Nikad nisam cenila Bukovskog. Njegove pesme su mi više ličile na skice škrabane po salvetama između gutljaja žestine, i gotovo da mogu da ga zamislim kako im se mamuran divi plašeći se da prepravljanjem ne naruši autentičan stih visokomučenika išibanog alkoholom i ženama.
Iz svake reči šiklja to čuveno autobiografsko, gorak, prenaglašen, nebrušen stil, koji ispod svog tog sopstevnog nipodaštavnja krije ideju o nekakavoj neshavćenoj veličini. Uvek me je nervirao.
Tada kada sam otkrivala ove argumente, imala sam jednog dečka. On je bio fudbaler do neke povrede na treningu kad su mu rekli da više ne može da igra, onda je počeo da pije i da se kocka, provaljena priča, ali imao je vanserijsko telo, i nekakve zelene oči, boje mahovine, baš zelene, nezavisno od svetlosti i te fore, sa majušnim smeđim mrljama koncentično raspoređenim oko zenice, barokno delo skroz.
Nije bio glup ko noć, više je bio sirovina, ponekad bi me šokirao svojim rečnikom i bahatošću, ali kada bi se izdigao iznad mene u polutami zastao bi mi dah, ja tada nikada nisam, ali nekako, jednom kod njega u Zemunu, svirali su Stonsi na radiju, desilo se, sve je bilo polako i neosetno, rekla bih omaklo se, ali omakne se samo jednom, a mi nismo prestajali, radili smo to i u polusnu, umorni i pospani, ponekad bismo u pauzi gledali Ligu šampiona, i to je bilo sve.

Međutim, jedno veče kod mene, odjednom je sa stočića uzeo Pesme i počeo da čita naglas. Legla sam pored njega i slušala ga, i smejali smo se Jebaču, i Karanju, Muškarcu i ženi u krevetu u 10 uveče... a onda je zastao i pitao Ma ko je ovaj čovek, nije znao da u knjizi može biti još nešto sem belih dama i njihovih pokrivenih članaka, i tako smo do duboko u noć čitali poeziju, eto, tad sam shvatila da matori Buk ipak to jeste, a onda me je pogledao, i rekao Ajde Komanči, penji se, i popela sam se, a onda se oko pet ujutru izvukao iz mene koja sam još uvek spavala, i polako, kao devojčica, iskrao na prstima.

Japanke

o gospode, rekao je, Japanke:
prave žene, one nisu zaboravile –
klanjanje i osmesi
što isceljuju rane muškarca;
ali američke žene ubiće te kao da
kidaju abažur,
američke žene ne daju ni pet para,
one su izbačene iz koloseka,
previše nervozne da bi činile dobro –
večito nervozne, bolesne utrobe,
razočarane, iznurene,
ali, o gospode, Japanke;
čuj za ovu,
došao sam kući i vrata su bila zaključana
i kad sam provalio izvukla je kuhinjski nož
i saterala me pod krevet
i došla je njena sestra
i dva dana su me držale pod krevetom
i kad sam najzad izašao
nije pomenula advokate,
samo je rekla: nikad me više nećeš varati –
i nisam, ali umrla je na mojim rukama
i umirući rekla: sad možeš da me varaš –
i jesam,
ali znaš već, gore sam se osećao
nego dok je bila živa;
nije više bilo glasa, nije bilo noža,
ničega sem malih japanskih slika na zidu –
svi ti sićušni ljudi koji sede kraj crvenih reka
sa zelenim pticama što lete
i onda sam ih poskidao i stavio licem
nadole u komodu s mojim košuljama
i tada sam prvi put shvatio
da je mrtva, iako sam je ja sahranio;
i jednog dana sve ću da ih izvadim,
sve te male žućkaste ljude
koji srećno sede pored svojih mostova
koliba i planina –
ali ne baš sada,
neću još.

Čarls Bukovski