Ponekad prođu čitavi dani da ne vidim dobrog tipa. Ali baš vrhunskog frajera, celog celcijatog, koji budi čist nagon, bez ikakve druge duhovne želje. Ima lepih faca, stoji, zakopčanih u zimske jakne, ili, što je na moj užas sve češće – roze rolke, ali čim nekome zagledate trepavice, pa guste obrve, pa usne, obraščiće pegice i jagodice, bez da idete niže, divlja želja gubi na svojoj sirovosti, a i na intenzitetu.
Međutim, kada bih, na primer, požela da vidim dobru ribu, dovoljno mi je da upalim TV. Bilo koji kanal. I eto njih, šetkaju se u uskim haljinicama boje mesa, prekrštaju glatke nožice, oko vrata vrte bižuteriju pokazujući toliko otkriveni dekolte da u trenutku postide Njeno visočanstvo Erotiku pa pošto ona preneraženo utekne, negde posle ponoći spadaju i ti poslednji listovi slutnje. I plavušice sa akromegaličnim usnama i grudima doživljavaju epi-napade nad nekim anonimnim stomakom. I nemam ja ništa protiv. U stvari, imam ponekad – to što nisam heteroseksualno muško. Ovako, da bih ja videla komad dobrog mesa treba da hvatam onu milisekundu kada će plavuša da zabaci glavu i otkije lice/torzo/ono treće osobe koja joj pruža takvo zadovoljstvo, ali ni tada neću videti ništa više do ruke ili noge tog darovitog stranca. Sve me to podseća na reklame iz Top šopa, gde uvek vidite samo ruku koja drži mocart šnalu ili koja se oduševljava draj kukerom, eventualno neko ushićeno lice bljesne dok ceo zid za tren oka promeni boju zahvaljujući neverovatnoj četki.
I pomislite kako život nije fer, vaš pol je tako uskraćen za sušte seksualne draži, osuđene ste da budete objekti, to je sad više arhetipska stvar, i da će se stvari ikada promeniti nema nade. Naizgled. Jer priroda je čudna, dala je ženama tu sramežljivost, vezivanje telesnog za emocije, nedostatak inicijative, pasivnost u nekim sferama seksualnog života, stid da shvate i iskažu svoju želju. Ali zato je sa druge strane stvorila – homoseksualce. Jer kao pripadnici muškog pola, oni su za tren oka, čim su izašli iz “plakara” skinuli muškarca, namazali ga uljem, dali mu ragbi loptu da prisloni na onu stvar, oni su ga ošišali, izdepilirali, pozicionirali tako da mu svetlost pada pod odgovarajućim uglom na svaki prevoj i mišić, naslonili ga na jonski stub, postavili ga ko od majke rođenog na travu, na krov, na ulicu, da se proteže bunovan u krevetu sa nešto čaršava među nogama, slikali ga, napravili kalendar, okačili na zid, i hvala im do neba, stavili na net.
I ovo momče ovde, sa neodoljivim kontrastom bejbi fejsa i sirovo-muževne maljavosti, koje kao da iz neke smorene pristojnosti prekriva ono mesto dok iz te iste dosade drema na bamusovoj ljuljašci, predstavlja jednu od fotografija takvog jednog remek dela Gej kulture. Dieux du stade (Bogovi stadiona) – kaldendar koje svake godine nama ljubiteljima muškog tela donosi najlepše sportiste sa ili bez ragbi lopte, meni je pao pred oči upravo na ovom mestu. Moj zvanično prvi gej blog. Inače, sećam se kada smo moja drugarica Tamara, koja sad živi i studira u Sloveniji i kojoj smo večito zamerale što sa ružnim tipovima nije htela ni da priča, spavale kod one moje drigarice što žrtvuje ljude za ideje. Legle smo u krevet, a Tamara je otišla da na časak proveri poštu. Sledećeg trenutka, bilo je sedam ujutru kad sam se probudila, ona je i dalje blejala nad kompom, širom otvorenih očiju.
- Da l si normalna, šta radiš to?
- Gledam Viktora...
- Kog Viktora majke ti?
A na ekranu se, međ svojim belim plahtama i plišanim jastucima leno šepurio crnokosi bog, prevrćući se nad brojim muškim komentarima divljenja i potpune, bezuslovne predaje.