C. se zaljubila. Priča o njemu i zenice joj se šire, nema vetra a kosa joj leprša, prečesto se hvata za ono mesto na grudima gde su mislili da je duša, semafori su joj zvezde, zvezde su joj ovsene pahuljice, a on piše scenario za film, i radi i studira i tako dobro poznaje sve stvari ovog sveta, svaka njegova priča zvuči kao neka pripovetka, kao novela, kao basna, sa naravoučenijem ali mnogo lepša. On tako pravolinijski gleda, povlači normale do C.-inih zenica, a ona skreće i vraća pogled ko trepćuća reklama, on se zanima za psihologiju jer želi da upoznajući druge ljude prodre do sopstevih dubina, tipično za škorpije, Pitam se koliki mu je, Osećam da mu je veliki i lep kaže C. i kao da ga već vidi, Osećam se, osećam se kao onaj iz Asteriksa i Obeliksa, nebo mi je palo na glavu... kaže u zanosu... I sakupljam zvezde i kačim ih na plafon, dovršavam ja misleći da pišemo pesmu, Što, su ti popadale one od kineza?
Kada sam joj prvi put čula ime - Đardija Lamblija, zazvučalo mi je tako egzotično fatalno i italijanski, a la Đina Lolobriđida. Ali par trenutaka kasnije saznala sam da taj milozvučni entitet, sa pakleno dobrim rasporedom glasova, predstavlja, zapravo, kosmopolitskog parazita koji naseljava dvanaestopalačno crevo male dece.
Uprkos tome, ostavljaći semantiku po strani, to mi je ostao najdraži pojam u celoj medicini.
C. i ja
objavio
Giardia u 01h04 | kategorija:
C i ja
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Posalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (14) | Posalji komentar
Muška priča
C.-in tata ima samo ćerke. Zato C. zna da promeni osigurač, vozi kombi, rukuje mašinom za oblikovanje cinkanih ploča, dletuje, kreči, a ponekad spava sa šrafcigerom.
Moj tata ima samo mene. Ja umem da spavam do pet popodne, držim telefon na tišini, kasnim na ljubavne sastanke, balansiram svoje paralelne veze, ne uzvraćam pozive i podrigujem. Ovo poslednje ne samo da umem, vać i volim. Kao i C. Ona voli i da čačka nos.
Ali, budući da smo obdarene izvesnim organima koji su nam odredili ovaj, ponekad tako neodgovrajaući i tesan pol, postoji nekoliko tajnih veština kojima nikada nećemo ovladati:
- da piškimo stojeći
- da sudelujemo u kafanskoj tuči
- da se ne zaljubljujemo u protivnike posle „onoga“
- da odvajamo neprijatelje bez ugrožavanja integriteta naših srca
- da pijemo ko smukovi
- da pušimo ko Turci
- da nam sve bude lepo, fino i ravno kao reka koju puštamo da teče uz obližnji žbun
E, jedno veče na moru umalo da nam pođe za rukom.
Omamljene od alkohola (koji nije uvek u službi protivničkog tabora) našle smo se u ustima neke dvojice. Momenti su se smenjivali, vreme je dobilo skokovit tok, C. i ja smo bile srećne, i zadovoljene. Sutradan smo iskočile iz kreveta, ali na naše divno iznenađenje – srca su bila na svom mestu. I tako, protivničke večeri su se ponavljale, bilo je krasno, bilo je trenutno, bilo je to zlatno doba za naš tim. Sa prvim zracima sunca ostavljale smo momke i jurišale na našu pustu porodičnu plažu, gde smo jele kobasicu, ‘lebac, i razdragano podrigivale i čačkale noseve.
A onda se nitkuda pojavila C.-ina ljubav. Ha! U pravi čas da vidi kako pada u ponor statistike, pomislila sam. Kad ono... C. ga plašljivo hvata za ruku, i oni odlaze da pišu erotsku poeziju na nekom odmorištu kraj autoputa.
Sutradan C. je ponovo zaljubljena. C. je ponovo isto, klasično, obično – žensko. Sutradan je lepa reč za početak, ali ovoga puta je značilo kraj naše Muške priče.
Ali jednom kad smo se vraćale iz Č.-a, C. je parkirala kola na sred autoputa, otvorila oba vrata, smestile smo se između njih, i dok su automobili fijukali, dok smo upadale u oči svakom vozaču, dok su se bele linije podvlačile pod točkove kipućih guma... mi smo spokojno piškile.
objavio
Giardia u 01h08 | kategorija:
C i ja
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar