7.9.2007
O smehu, trunki i posebnim pričama
Ovo je priča o najsmešnijem događaju u mom životu. Od vremena dešavanja prošlo je osam godina, događaj je ostao neprevaziđen.
Učesnici su: moja drugarica iz kulpe, klupa, ja i jedna trunka.
Mesto događanja je čas informatike, kod najvoljenije profesorke u školi, koja je baš tada odlučila da nas jednim nenajavljenim propitivanjem nauči da na svetu ne postoji savršeno dobro (za razliku od savršeno lošeg).
I nas dve stavismo ozbiljan izraz lica za vandredne i životno ugrožavajuće situacije, i molismo se svevišnjem da prozove nekog drugog.
Kad odjednom sa plafona pade jedna trunka. Veličine zrna pirinča, tik ispred naših glava. Pade onako lagano, nismo je ni čule kad je dotakla pod. Pade ničim izazvana.
Bilo je čudno, zaista, bilo je krajnje neočekivano, ali ipak je to samo trunka, komadić maltera, rekoh sebi, i nastavih dalje kroz tržni centar svojih misli.
A onda moja partnerka reče: „Pade nešto sa plafona.“
I to je bilo to. To je moj omiljeni citat svih vremena, to je moj biser mudrosti. Tad sam počela da se smejem. Onda je i ona počela da se smeje. Ja sam se onda smejala još više. Onda se ona zacrvenela u licu i pošle su joj suze. Pa sam i ja počela da plačem. Ljudi su krenuli da se okreću, mi nismo mogle da stanemo. Neopisivo nešto.
Kad je konačno zvonilo, boleli su me uglovi usana, a kad sam se sutradan probudila imala sam upalu trbušnih mišića.
I naravno da vam priča nije smešna (dobro, možda malo zbog moje urođene vickastosti koju ne mogu da kontrološem ni kad želim da utvrdim koji stepen mog šarma zavisi isključivo od mog fizičkog izgleda), ovde joj to nije ni suština.
Probala sam par puta da je provučem u društvu, kad je raspoloženje na vrhuncu i kad svi koriste svoje najbolje retoričke sposobnsti, gestikulaciju i začine za blede izmišljotine. Osećala sam se kao zločinac koji je upucao atmosferu.
I moja klupkinja ima isti problem. Tako da o tome pričamo samo kad smo zajedno. Inače, tad mi je postala najbolja drugarica. Kad sa nekim prođeš kroz krucijalne stvari u životu, taj ti je prijatelj do groba. Jer ne samo da vas je obmotalo isto iskustvo, već i ista poenta: Postoje priče koje nisu za svakoga. A kad ih ispričaš - nema ljutnje što niko ne kapira.
:)))))))))))))))))))))))
Obožavam neprepričljive interne.
Da. Mislim da bih legao na pod da sam je čuo u tom trenutku.
neprepricljive interne ...bu kevu svi prepricljivim extra urnebesnim ;)
i na zaslost/srecu nisu jednine koje nisu za svakoga
mozda samnom nesto nije u redu ali smejem se na ovo vec 5 minuta :dddd
hehe...e najgore je to kad ti je neshto smeshno bash onda kad ne smesh da se smejesh..:)
najsladje se smejesh onda..:D
marija: ja bih se zabrinula ;))
freeda: istina, zato je bilo najsladje u srednjoj skoli.. eh.
odbrana, odbrana, tenzija, napetost, stres... i eto ti!
hehe, da, u nekim situacijama fali ti samo "trunka" da eksplodiras :)
sjajno!:)))))))))
nedostaje mi to vreme...tja...
ovi komentatori k'o buve...
prilepi neku lupu na blog.
pahuljo, grasijas :)
i meni, i meni, suze mi krenu kad se setim zadnje pesme sa matrure... onog klasika, zna se vec :)
kapiram da je ovo ok, il da idem na bubasvabe :)
najbolji smjeh, nezaustavljiv, kada bole vilice, kada suze teku....post za radost !!!konacno malo smijeha!!!
bubamare su zakon!
gracias, Giardia!
postoji nesto sto se zove klikeranje....i da,potpuno je interno.i da,niko drugi to ne razume.nemoguce je opisati:)
#nurli: za radost i dug zivot! pa da nazdravimo.. :)
#mazza: de nada, karinjo :)
#yin: uvek to neopisivo.. ne mozes ga ni sa cim porediti, a ni sa svima podeliti (sto malo kvari zabavu, al ajde)
Čar ne bi postojala kada bi svi osećali ono što ste vas dve osetile u tom trenutku. To je nešto vaše, nešto čega ćete se uvek sećati, čemu ćete se uvek smejati. I baš je lepo kada trivijalna stvar postane simbol nečega, samo za određeni broj ljudi :)
apsolutno, to je poenta. i ne vazi to samo za trivijalne stvari, vec za sve sto neko drugi ne moze da razume u tom trenutku: ljubav, zaljubljenost, ocajanje...
neki ne zele, a neki ne mogu da shvate, i nema ljutis :)
"Pade nesto sa plafona". Fantasticno.
Ipak osetih atmosferu i
tako si me zasmejala da sam se ja setila nekih slicnih momenata, vristanja, plakanja, bas takvog smejanja od kog sutra bole trbusni misici.Tu je dovoljan jedan pogled, jedan mig, jedno mrdanje malim prstom i da se opet prasne u smeh.I
da se to zauvek zapamti. A to kako ispadne kada se preprica i nije bitno.Vazno je da vas dve jos osecate
tu vezu nastalu padanjem necega sa plafona u momentu zivotne situacije hocel neko biti prozvan ili ne.
Lady: hehe, tako je, a kad se prisetim najvise se i jesmo smejale u situacijama "zivota ili smrti" - kontolni iz istorije, ispitivanje iz sociologije, a tek pismeni iz mate!!! Tu bismo se toliko uplasile, i od straha bi nam se... I kad mi ona sapne: "meni se kaki." i ja kazem "i meni"... i opet nema stajanja :)))
i dobijemo dvojke.
al tek sad shvatam - vredelo je :)
Tačno znam na šta misliš.. U srednjoj školi, kada sam se ponovo zaljubila u svoju veliku mladalačku ljubav i osećala kako mi se srce ponovo kida u magnovenju idealizacije njegovog bivstva, jedini način da to preživim bilo je da pričam sa svakim koga sam smatrala bliskim o svakom novom zapažanju. I dok je za mene svaki dvosekundni pogled zasluživao polusatni elaborat, ljudi oko mene su mislili da bi i ekvivalentne dve sekunde bile isuviše. Tako sam svojim naklapanjima stigla i do njegove obuće čiju sam vrstu precizirala kao "sportske sandale" što je kao izraz izavalo i dan-danas izaziva buru smeha kod mojih drugarica. Možeš da zamisliš moju zatečenost da onda kada očekujem podršku u svojoj slomljenosti, naletim na smeh. Ljudi jednostavno nekad ne razumeju. :) Možda se pitaš kakve ovo veze ima s tvojom pričom? Zapravo, isto je, samo obrnuto. Ali možda nije poenta da uvek neko razume, ne može se to uvek. Ali, bitno je da se sasluša, zar ne? :peace:
hahahahaha!!! jao zamalo da zaboravim... te "sportse sandale" su mi drugi najsmesniji dogadjaj... pis! ;)))
Priča mi je izazvala pravu buru sećanja na slične momente. I na te napade smeha u najgorem mogućem trenutku. I danas mi se dešavaju :D
Davno to beše,ali eto kad se već evociraju uspomene,prisetih se i ja apropo ove tvoje zanimljive pričice i slatkih komentara,da je kod mene/nas poseban smeh uvek iznova izazivao način ustajanja iz klupe pojedinih učenika...Recimo Slobodan je uvek toliko dugo ustajao da smo mogli pola lekcije da mu došapnemo za to vreme,ali je zato profesoricu Žanu obavezno izbacivao iz cipela i žena je prosto izbegavala da ga "podiže".. :)))
Vasiću je opet skoro uvek padala stolica i to je izazivalo takav smeh u učionici da ga ja i danas čujem i...u nekoliko navrata su se i profe smejale skupa sa nama,jer nisu izdržali..
i mnooogo toga još,a tih posebnih trenutaka je zbilja bilo mnogo,možda i zato što to behu "srećnija vremena"...
:)))))))))))) genijalno! hvala sto si podeli sa nama :))
i od kamena pa do groba najlepse je djacko doba...
a cudno je zapravo, koliko su me neke stvari tada nervirale, koliko sam htela da moje odeljenje bude kao ono iz "Lajanja na zvezde", a kad se okrenem... imamo mi prica i prica, kojima je samo trebalo malo vremna da sazru :)
ej, ja sam se bas smejala za ovo, i opet mi je smesno, ne znam ni sama da objasnim zbog cega, i moram da ostavim komentar, mada sam svim tvojim postovima ovde ODUSEVLJENA !! iako ih nisam komentarisala. Necu nista vise da kazem, neces mi verovati, mislices da se samo ulagujem. A znam mozda zasto mi je smesno: kad sam uplasena i napeta, kao vas dve zbog ocenjivanja, onda mi nesto banalno tako cudno zazvuci, prosto se obradujem i pocnem da se smejem od srece necemu sto me vratilo iz zone straha.
gaaaaamet! ma znam ja da se ti ne ulagujes, al ako i pocnes nece meni da smeta :))
OK. Sad kad znam...
