Juče je pljuštalo kao iz kabla i D. me je zvao da se vidimo. Obukla sam novu jaknu i zakopčala se do grla i odlučila da mu kažem da ga više ne volim. I dok sam ćutala i pripremala se, naišla je ona debela Ciganka koja prodaje ruže i on je odmah izvadio novčanik, ja sam počela da vičem ne, ne, ne, ona je već spustila ružu na sto i primakla svoju proždrljivu bezosećajnu šaku njegovom licu, došlo mi je da je zadavim zadavim zadavim, i onda kada je konačno otišla više nisam imala snage da bilo šta kažem, pa sam predložila da pređemo u knjižaru, on je rekao da odaberem neku knjigu da mi kupi, i već sam krenula ka Malajskom ludilu, a onda sam se setila situacije i odmahnula ne ne ne.

I rekla sam mu da je sve ovo bezveze, da smo previše razdvojeni, da je glupo da budemo zajedno, da je ne mogu da mu obećam da neću biti s nekim drugim...

Pa jesi li bila sa nekim? Nisam, a juče sam popušila Petru jer mi je doneo Replay majcu iz Švajcarske, sutra ću se možda uduvati sa likom kome se sviđam, ili koji bi da me kresne, mislim, meni to ionako na kraju dođe na isto, a D. me je gledao tako tužno i bio je tako lep, vrteo je pepeljaru i govorio Kakvo loše pivo, loše pivo baš, igrao se zatvračem od flaše onim istim divnim šakama koje su tako dobro znale ključne tačke - temena mojih trouglova, dlanovima rođenim za trigonometriju, a obraz mu je bio tako vreo da sam morala da se obliznem pošto sam ga poljubila, i onda sam otišla i bilo mi je tako odvratno grozno.

Sada samo idem unaokolo, bazam za odgovorima, tražim ih u dimu i oblicima muškog polnog organa, tražim ih i dalje u postmodernoj književnosti, tražim ih ponekad u jeftinim pornićima, u čokoladi, u farmakologiji, da, pogledam i u benettonu ima li šta i kupim dve jakne, spiskam stipendiju i novac za udžbenike, tražim ih u Njemu koji je je već dobio škrge od mora i soli i koji ih isto traži na skroz pogrešnim mestima.

I onda ostajem na svom pijedestalu (to je onaj na kojem vam šapuću Gde ti je dečko, koga sad vtriš oko prsta, i zašto to radiš kad te volim) i naravno da je tu grozno i hladno, ali ja sam kukavica koja se plaši sopstevene senke, a kamoli tuđe koja bi se možda odvažila da prati ovu moju visoku 150 cm koja se savija i pod najmanjim stepenikom, pod kućnim pragovima, i za mene nema lepšeg mesta od čistog blistavog prestola gde su svi odgovori pogrešni, gde merkam dobre duše ili srećno zaljubljene tipove da im pomrsnim konce, a kad se umorim od svega smotam neku travuljnu ili naručim šest vodki i pokušam da se obeznanim, dok moja Laura, moja Beatriče moja Albertina, moja Lo, oganj mojih prepona, hoda Dubronikom loveći preostale sirene koje je sezona ostavila samo njemu, da u njima pokuša da ugasi večnogorući plamen sa Olimpa, koji ga peče ispod tih savršeno glatkih morskih grudi.