Ja se uglavnom napijam i čitam. Ponekad poželim da učinim nešto veliko, za čovečanstvo ili naciju, da uđem u neki užbenik ili čitanku, mislim. Onda se obično prevrnem na drugi stranu i zaspim. Ima jedna enciklopedija koja me svejedno čeka.

      N.-a sam upoznala pre više od dve godine. Tada sam prvi put raskinula sa Ivanom i nekoliko nedelja sam jedva ustajala iz kreveta. Pomisao na izlaženje i druge ljude ma kog pola mi je bila odbojna, ali malo pomalo sam počela da jedem, pa da da razlikujem osobe, i na kraju da zapažam tipove.
      Nova godina je bila užasna, ali posle par dana Jeca i ja smo izašle i nekako se tu našao on, bio je to osmeh sa reklame, jaki beli zubi kakve je imao Vronski, a fore su mi bile reske i britke, što bi rekao onaj leopard što pije Šveps, sa tačno onoliko sarkazma koji ne prelazi granicu iza koje počinje ogorčenost, a nosi svest o paradoksu našeg života. Takav je bio N. to prvo veče. 
      Zasmejavao me je tako kao da me polako skida u nekom polumraku i kada mi je konačno uzeo broj telefona nisam mogla da zaspim, a soba mi je bila svetla od belog mraka i N-ovog osmeha. Onda je počeo da me neprestano zove da pričamo, da izađemo, da idemo u bioskope i na svirke, a ja sam bila nepripremljena na toliku pažnju, sve me je to davilo zajedno sa mojom nesigurnošću i pitanjima šta se krije u pozadini tolike neskrivene želje koja po prvi put nije davala prednost čulnoj ljubavi.
Počela sam da ga izbegavam, sa setom se prisećajući Ivana i njegove opčinjavajuće surovosti u ophođenju sa devojkama. N. mi je bio sve manje i manje privlačan. Kada bismo razgovarali malo duže glas mu se polako stišavao, ponekad bi opsovao ili se razbesneo na stanje stvari ili na situacije, sarkazam bi mu prešao sve granice došavši do tačke gde sve gubi smisao, ja sam jedino htela da se dohvatimo u nekom šumarku i uživala da treperim pored telefona, a to je bio plezir koji mi je N-ovo suviše zrelo ponašanje uskraćivalo.
      Na kraju sam završila u ustima nekog di džeja otvoreno pokazujući N-u ko sam i šta su moje želje. Neko vreme nije hteo ni da mi se javi, da bi se kako je zima prelazila u proleće i on polako topio. I tako jedno veče, posle neke svađe sa Ivanom, nagovorila sam ga da me prati kući. Ispred moje zgrede je svitalo i ja sam ga poljubila. Dunuo je slabašni vetrić i pramen kose nam se upleo u poljubac. N. ga je sklonio nacrtavši jedan meki dodir na mom obrazu, a onda opet potonuo u moja nestrpljiva usta.
I opet su mi se njegovi pozivi raspršivali po sobi, a ja sam čekala samo onaj Ivanov, i kada sam ga srela prošla sam pored njega uz neko Ćao izvčeno ispod đona ili iz pocepanog džepa.
Posle toga razni momci i ispiti smenjivali su se u mojim danima, a dolazak leta je ostavio potpuno prazno mesto za nove ljude. Tada sam opet naletela na N-a. Nekog potpuno novog N-a, koji je bio zategnut i svež, i gladak i sočan kao nektarina, spopala sam ga istog trenutka, odvukla ga u park i gurnula u one drvene kućice za decu koje noću menjaju stanare. Tu smo neko vreme ćutali i pokušavali da u mrklom mraku zamislimo pogled onog drugog. Onda sam polako ustala, i polako mu se smeštala u krilo dajući mu vremena da me odbije, ali on nije učino ništa, pa sam ga privukla i najsporije što sam mogla krenula ka njegovim usnama. On se na trenutak blago odmakao, ali ja nisam zastajala, prvo sam mu osetila suve usne a onda i jezik, a odmah zatim i kako me steže oko struka. Počeo je da ubrzano diše a od toga sam se naježila, onda su mu se ruke našle ispod moje majce, a N. je bio mnogo brz i mnogo iskusan, u sledećem trenutku sam bila polu gola, kada sam otvorila oči dan koji je tek počinjao se uvukao kroz vrata naše kuće i videla sam (i osetila) N. ove usne i zube na svojim grudima, bilo je tako opijajuće, uhvatila sam se za gredu iznad glave i divila se slici, bili smo isprepletani kao da nas je izvajao Roden, onda sam mu otkopčala pantalone, a on je skinuo majcu. Spustio se sa klupe na pod i pružio ruke da me smesti u svoje krilo, utonula sam u njega lepeći dlanove za njegova glatka leđa, tada je krenuo da mi otkopčava pantalone, i sada treba da kažem da ja nisam htela da idem dalje od toga, ali N je bio jako brz i jako iskusan pa mu je ruka već našla put do tamo negde, onda sam se uplašila i rekla da neću to da radim a N. je bio malo razočaran, ali nije ništa rekao. Izašli smo, a napolju je svitalo jutro iznad Crkve svetog Marka. Ljubili smo se još, na klupi, uz put i ispred moje zgrade. Sledeće dane provela sam dovršavajući scene iz parka na nekom tupavom putu na nekoj tupavoj planini, N. me je zvao svaki dan i razneživala sam se kad bih mu čula glas. Kad sam se vratila pozvao me je i čudno ćutao. Rekao je da neće da ponavlja ono od pre neko veče. Da nije u tom stadijumu života.
Da li je to bila osveta ili šta već, ne znam. Znam samo da sam to leto provela sa još mnogo ruku na klupama hodnicima, i da sam se, dok su svitala jutra iznad Tašmajdana, pitala u kom je to stadijumu života bio N. 

        U međuvremenu sam prestala potpuno da ga srećem i da izlazim na ta mesta.
A onda prošle nedelje dok sam se sa par drugarica iz srednje škole prisećala starih vremena koja su otstala pod istim svetlom i u istom hodniku, nešto je bljesnulo i osvetlilo sve nepripremljene prilike u diskoteci. To se N. nasmešio. Zagrlili smo se i počeli da pričamo u glas. Slučajno sam mu dotakla mišicu. Još uvek glatka i čvrsta. Još uvek mi se sviđa N.
I opet sam cele nedelje dovršavala onaj film iz kućice za decu i čekala juče da ga vidim. I iscimala drugaricu da ode sa mnom do tamo, ali njega nije bilo. Razočarane smo izašle napolje da pričamo o književnosti, i u sred prepričavanja neke priča Artura Klarka pojavio se N, svež i gladak i seo do mene. I dao mi svoju jaknu jer mi je najednom postalo hladno, mada je sve mirisalo na leto.
Pred kraj večeri pitala sam ga kako ide kući. A pošto je N. tako iskusan, trebalo je da zna da ga zovem na poljubac ispred moje zgrade. Pa ipak je rekao Ostaću još. (!)
Tako smo krenuli kući, moj drug V. i ja, još jednom je svitalo je iznad moje zgrade, V. je govorio kako tako lepa i pametna devojka ne treba da se nervira zbog debila, a ja sam se pitala u kom je stadijumu života N. sada.

Petak.
Otišla sam kod bake da bih probala da učim, ali sam umesto toga, između zalogaja pite od duleka i koha s pirinčom iščitavala Ćopićeve bosanske tugovanke, listala Kekece iz godine kada su Amerkianci otišli na mesec, i tu našla jedan kratak sastav moje mame kada je imala petnaest godina, a svo to drugarstvo, klasje i zemlja koja se ponovo rađa gotovo da se izlivaju iz biblioteke moje bake. Tamo sam našla i Hiljadu i jednu noć prevedenu s ruskog, koja kada se zatvori na listovima nosi potpis mog pokojnog dede, tu knjigu čuvam kao znak naše besmrtne povezanosti, jednom sam baku pitala Nisam znala da deda voli bajke i Šeherezadu, eto koliko duša jednog muškarca može biti nežna i svilena, a baka se nasmejala On je to kupio zbog predgovora Maksima Gorkog, znaš kakav je partijski zanesenjak bio ...
Gledala sam umetničko klizanje, po nekliko puta na svakom kanalu, kada ih snimaju iz odgovarajućeg ugla izgleda kao da lete, cakle im se kostimi i led, vidi se samo boja njihove kože a pokreti su im kao rečenice, vijugavi tanki nepredvidivi u konstantnom dodiru sa nečim vanzemaljskim, završavaju se pogledima koji probijaju krov dvorane i laganim pokretima ruku umesto tačke.

Subota.
Probudio me je onaj klinac kome sam pisala erotske poruke u prošlom ispitom roku, da mi kaže da ga puštaju na noć i pita da li sam spremna da tu noć provedemo zajedno. Znala sam na šta misli, pristala uz lažno negodovanje. Onda sam pojela malo podvarka i piletine, pozdravila sam baku, zaboravila da ponesem one Ćopićeve priče i ušla u autobus. Mislila sam na seks sa klincem, koliko mi sada malo treba da pristanem na to, prevrnula par puta u sećanju ono veče kad smo se povatali u njegovim kolima, i više nisam ni razmišljala o tome.
Kad smo se našli i seli u auto, krišom sam ga gledala dok je vozio, kako je to dobar frajer, osetila sam komplekse kako se izvlače iz najzabačenijih delova moje jadne ličnosti, osećala sam ih kako se migolje ispod peta, iz temena, ispod noktiju.
Dok smo išli ka njemu, zazvonio mu je mobilni. Rekao je da ima neki poslić da obavi, ali da ga sačekam kod njega kući. Odveo me je na sprat, uključio radio i tv, spustio picu,  poljubio me i otišao da se vrati za dvaes minuta.
Na tv-u je neki ćelavi debeljko koji šuška ogorčeno analizirao život i delo svog zeta, matorog profesora, bilo je tu zajedljivosti i ljubomore, žali za ženom i telesnim uživanjem, a onda je u kadar ušetala Džulijen Mur kao Jelena, a ujka Vanja ju je prepodobljen milovao po kosi, u potrazi za izgubljenim vremenom, eh ujka Vanja samo baci pogled na mene, iz petnih žila se trudim da mi ni delić života ne klizne između prstiju a ne pamtim kad sam zadnji put... i tad je on ušao i presekao mi misao, ugasio Čehova i upalio Cecu, u jednom jedinom potezu, a tako se slično i skinuo, bilo je loše, loše baš. Onda smo goli jeli picu pa smo ponavljali to sve od malo pre, bilo je bolje ali nekako...onda smo spavali onda me je odvezao kući a nad mojim najdražim nebo je svelelo kao led svetskog prvensta u Goteborgu.

Nedelja.
Ustala sam i dohvatila novine, neki lik je oplakivao nestanak poezije, to me je dotuklo, ako umre poezija šta ću onda ja? kaže - moramo da smislimo nove načine da je oživimo, da počnemo da u nju trpamo priče, eseje, naučnu fantastiku, izem ti te pesme o vanzemaljcima i političkim situacijama, izem ti ljude koji dopuštaju da poezije izdahne, strašno, strašno.
Onda sam ponovo zaspala i sanjala klinca, kako mi dolazi u kuću i kako se krešemo. Onda me je zvala I. i rekla da za sat vremena dolazi po mene i da idemo na dejt koji nam je organizovala s likovima s fejsbuka. Taj njen je bio sladak i ćutljiv, ovaj drugi je trtljao i govorio brateee on je puuukooo, pa su nas odvezli kod njih. Slušali smo muziku i pričali o hrani, onda smo gledali utisak nedelje, taj I-in je rekao kako se Olja Bećković prolepšala, rekao je, tačno je ovo rekao - Kada me žena intelektualno osvoji, odmah mi postane lepša. I to je bilo tako dirljivo, tako osvežavajuče, tako lepo čuti u danu koji predviđa smrt poezije, da postoje osobe podložne intelektualnom osvajanju, i da pritom imaju osmeh koji se cakli kao led klizališta u Goteborgu.
Onda smo se naduvali, taj brbljivi i ja, I. i taj njen su stajali, mahali i dlanovima sekli dim, onda smo otišli kući, ležala sam u svom krevetu, a misli su mi se vijorile i lelujale, potpuno slobodne i potpuno prazne.

Nego, sad se brine šta će joj biti s nogama. Ona doktorka ništa ne govori. Dobra je, mada se nešto stisla od kad ju je onda ščepala za vrat. Nije namerno, to su refleksi.
I mene zamalo da odalami kad sam je uhvatila za onu ranu, to se izvinjava.
Nema veze, kažem mada mi je srce stalo.
Šta će kad je takva, čim je neko čačne skoči na njega. Posle pet minuta je prođe. Al’ onaj drugi nagrabusi.
Dobro je to, kažem ja, zamisli da te neko nervira a ti mu ne možeš ništa.
Uh, pre bi' umrla. kaže, a šake joj već stisnute. A osmehom osvetljava sobu.

 

I made this music player at MyFlashFetish.com.

 

Danas sam htela da pišem o mojim omiljenim pesmama. Međutim nešto sam se izbedačila, a te pesme su žive i malo buntovničke, za topao vazduh muvanje vatanje i šta ti ja znam. A ja juče bila kod C. u A. Njen tata je pravio veliki ručak pa smo mi sele u voz sa plastičnim sedištima i posle četiri sata stigle u jedan od najvoljenijih gradova na svetu. Još sa vrata C.-ini su povikali Stigla nam deca!, deca u množini iako smo bile samo C. i ja, pa nam je C.-in tata dao po deset evrića za osmi mart, a onda smo pržile mesce (C.-in tata uvek tepa hrani), pa krompiriće na saču, pa je došao Ivan, muž C.-ine srednje sestre, koji neverovatno likom pokretom i rečju podseća na moju istoimenu rak ranu pa često blenem u njega kad ne gleda i ne mogu da beknem kad mi se obrati, a C. se smeška i namiguje mi.

Kad smo krenule u grad već je pao mrak. A nad malom uzbrdicom u centru, beo i osvetljen iskočio manastir jednog Nemanjića a meni došlo da obuhvatim rukama ceo taj grad i C. i njene mamu i tatu i ona dva moja bivša što im je ovde rodno mesto. C. me je malo pustila da se zanesem, pa smo nastavile do diskoteke. Bilo je zagušljivo i prispavalo mio se, odlčila sam da pustim da veče proklizi pored mene... onda sam videla D.-a. Stajao je skroz uza zid u nekom ćošku. Neupadljiv i sladak, na onaj ljubak raznežljiv način. Prišao mi je, pitao što se ne javljam i još sijaset nekih stvari dok sam ja shvatala da mi se ljubi i vodi ljubav s njim. Pa sam ga pitala da li hoće da se malo prošetamo.  Možemo, ali samo da pričamo, rekao je, jer ja sad imam devojku . U trenutku sam pobesnela i teme mi se naježilo, Ma neću da pričam, otišla sam, a C. mi samo rekla da se setim šta sam mu sve radila. I setila sam kad smo ležali u njegovoj sobi, napolju je padao sneg u sezoni svinjokolja, a unutra nas je velika peć na drva navodila na neke stvari, D. se zarumeneo i još nešto ispod ćebeta, a posle toga me je u mraku pitao, podvlačeći reči prstima negde dole u meni, da li želim da opet budemo zajedno. Ja sam se obesno okrenula i rekla da je bolje ovako.

A imala sam možda još samo jednog takvog sličnog D.-u. Mislim tako zaljubljenog u mene. To su oni dečaci posle kojih shvatiš šta to ljudi žele da nadoknade kad se otkidaju od alkohola ili vutre, ili pričaju gluposti i psuju, oblače štras i neke idotske životinjske dezene, pa se slade pričama kako su opaki neuhvatljivi ili šta već, a Njega šutnu kao psa pošto su mu halapljivo iscrpli svu poslušnost i ljubav, i bez griže savesti otpočeli sa pijančenjem i savatavanjem. Da bi na kraju priče završili u ćošku diskoteke crkavajući od zavisti.

I nastavili da večito traže kao neke odgovore, i udubljuju se u neke plitkoće i stalno nešto pate, i za sve to vreme ne prestajući da seru seru seru...

Juče je bio pravi prolećni dan. A ono podne, negde oko četiri sata bacalo je takve sunčane odbljeske na zgrade u centru da mi je grad izgledao kao sveže okupan hipik u nekom usputnom jezeru. Milina jedna. Na vežbama smo kuvali kafu i smejali se asistentovim forama, a posle toga sam sa I. išla po malo trave, i onda, pridveče, dok sam motala dva mala debela džointa a prsti već počeli da mi se sapliću od želje, na radiju je zalutala neka pesma. Vreloletnja gitarska šetnja.
Od onog leta kad je vazduh bio gust i topao, i celog proleća nije moglo da se diše, ali zato je muzika koju smo slušali tako neverovatno strujala i lelujala oko nas, kao dim cigarete ili nečeg drugog a mi ništa drugo nismo radili sem puštali pesme i sedeli na trotoarima, žardinjerama, i stepenicima. Posmatrali sumrak.
Bilo je nečeg neizvesnog zapaljivog i obećavajućeg tih par meseci do prijemong. Mogli smo da budemo sve i da ne budemo ništa, bežali smo sa časova i švrljali po izložbama stripova, nismo prali kosu po nekoliko dana i to je bilo tako kul, uveče pred izlaske oblačila sam svoju džim morison majcu preko ispranog duksa, šnirala svoje šelis rejndžers, i mislila da sam opaka riba.
Učila sam biologiju slušajući zlatne dečake sa dvestadvojke, a onda bih dograbila neku lolitu ili majstora i margaritu, stavila u korice hemije i zamišljala Ješuu kao jednog dugokosog sa očima crnim kao moje nove starke.
Baš u to vreme dobili smo novu profesorku srpskog. A ja sam mahnito pisala sastave sa samo jednom temom – umetnost, čovek, besmrtnost, sve je to kod mene bila jedna ista osoba, sa jednom gitarom u ljubičastoj izmaglici, i uprkos tome, ili baš zbog toga, ona je svaki sastav čitala odeljenju, a ja sam htela da budem baš kao ona, i da upišem nešto drugo, lepše, vazdušastije, što se čuva u koricama Biologije za učenike gimnazije.
A onda je došao rasput i upoznale smo njih. Najduže leto u našem životu prošlo je brze nego A strana Strejndž dejsa. Ali to je tek posebna priča.

I made this music player at MyFlashFetish.com.

Sve važne stvari u mom životu dešavaju se neposredno posle ili u toku ispitnog roka. Ali teško da se išta može meriti sa onom toplom večeri, kada smo dan posle datog uslova za četvrtu, C., I. i ja spustile svoje uhranjene studentske guzice na jednu novljanksu klupu pored plaže. Sve se brzo desilo kada su do nas sela tri komada glatkog preplanulog mesa, sveže punoletna, pravo iz puberteta. C. se piletina oduvek lepila za prste, ja nikad nisam ni imala kriterijume vredne pomena, a ako ih je i bilo patrljci istih izgubili su već na crnogorskoj granici, a I. je bila toliko zagorela da je njen jedini uslov bio ono što svaka muška jedinka ispunjava sama po sebi.

I tako smo započeli priču. Rekli su da su tog leta upisali faks, da su sa Kosova, i da idu sutra kući. Mi smo godine umanjile za tri, a zadržale sve ostalo, oni su malo lažuckali oko riba koje su smuvali, malo smo se osećale ko tetke, malo kao šiparice, bili su slatki, pogotovu taj visoki, koji se naravno zvao Lazar, izdižući celu stvar na istoriski nivo. Pa smo ih pitale imaju li malo trave, našta su oduševljeno krenuli da nam prepričavaju kako je nečija sestra studentkinja slala paketiće u kesici od čipsa, pa kako su se plašili da ih ne uhvate Amere i ostalih kforovci, da bi ih roditelji provalili i poslali kod psihologa... Tu smo se malo zgledale, i neprijatno meškoljile a onda su nas pozvali da pogledamo njihovu sobu. Rekla sam da je bolje da se prošetamo po plaži znajuči šta gledanje sobe podrazumeva u bilo kom uzrastu, na šta je jedan od njih uzvratio Možemo ti i ja sami na plažu, a kad sam zaustila da mu odgovorim, C, I, i ona dvojica već su zašli iza ćoška.

Soba ima se sastojala iz tri kreveta između kojih je bilo taman prostora za po tri flaše piva. Ne se ne sećam kako je došlo do toga, tek flaše su se zavrtele i počeli smo da igramo masne fote. I kad smo se svi izljubakali, došlo je vreme za svlačenje. Skinula sam majcu i rekla da je, što se toga tiče dosta od mene, i naivno odskakutala od WC-a. A kada sam se vratila – bio je to vrhunac večeri, bar mi se tako činilo. Njih trojica su bili potuno kao od majke rođeni, a moje dve najbolje drugarice samo u gaćicama. Da scena bude komičnija, tako goli, u potpunom mraku, mirno su sedeli svako na svom mestu, kao putnici u troli, a faca ozbiljnih i nepomičnih kao pred ispit. Onda je I., šutirajući svoje pantalone u kraj mazno odgugutala Ja sam samo u tangama, nadam se da nije problem... Odgovor je bio izlišan, i zadavila bih je golim rukama da ova tri golaća nisu skočila na mene da se i ja skinem, što sam izričito odbila, još uvek šokirana i besna na ove dve egzibicionistkinje, pa sam tako, u brusu i šortsu bila najobučenija osoba u prostoriji.

Onda je neko pametan rekao da sad treba da se podelimo u parove, i citiram: da se dogovaramo nešto pet minuta ispod čaršava. Tražila sam neko negodovanje ili bar znake kobajagi neodobravanja na ushićenim facama mojih drugarica, ali toga nije bilo, pogotvo kad je flaša pala na Lazara i I., na C. i na drugog slatkog, i ostavila mene sa trećim žgoljavim koji je, čim smo se pokrili, počeo da me temeljno prepipava. Malo sam ga gurkala, malo puštala, ali kada se sa I.-inog kreveta začuo zvuk otvaranja kondoma, a potom i duboko nedvosmileno uzdisanje, jedno što je moglo da smiri pomahnitalog klinca koji se nekim nebeskim čudom našao iznad mene, su bili šamari i šutiranja u stomak.

E tada su C. i onaj njen ustali sa škripavog kreveta, C. kao gorska vila obmotana čaršavom je samo stigla da mi zdovoljno namigne, i otišli put kihinje. Moj klinac se umorio, i rezignirano uzdahnuo A jel možemo bar da kažemo da smo to uradili? Nešto tragikomično mi zastalo u grlu kad sam krenula da kažem da ne možemo, pa sam samo klimnula glavom. I krenula do WC-a. Kad tamo – na kuhinjskom stolu C. kao (gola) Kosovka devojka leži nad sirotim momčićem i celiva ga. I kad me spaziše počeše da mašu da se sklonim. I odem ja. Čekali smo ih još jedno pola sata, a onda su se blaženi i obučeni vratli međ nas smrtnike.

C. i I. su sve vreme išle ispred mene i ushićeno upoređivale svoje događaje, a ja sam mrmljala kako su drolje i kako ne mogu da verujem.

Jutro je bilo svanulo, I. je otišla u sobu, a C. i ja smo produžile na plažu.
- E, mislim da mu je ono bio prvi put. –  saopštila mi je C.-
- Odlično, učinila si dobro delo za dete s Kosova.
- Hihihi...
Protegnule smo se na peškirima i zaspale na plaži. Probudilo nas je sunce. C. je već jurišala u vodu, a ja sam trčala za njom. Tek kad sam se približila čula sam kako peva Vidovdaaaaaaaaan... Ljudi su nas gleduckali, i ne želeči da propustim prilku da pravim budalu od sebe, priljučila sam joj se, pa smo se bacakale u vodi vodeći računa o melodiji... U jednom trenutku, baš na Ko da mi otme iz moje duše... C. ispusti jedan bolan krik, i voda se zacrvene.

Već u sledećem času taksi nas je vodio u Urgentni centar, čijem nazivu Crnogorci daju jedno posebno paradoksalno značenje, i dok smo čekale da nas prime, a C. zabrinuto posmatrala svoj ranjeni palac, rekoh joj saosećajno:
- Izgibe ti za to Kosovo...
- Vala baš... reče ona, a u očima joj zablista neki iskonski gazimestanski ponos.