Dolazi zima. Meni se ona nakači na uvo kao crn sedef, pa po ceo dan spavam nekim prastarim snom koji pohode sve pređašnje zime, teške od škripavog snega i moje neuzvraćene ljubavi.
I svaki put smišljam nešto novo da me izvuče iz besmisla, jednom je to arerobik koji mi dosadi posle mesec dana, i to bez efekta na krucijalnim tačkama, zatim besomučni izlasci u mini suknji koji me ostave da sa zapaljenjem pluća slušam novogodišnji vatromet, a ove godine je to majspejs na kom pokušavam nešto sa Veljkom, a i to će me ostaviti ili izmirene želje ili halapljive sujete.
Prošle godine sam se prepustila hladnoći koja mi se uvukla pod teme, umrtvila sam se, spavala, sanjala na onaj Hamletovski način, mnogo sam plakala, mnogo se svađala, čistila sam se od muških i od ženskih a kada je sve to postalo neizdrživo prosto sam se savatala na prvom izlasku i odložila to metafizičko putovanje za neko drugo godišnje doba.
I evo je opet, vidim je u tromim trolejbuskim šinama, u kariranim kaputima i svetlima grada koja se stišavaju pred njenom strogoćom.
Nije uvek bilo tako. Nekada sa prvim snegom ulice bi bljesnule, neonske reklame bi se oglasile sjajem vesele prestonice, tramvaji bi klizili između vedro-belih solitera, zima je bila doba detinjstva.
Ali ova sad, ovakva zima je prethodila jednom proleću, kada je na Kalemegdanu u sred poljupca samo spustio glavu u moje krilo, bocnuvši me oštrim kovržama, a ruka mi je sama krenula ka njegovom čelu u jedan lak i blag dodir, a on se nakašljao i počeo da peva Te noći kad umrem, kada odem kad me ne bude, samo će dvije žene da se probude – jedna je moja mati ona će plakati, druga si ti, ti ćeš me kleti...
Posle je došla zima, i ja sam samo plakala ili gledala u prazno, možda sam i spavala, ali ne, nisam se prepuštala snovima, bilo je nešto u kompjuteru što me je peklo pa ga nisam palila, a one pametnije od mene su pričale da je to sujeta, i ja sam ponekad verovala, ali noću sam znala da je bilo pravo, izistinski, još tada dok je pričao o vozovima koji tumaraju...
Tada nisam radila baš ništa sem što sam ga volela i bilo je tako grozno i neponovilose, a on se javio na proleće, a tada sam imala već dva dečka, a posle susreta sa njim ni jednog. I svake zime je bilo isto – on je tumarao, a ja – pristajala sam biću sve što hoće.
Sada vazduh opet ima miris uglja, bar tamo gde ja idem, a mi nismo tu da se posvađamo.
I mogu vam reći, budim se noću iz čista mira, i nebo je potpuno prazno, i pitam se da nije tad ko lubenica pun mjesec iznad Bosne.