5/3/2006
Nedelja

Između redova drveta avenije Goblena
Jedna mermerna statua za ruku me vodi
Nedelja je u bioskopima mesta nema
Ptice sa drveta gledaju živa bića
Statua me ljubi al nas niko ne vidi
Osim slepog dečaka koji na nas ukazuje prstom.

Objavio poezija u 05:07 | kategorija: Jacques Prevert
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
ČARI LONDONA

Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
pasipajući ih neštedimice

Tako je govorio Grad užurbanim turistima

Četiri puta veći je od nekog drugog grada
a možda toliko isto puta više izgubljen
kada se čitavo njegovo telu budi
da bi krenulo na posao
po dokovima kejovima trgovima ulicama
a njogova glava prepuna snova
drema još po drugim četvrtima
u kojima rad i beda nemaju pravo građanstva

Ali Temza miluje njegove tabane
i kad ustaje riđokosi grad
ko matora devojka
grad žene dece i ljudi koji leluja i miluje
pogledom svoju reku sazdanu od nafte
soli i dajamanata
i kroz prozore farbike istresa
svoje istočnjačke sagove

A kad poneki putnik ima tu sreću
da mu se dopadne
grad mu daje ključeve svog bludećeg muzeja
u kome crna životinja
i gar od dima iz ćorsokaka neba
odlaze ka centru grada
da podnesu račun Zlog Bojadžije
A zatim smešeći se grad mu veli

Slušaj
jedan remorker zviznuće u prste
da pojača običnu radost života
starog mornara upola uspavanog

Pogledaj
po mojim crvenim pegama rosu od gara
jer zora je siva
i jutro već je slično večeru
kao što će veče ličiti na noć

Ne velim to da bih se žalio
ali

Nisam ja došao da te sažaljevam
odgovara stranac

Ne ti si došao da te sažaljevam
odgovara stranac

Ne ti si došao da me vidiš
da me gledaš
da naslikaš moj lik
a možda i da me zavoliš
Uostalom ja nisam za žaljenje
u svojim teškim časovima
ja se uvek snalazim
A zatim ti znaš
da imam tako divne vrtove leti
i moja deca moje dece deca
slušaju uvek starinske priče
iz mojih mladih dana


Jedan veliki crni pacov, koji da je hteo
nešto da kaže doktoru, približi se bojažljivo
duž ograde broda, motreći psa ispod oka.
I pošto se dva-triput nervozno nakašlja, pogladi
brkove i obrisa usta, poče da govori:
-Eh… eh… vi znate, prirodno, da na svim brodovima
ima pacova, zar ne?
-Znam- odgovori doktor.
-I čuli ste da pacovi uvek beže sa broda koji tone?
-Da- reče doktor -čuo sam za to.
-Ljudi- nastavi pacov –govore o tome s podsmehom,
kao da je to nešto nečasno. Ali vi mi za to ne možete prebaciti, je l’ te?
Uostalom, ko bi pristao da ostane na brodu koji tone,
kad može da se spase?
-Sasvim prirodno- reče doktor –i evo, reći ću vam odmah:
mi bežimo sa ovog broda!

Hjug Lafting
‘’Prica o doktoru Dulitlu’’



Kad je oseka
jedan uvrnuti feder od madraca
zarđao boje ugaslog sunca
blista se u obalskom mulju

A okolo plove
nepromočivi i ravnodušni labudovi
besprekorno beli
i sa vode odjekuju
njihovi promukli i piskavi krici

Sutra kad se zavesa reke
podigne nad drugim otpacima
labudovi će nastaviti balet

Samo će dekor biti izmenjen.


Njegova žarišta sva su zapaljena
ali se jedino vidi dim
velikog broda zaspalog uz obalu
tu putnika nema
jer koji bi se turist hteo ukrcati
Tu su samo čuvari brodskih skladišta
Poneko tek od njih zavapi za morem
kao što brodolomnik zaurla Zemlja
pošto se mnogo napatio.


Kad đavo skuva ručak
dobri Bog seda za sto
a sirotinja čisti peći.


Vlažno leto od mesa i kostiju

I voda zove žeđ kao što žeđ zove vodu
kao što izvor zove oblak
kao što reka zove more
kao što more doziva reku
svojim krupnik glasom
punim algi i soli.

Lokve vatre i plamenovi vode.


Dođite dođite
Eros diriguje noćnim prometom
starog pristaništa Pikadilija


Love
Love is money - dragane moj

Venera rođena iz talasa u Njuhavnu
pa dilazeći iz Dijepa
preko Sen-Lazara u Parizu
ta Venera je maločas
dodirnula mornara sada uspavanog
na stepenicama hrama podignutog
pod vedrim nebom
u čast života ljubavi
u čast ljubavi života
I mornar sad nemirno spava

Love
Love is money- dragane moj

Ali Eros ga uzima pod svoje okrilje
u veli mu
Šta ćeš
to je refren
uvek jedan te isti
noćnih sirena
tih sirotih kraljica noći
U Londonu kao i drugde
drugde kao i u Parizu
One žive od svojih čari
i zašto od toga praviti dramu

Ta od čega bi hteo da žive one
te sirote male vetropirke
Merkur im određuje cenu
pa zašto onda ti da lupaš glavu
jer sve je to samo Mitologija

I mornar se u snu
smeši

Eros bdi nad njima
kao što bdi nad Avgustom
kad traži Narcisa
pod poslednjim svetiljkama
kružne staze Pikadilija
po kojoj mladi lepotani
u crnim divno skrojenim prnjama
krišom
nude i jedan portret
Dorijana Greja.


Vodo
vodo vodoskoka
vodo glatka kao ogledalo
vodo ribnjaka reka oluka potoka
vodo bolničkih legena
vodo starih bunara i plahih kiša
vodo jazova i kanala
vodo časovnika i brodolomnika
vodo na usta
vodo iz razogačenih mračnih i blistavih očiju
vodo zaleđenih predela i plamenih mora
vodo fabrika i saksija za domaće cveće
vodo pijaća brodova i vodo živa lokomotiva
vodo tekuća
vodo sanjalačka i vodo vrtoglava
vodo džombasta opasna
vodo ustajala pa najednom uzburkana
vodo tajfuna vodenih greda česama visokih plima podvodnih talasa
vodo u boci na stočiću
vodo na izvoru i pojilištu

Vodo
kad poigravaš Londonom leti u tmini
tvoji fluorescentni odblesci pričaju tužnu priču
staru priču kakvu Temza priča deci
o nestašnim plamenovima Ofelije
o ludilu sirotog Hamleta
U potoku suza
Utopio se jedan cvet
u potoku krvi
zašlo je sunce
i nešto trulo htelo da ga uteši.


Bolje udaviti dete u kolevci
nego uljuljkivati nezadovoljene strasti
Vilijem Blejk

Drhtavi spomenici od krvi odelom pokriveni
trenutno spojeni
pod ranim svetiljkama Trafalgar-skvera

Šatapom
izmenjuju obećanja pitanja jedanja i krike
nedopuštene ljubavi podrugljive lozinke
i ni jedna od tih jadikovki koje vapiju za srećom
ne sme da se razgoliti
Vekovima već je običaj u dobrome društvu
da velika osiguravajuća kompanija za udadbu i
ženidbu preuzima na sebe
sav cermonijal ljubavi po meri
zagarantovan računom
Burme od žigosanog zlata
vernost zasnovana na nepokretnom imanju
zakletve koje se održavaju na uzici sa dobrim pedigreom
I uskoro ako sve dobro ide kako i treba da ide
na Balu brakova iz računa
zabava će biti priređena
i svaki korak svadbene povorke
unapred biće određen stepen po stepen
Ali ljubav je ljubav a igra je igra
i možda će oni čuti glas maloga boga
sa skvera Pikadilija
Ne slušajte Gospodina Čestitog
ne slušajte Gospodina Zakonskog
ne čekajte da on udešava vaše stupanje na ljubavnu stazu
i ne pravite se kao da je samo tako
već se volite odmah
Pa kada kucne čas
rastanite se kao dobri ljubavnici
a zatim ako vam se opet prohte
ponovo se sastanite
kao dobri prijatelji za dugo
za vrlo dugo
za život.

(Pijanac na tramvajskoj stanici)

Sila inercije i stečena volja
doveli su ga dovde
Sutrašnji dan polako počinje
ali će se on več sutra zaboraviti
kao što danas zaboravlja jučerašnjicu
i čitav život svoj
Večni begunac iz najgore nesreće
još jednom je poveo
na klanicu snova i ravnodušnosti
svoje krdo patnji i sitnih nevolja.


Ljudi i žene ove zemlje nesumljivo da nisu
drukčijeg soja nego ostli Evropljani, ali imaju
razloga što kriju svoje pravi lice pred iznenađenjima
ulice i obazirući se da li ih neko ne posmatra,
brižljivo traže kapidžak koji omogućava
pristup nezadovoljenim ženama.

Pjer Mak Orlan


Već
zvuk prve boce stavljen
na svež i go kamen
probudio je čitavu ulicu
I mala kolica nisu još zašla ni za prvi ugao
a mleko je sa obzorja već nestalo
I ulica će opet biti pusta
Ali sa prozora jedne kuhinje
jedan glas sasvim mlad
proleće kao ptica
tužna i luda od radosti
iz kaveza slučajno odškinutog

Jesen je čekala zimu
proleće je čekalo leto
noć je čekala dan
čaj čekao mleko
ljubav čekala ljubav
a ja sam bila sama
i plakala

I kao ptica koja ne zna da leti
pa tresnuvši o drvo umire na ivici šume
tak glas
sasvim nov a već rastužen
u tankoj svetlosti ranog praskozorja
takođe će izgubiti


Svi ga dobro znaju
na Vašaru krpa u Suknjinoj uličici
i u Psećem sokačetu
Zbog njegove talasave brade zovu ga čiča Temza
a on nikad nije video more
Plovio je samo ulicom Bisera i Ruže
ulicom Jagnjeta i Patirskim sokakom
Svakog jutra u parku Petra Pana
tak stari džentlmen doručkuje sa jednom pticom
svojim prijateljom
i njoj priča o svome životu
Ptica ne razume ništa al ga sluša vrlo učtivo

Slažem se s tobom ptico
kaže stari džentlmen smešeći se
ni ja nisam živeo da razumem
ni ja nisam shvatio život
Kad me je on ostavio samom sebi
bio sam još uvek mali
Uzalud sam se držao njegovog skuta
samo mi je jedan dronjak ostao u rukama
Dugo sam ga čuvao kao uspomenu na detinjstvo
Docnije sam ga prodao za zalogaj hleba

Vidiš ptico
ni ja nikad nisam shvatio život
Ali uprkos svemu uprkos njemu uprkos meni
on je ipak donekle bio veseo
taj moj život
i ja nikad nisam bio sasvim siroče

Zato
uskoro možda kad ga budem ostavaljao
biću još pomalo tužan.


(ulaz u krčmu)

Čitavo se more
u pivo odjednom pretvorilo
i džin s njime je počeo da igra valcer

Na ustavi krvi jedno se srce slomilo.


Treperavo bogat
glas uličnog prodavca
cveća
penjići se duž zidova
kao ptica puzavica
otišao je gore
da kaže detetu na prozoru
da ga cveće čeka

I dete je izabralo najlepši buket
da čestita praznik Letu.


Neko je u prolazu
kazao njoj
Tako sveža tako lepa reklo bi se da je cvet

Zašto reći reklo bi se

I kao što je voće
zaista voće u tim sanducima
na koje se naslonilo to dete
i ono je zaista cvet

I reklo bi se da i ono zna
da je u večnoj opasnosti kao i svaki cvet

Zašto reći reko bi se

Ono zna da mu opasnost preti
jer često zla kob vuče se po predgrađu
zviždeći uvek istu romansu kroz svoje stisnute zube

I kad bi nam to dete reklo
sve što zna

Nedaleko od njega
ogroman i mrtav
na svome katafalku od leda
glomazan jastog jarkocrven
izgleda kao da spava još uvek
a hor Vojske spasa stojeći u krugu
ispred prodavnice riba
reklo bi se kao da peva
njemu u pokoj

Zašto reći reklo bi se

Svakako ta mala posmrtna pesma
vesela i ohrabrujuća
odnosi se baš na njega

Srećan put laku noć
stećemo ti stipaljku
kao prijatelji
Spavaj mirno bez brige
dobri Bog Neptun
pozvao te je k sebi.


Suncokret je cvet,
vadičep je alatka,
kovačić ptica,
a premetač granata
- čovek!


Verglaš riturnela
kao mnogi drugi od bakra ili porculana
tako i taj džentlmen u crnome odelu
u najbogatijim kvartovima radi
naričito uveče
I veoma Loša Muzika iz njegovog automatskog klavira
odvlači ljubitelje muzike
u neki drugi svet van sveta nauke
a ljubitelj muzike s razlogom naljućen
kao što bi platio da pređe preko nekog mosta
baca tada neki bedni novčić
da stekne pravo na zaborav te pesme
Razume se da čovek može da izgubi pamćenje
naročito kad za to ima mogućnosti
ali pamćenje isto tako može čoveka da zavede

I sad kad je u Londonskoj kuli zarobljenik
te prezrive melodije za proste mase
te pesme od žica i bakra i nade i vetra
i srušenih snova izgubljene mladosti
i opustošene lepote
on uzalud ubrzava korak uzdignutih ramena
i odmahujući glavom od navrelih uspomena
koje skakuću pred njim sprečavajući ga da ide dalje
on se prepušta njima da ga prevedu kao veoma otmeno dete
koje i protiv njegove volje odvlači malo pijana dadilja
najednom ludački srećna što je tako loše vaspitana
u podivljalom vilinskom vrtu sred Prostakluka.
Objavio poezija u 05:12 | kategorija: Jacques Prevert
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Sena protiče kroz Pariz

Ko je to
šta je uvek u ovome gradu
i neprestano dolazi
i neprestano odlazi

A dete
vrač pogađač
odgovara
To je rek
i blistava oka dodaje
Toj reci ime je Sena
a grad se zove Pariz
Sena je ko neka osoba
Neki put trči i ide žurno
uvek ubrazava korak kad suton pada
Al’ katkad u proleće zaustavi se
i gleda vas baš ko ogledalo
A ume i da plače ako plačete
ili se smeši
da vas uteši
I uvek prasne u smeh
kad dođe sunce leta

Sena veli mačak
pa to je mačka
Ona prede češući se o mene
A možda je i miš
koji se igra sa mnom
pa posle beži

Sena je devojka
a onih divnih dana
bila je lepojka
iz Frenč kankana
veli stari obalski beskućnik
plemića bede već klasični lik
kome za brodovljem rečna pena
dočarava slike lepih žena
šuštavih sukanja nagih ramena
iz starih dobrih vremena

Sena
veli jedan nadničar
sanjalica znojav i mišićav
Sena je fabrika
Sena znači rad
Uzvodno nizvodno ista obrtaljka
Brodovi sa vinom ugljem i žitom
niz reku se kreću tamo-amo
a sve prema berzanskom kursu
Bregovi flaša
gomile zarđale gvožđarije neke
starih kreveta kotura kaveza
bicikla alatki šipki i veza
iz svih predgrađa
skrkani su ovde na obali reke
u hlad ovih divnih breza
Sena
pa ona je fabrika
I kada je zima
na njoj se preznojava
Ona je pesma što od izvora teče
i glas ima mladosti
devojka jedna s osmehom to reče
zaljubljena u mladog predstavnika strasti
I sve ljubavnice s Labudovog ostrva
govore to isto sanjareći

Senu
dobro znam
ko da sam je stvorio sam
veli pilot remorkera u majici plavoj
i išaranoj
mazutom suncem i dimom
Neki put ko da je luda zbog svoga tela
i tu ludost naziva velikom modom
pa sutradan spava ko zaklana
i ko parket dobro uglačana
preteća opaka burna zamišljena
vragolasta umiljata romantična
nežna ćudljiva
bestidna i lena
i šta još sve ne
Takva je ona sve
to je njen pravi pedigre

Sena je ko i svaka druga reka
sigurnim glasom veli gospodin
doteran
i blaziran
jedan od prvih putnika
turističkih brodova njenih
Reka je to sa mostovima dokovima i kejovima
sa virovima i blatištima
i s vremena na vreme po nekim utopljenikom
ako to nije neko crknuto pseto
i sa pecarošima na štap
koji ne uhvate nikad ništa
Reka je to baš kao i svaka druga
i ja sam prvi od svih koji je sažaljeva
A sena to čuje i smešeći se
pa odlazi romoreći
Reka
ko svaka druga ko svaka druga ko svaka druga
tok vode
iz planinskih svežnika i bujica
iščezlih oblaka
reka ko i svaka druga
kao Duranica i Gvadalkivir
ili Amazon il Mozel
RajnaTemza il Nil
ili kao reka Amur
Da kao neka ljubav
Peva Sena ozarena
a noć i Mlečni Put prate je
uz njen pozlaćeni šapat
a takođe i železni šum
uobičajene njene blage larme

Kao reku Ljubavi
čujete vi lepojku
čujete je kako guče
govori plemić na obali
na Keju pijanica
O reko Ljubavi
ti mi govoriš dok se ja ljuljam
Nije to reka ta Sena
već je to Ljubav lično
reka je to moja reka
moj divni prvi jutarnji zrak
moj mali put oko sveta
odmor moga života
A Luvr sa Tiljerijama i Ajfelovom kulom
Notr-Damom i Obeliskom
Lionskim stanicom i trgom Osterlic
to su moju zamkovi na Loari

Sena
to je moja morska plaža
i ja sam njen verni turist
A kada ona teče hladna i naga
brujeći žalopojku
protivu Nepoznatog
trebalo bi da sam zlopamtilo
pa da se sećam bede nesreće očajanja
Ne treba mešati vilinske priče
i strašne snove
Ali
kad ispod Novog mosta
vetar poslednjeg dana
bude ugasio moju sveću
i ja se povučem od svega na svetu
i zasvagda budem ugodno smešten
u velikom dvorcu ispruženih
u Banjeu na Per-Lašezu
osmehnuću se i reći ću

Bila je jednom Sena
bila je jednom
bila je jednom Ljubav
bila je jednom Beda
a neki put i zaborav

Bila je jednom Sena
bio je jednom život.

Objavio poezija u 05:11 | kategorija: Jacques Prevert
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Još jednom na reci

Još jednom na reci
remorker zore
kriknuo je

I još jednom
sunce se rodilo
sunce slobodno i lutalica
koje voli da spava na obali reke
na kamenu
ispod mostova
I kao što noć sa blagim licem meseca
pokušava da pobegne
kradom
čudesni beskućnik u pobedonosnom buđenju
velikolepno sunce pohotljivac dobričina
i nasmejanko
zagnjuruje svoje duge tople ruke u golotinju noći
i naglo joj cepa divnu večernju haljinu
Tada se ulični fenjeri
blistave zvezde bednih pasa lutalica
gase naglo
I tada još jednom događa se obesvećenje noći
Zvezde – lutalice padaju na trotoar
na kome oiščezavaju bez traga
a u dronjcima krvavog i crnog satena
pojavljuje se praskozorje
to mrtvorođenče slabačko i bledo
i koje prestrašeno prenosi
scoje malo telo utvare
sputano u sivom kovčegu
u posteljici noći
Zatim tek pojavljuje se njegov veliki brat
Dan
i njiha ga po Seni

Kakva porodica
A zatim taj neprirodni otac
tata-sunce ravnodušni
koji
ne brinući se ni najmanje na svetu
o preobražajima svoje dece
ogleda se dobroćudno u ogledalima
vazdušnog metroa
koji prelazi preko mosta Osterlic
kao i svakoga jutra
odnoseći otprilike
isti broj ljudskih stvorenja
s leve obale na desnu obalu
sa desne obale na lebu obalu
Sene
Ima toliko posla to sunce da obavi
a pojedini od njih
izazivaju mu ipak veliku muku
Na primer
da probudi lava u zoološkom vrtu
Kako neprijatan posao
I kako je očajan i lep
i beskrajno tužan
i nezaboravan
pogled lavov kad otkriva
kao i svakog jutra
na svome buđenju
užasne rešetke još užasnje gluposti ljudske
rešetke svoga kaveza zaboravljene u snu
I sunce prelazi ponovo Senu
preko jednog mosta koji nećemo pomenuti ovde
zbog jedne nemoguće statue svete Ženevjeve
kako bdi nad Parizom
I sunce se šeta po ostrvu svetoga Luja
i ima mnogo lepih i nežnih stvari
da kaže o svemu
ali to su tajne koje moraju ostati između njih
I evo ga u četvrtom kvartu
i to je ugao koji voli
O kako je sunce bilo tužno
kada je žuta zvezda svirepe gluposti ljudske
bacila svoju neljudsku senku
na najlepšu ružu ulice Ružičnjaka
Zvala se Sara
ili Rašel
i njen otac je bio kapidzija
ili krznar
i voleo je mnogo slane haringe
I sve što se zna o njoj
to je da ju je Kralj Sicilije voleo
Kada bi on zazviždao u prste
prozor se otvarao na njenom stanu
Ali nikad ona više neće otvoriti svoj prozor
jer su se vrata blombiranog vagona
jednom za svagda zatvorila zatvorila za njom
Sunce uzalud
pokušava da zaboravi te stvari
i nastavlja svoj put
ponovo privučeno Senom
Ali zaustavlja se čas u ulici Žui