Zatim sam srela i B-a. Maja je šapnula Čoveče al se prolepšao, i zaista je skinuo sve suvišno sa sebe, imao je grudi čvsrte kao oklop rimskih legonara, i tu sam malo smekšala, pustila sam da mu ruka sklizne niz moja leđa pre nego što sam ga ukorila Ne-moj da me vataš za du-pe! A onda me je pitao ima li neki lik... i kraj ovog pasusa je zasličio prethodnim.
Onda smo otišle na splav sa nekim Škotlanđanima, a ja sam tako nepopravljivo slaba na strance, a jedan je bio zelenook, sa crtrama lica kao u jednog di-džeja koji mi je bojio noći svojim prelazima između nju metal pesama, a bio je isto tako buckast, neokrnjeno lepe i blage face, i sva sreća pa nisan stigla da od jedne druge naložene Srbijanke zaronim svoje kandže u tu hajlend meri, jer onda bih...
Danima posle prvog poljupca sa njim osećala sam se kao u pesmi I Feel Free, celim telom mi je lelujala ta melodija, i onaj deo s početka druge strofe kad se od Kleptonove gitare učini da je glas, pravi ljudski glas, ima tu neka metafora koju još ne mogu da odgonetnem jer je sve tako sveže i kiselo-slatko. Već par dana ne osećam njegov miris gde god da krenem, a i shvatam da nije sve tako ozbiljno kao što se na prvi mah čini, i da neki poljupčić i ruka u donjim delovima tela ne mogu ništa da ugroze, uostalom kako ja da znam da on ne radi to isto, a i dve poruke dnevno zaista ne mogu da se bore sa prožrljivošću i bahatošću ovoga grada i on bi to trebalo da zna. Ipak, ili Nevertheless, što bi rekli Englezi ili Škoti, nešto se ovih dana malo manje bavim prozom a malo više poezijom, i ima jedna pesma ispletena takvom neodoljivom naivnošću da se možda može prsa u prsa boriti i pobediti bezobzirnost i oholost metropole, a u njoj je park ispred jugoslovenskog dramskog, i njegove šake sa dva prstena, mada nije naglašeno, osećam i znam da nakon od ljubavi, ljubavi, idu tri tačke...
Kolike potrošismo dane
ležeći jedući banane
pa spadosmo na niske grane
bez ljubavi, ljubavi...