I tako sam otišla na taj rođendan, i prekršila strogo pravilo ispitnog roka o noćnim izlascima. Ali to je bila jedna od mojih omiljenih osoba s faksa, koja me je kad sam u prvoj godini upala u taj vrtlog bolnica, amfiteatara, očešljanih kosa i zakopčanih manitila, uzela za ruku i pevala Bolje da uzmeš jedan dim iz moje lule, i dok su drugi gutali slova u čitaonici ona mi je u  parkiću ispred Ugrentnog centra pravila venčic od petrovčića i stavila u kosu. Zvale smo se šumske princezice i sedele smo u travi. Onda je ona pala godinu, ja sam se profenserila pa smo se viđale nešto ređe. Al ta moja drugarica, polu Ruskinja, čiju je majku njen tata, koji joj tada još nije bio tata, upoznao na apsolvetsnoj ekskurziji u Petrogradu, i u tek u R., kako to obično biva s muškarcima shvatio da je voli, i onda se zajedno za desetak postera koje nameravao da prošvercuje zaputio u Rusiju da je prosi, i u vozu bio uhvaćen, ali kada je priznao svoje ljubav prema njihovoj zemljakinji, tri ruska oficira su mu u svom kupeu nazdravljali vodkom do posrnuća, i Marinina mama, koja joj tada nije još bila mama, posle svog sudbonosnog daaa, dobila je najalkoholniji i najopojniji poljubac u svom životu.

I tako sam ušla u tu studensku sobu, a tamo se petnaestak ljudi zgusnulo po krevetima podovima i stolicama. I naravno dečko sa gitarom. Imao je i one kaubojske čizme, bez mamuza nažalost, i šešir i šešir, i košulju od nekog crnog somota. Bilo je tu još par t-t-tipova, i svi su pomalo pipkali gitaru, ali ovaj je svirao. Lice mu se nije videlo od senke i mraka, ali kad ga je neko pozvao po imenu, odmah sam se setila.

Pre četiri godine, kao što rekoh, kada me je Marina vukljala po parkovima i studenskim menzama, u jednoj takvoj pauzi između predavanja, u neko kasno prolećno popodne, sreli smo jednog njenog druga. Pio je pivo i smejao se kao..... Pomislila sam da je to dečko čija bih devojka volela da budem. U međuvremenu je slika izbledela i ostalo je samo to njegovo ime, o kome bih takođe mogla štošta da kažem, ali neću jer pokušavam da hemingvejski srežem svoje rečenice.

I ja sam tako pila vodku, a vodka je bila prava krdža kojom se čiste prljave rane, i lelujala svojom suknjom, a on je gledao ispod šešira, i ponekad se smeškao. Onda smo krenuli put parka, i nas dvoje smo se izvdoliji, rekla sam mu Imaš nešto ovde, i sklonila malu nepostojeću trunku s rukava, pitao je Jel sad više nemam, rekla sam mu da smo se već upoznali, nije mogao da se seti i ja sam se pravila silno uvređena. Pitao je Pa dobro, kako se zoveš, a kad sam rekla, lice mu se otvorilo, nasmejao se i rekao Ooozbiljno?

I sada moram da kažem nešto o svom imenu. U svakom odeljenju bilo nas je bar dve, a svaki dan rađa se bar još jedna, stranci ne mogu da ga izgovore a kamoli upamte, mada bi, da nije toliko ispucalo od prebacivanja preko jezika, bilo zaista prelepo. Mnogo puta kada su ga optuživali da je izdajnik i antisrbista, moj tata bi ponosno isticao A kako sam ćerku nazvao.., Iako naglašam da bih sebe više volela kao Višnju, svaki dečko koga upoznam kaže da imam najlepše ime na svetu i onda mu po sred grudi vidim ožiljak kao potpis neke moje imenjakinje. Avaj, moje ime i ja, nikako se ne volimo.

Ali on je posle tog zadovoljnog Ooozbiljno samo zaćutao. Posedali smo na klupe, svirali su i pevali smo. Odjednom je najavio Sad nešto za moju desnu stranu, a sa desne strane sam bila ja i još jedna, mada sam znala da misli na mene, opet je to bilo suviše neodređeno za radost, a onda sam prepoznala pesmu... Prolazim kroz beogradske morke ulice, u miiiislima ja nosim tvoje poljupce, igrao je iznad mene njegov glas a ja sam pevala iznutra, Ja stojim ovde visok do tavanice, refren je pustio da otpevaju drugi, a onda se čulo pitanje jel se neko ovde zove Milica, i nekim neslućenim čudom nije nas bilo ni dve ni tri, samo sam ja podigla ruku, a kad se pesma zavšila, primakao je obraz i moj poljubac je prasnuo čak do Crkve Svetog Marka.