Još jednom na reci
remorker zore
kriknuo je
I još jednom
sunce se rodilo
sunce slobodno i lutalica
koje voli da spava na obali reke
na kamenu
ispod mostova
I kao što noć sa blagim licem meseca
pokušava da pobegne
kradom
čudesni beskućnik u pobedonosnom buđenju
velikolepno sunce pohotljivac dobričina
i nasmejanko
zagnjuruje svoje duge tople ruke u golotinju noći
i naglo joj cepa divnu večernju haljinu
Tada se ulični fenjeri
blistave zvezde bednih pasa lutalica
gase naglo
I tada još jednom događa se obesvećenje noći
Zvezde – lutalice padaju na trotoar
na kome oiščezavaju bez traga
a u dronjcima krvavog i crnog satena
pojavljuje se praskozorje
to mrtvorođenče slabačko i bledo
i koje prestrašeno prenosi
scoje malo telo utvare
sputano u sivom kovčegu
u posteljici noći
Zatim tek pojavljuje se njegov veliki brat
Dan
i njiha ga po Seni
Kakva porodica
A zatim taj neprirodni otac
tata-sunce ravnodušni
koji
ne brinući se ni najmanje na svetu
o preobražajima svoje dece
ogleda se dobroćudno u ogledalima
vazdušnog metroa
koji prelazi preko mosta Osterlic
kao i svakoga jutra
odnoseći otprilike
isti broj ljudskih stvorenja
s leve obale na desnu obalu
sa desne obale na lebu obalu
Sene
Ima toliko posla to sunce da obavi
a pojedini od njih
izazivaju mu ipak veliku muku
Na primer
da probudi lava u zoološkom vrtu
Kako neprijatan posao
I kako je očajan i lep
i beskrajno tužan
i nezaboravan
pogled lavov kad otkriva
kao i svakog jutra
na svome buđenju
užasne rešetke još užasnje gluposti ljudske
rešetke svoga kaveza zaboravljene u snu
I sunce prelazi ponovo Senu
preko jednog mosta koji nećemo pomenuti ovde
zbog jedne nemoguće statue svete Ženevjeve
kako bdi nad Parizom
I sunce se šeta po ostrvu svetoga Luja
i ima mnogo lepih i nežnih stvari
da kaže o svemu
ali to su tajne koje moraju ostati između njih
I evo ga u četvrtom kvartu
i to je ugao koji voli
O kako je sunce bilo tužno
kada je žuta zvezda svirepe gluposti ljudske
bacila svoju neljudsku senku
na najlepšu ružu ulice Ružičnjaka
Zvala se Sara
ili Rašel
i njen otac je bio kapidzija
ili krznar
i voleo je mnogo slane haringe
I sve što se zna o njoj
to je da ju je Kralj Sicilije voleo
Kada bi on zazviždao u prste
prozor se otvarao na njenom stanu
Ali nikad ona više neće otvoriti svoj prozor
jer su se vrata blombiranog vagona
jednom za svagda zatvorila zatvorila za njom
Sunce uzalud
pokušava da zaboravi te stvari
i nastavlja svoj put
ponovo privučeno Senom
Ali zaustavlja se čas u ulici Žui
da ogreje malo
sasvim blizu ulice Fransoa – Miron
jednu veoma prljavu radnjicu
starinarnicu
a zatim berbernicu i jedan alžirski restoran
i dalje prekoputa
ruševine gipsane itpatke krhotine
I berberin sa praga svojih vrata
posmatra preneražen
taj krnjavi pejzaž
i baca očajan pogled
kao ulici Žofroa-Anijeom
Koja se pojavljuje sada na suncu
nedirnuta i nova
sa svojim kućama iz prošlih vekova
jer sunce
a ima od tada već više vekova
beše najbolje sa Žofroa-Anijeom
Ti si mi prijatelj govorilo je ono
i nikad te neću ostaviti da padneš
I zato
senka srećna i obasjana suncem
senka Žofroa-Anijea
koji je voleo sunce i sunce volelo njega
prolazi svakog dana
bilo da je zima biolo da je leto
ulicom de-Bara
čak tamo do Sene
i tamo senke i njohove nežne životinje
brste slatki drač s one strane života
i piju tihe vode
srećnih uspomena
A u isto vreme iznad njih
nalakćen na ogradu mosta Luja-Filipa
besmisleni i veličanstveni odrpanko
koga zovu
kralj Mostova
bljuje vodu da bi budio talase
Opčinjen monotonim sjajem
te tekuće vode
te žive vode
ne mareći ni najmanje šta će se reći
on ne prestaje da baca vodu
i
dajući tako poslednje kapi
sve od svoga života
i sve od samoga sebe
u čast svoje stare prijateljice Sene
on govori
Sena je moja sestra
i kao što sam ja izašao
jednoga dana iz utrobe svoje majke
ona izbija svakoga dana
i bez prestanka iz utrobe zemlje
a zemlja je majka moje majke
dok je smrt majka zemlje
I zaustavlja se za trenutak da bljuje
i razmišlja kako se Sena uliva u more
Nalazi da je to lepo
zadovoljan je
Njegovo srce kuca kao nekad
oseća se kao nekada
sasvim mlad sa čistom košuljom
koju je zadigao da legne sa ženom
i gleda Senu
i misli na nju
na život i smrt
a i na ljubav
i viče
Oh! Seno
ne ljuti se na mene
što ležem u tvoju postelju
To ne bi trebalo
jer sam ja tvoj brat
ali ne duljimo
ja te volim i ti me ponesi
Samo pazi
kada stignemo dole
mi oboje
i u isti tren
za koji se ne zna kada će biti
i kada voda ne bude bila više slatka
a još nije ni slana
ne zaboravi tada Kralja Mostova
ne zaboravi tvog starog prijatelja
udavljenog
Ne zaboravi siroto dete ljubavi
poniženo i uništeno
i u novoj buci mora
zadrži za časak tvoj nežni i blagi glas
da bi mi kazala šta misliš o meni
I on se baci u talase
a vatrogasci dojure
Ali sve je već kasno
kao što se prosto kaže
u Hiljadu i jednoj noći
Tad Sena nastavlja svoj put
prolazi ispod mosta sen-Mišela
odakle se vide izdaleka
Arhanađeo i demon i obala
kojom prolaze ispod njih
jedna stara podvodačica
jedan nesrećni boj-skot
i jedan tužni debeli stari gospodin
kojije skunatorio bedno bogatstvo
trgujući sirom i jajima
Laganim korakom približava se on Seni
posmatrajući kule Notr-Dama
A međutim
ni crkva ni reka ne zanimaju ga
već samo stari dućan antikvara
I on se tu zaustavlja zgrčen i opčinjen
pred slikom jedne male devojčice
pokriven providnom hartijom
Ona je sa crnom keceljom koja je zadignuta
a jedna kaluđerica modrih čiju
šiba je
Kapa kaluđerice
isto je onako bela kao i donje rublje devojčice
Ali kako antikvar posmatra starog zadriglog
gospodina
ovaj posramljen okreće pogled
i ostavljajući tu sramnu knjigu
baca nevin i kao slučajan pogled
na drugu stranu Sene
ka keju Orfevr
onamo gde je pravda nastanjena u jednoj palati
i čuvana od užasavajućih zelenih petlova
sudi i kažnjava bedu
kad se usudi da izađe iz svojih ćumeza
Podrugljiva i neprijatna parodija
u kojoj zakleta laž
nalaže bedi da kaže istinu
samo istinu i ništa drugo do istinu
A nju pita beda
treba li je ipak obaviti nečim
I na neispravne terazije
baca onu krvavo nagu istinu
To je moja kći kaže beda
moja poslednja
moje nahoče
Umrla je za vreme božićnih praznika
pošto je lutala dugo
ispod smrznutih kestenova
na obali
tu
na dva koraka od vaše kuće
Vi gospodo gradski oci koji sedite
ustanite
a vi
gospodo gradski oci koji stojite
približite se
Pogledajte to dete od petnaest godina
Bidite li ta mršava kolena te jadne grudi
te bedne crvene kose
te promrzline na nogama i ispucane ruke
pogledajte kako je bol opustošio to lice deteta
I vi gospodo gradski oci u posteljama dobro
zašuškani
probudite se
Nije u pitanju uspavanka jedne romanse
ne računajte na mene da ću pevati u vašem dvorištu
Nije reč o nekom feljtonu
ili melodrami
ništa sentimentalno nikakva ljubavna istorija
Tiče se samo užasa i zaprepašćenja koje se
urezalo u lice toga detetai koje je svirepo
stezalo njeghovo srce u trenutku kada je ono
shvatilo da će dobiti dete an emože reći
to nikom pa čak ni svojoj majci koju već
odavno ne voli više a naročito ne svome
ocu jer je zlosrećno baš on otac deteta
svoga deteta
Na dušeku ona je sanjarila
a oko nje njena braća i sestre
pokretali su se u spavanju
i majka pored zida
hrkala je očajno
I eto tako sva lira
kako se to u poeziji kaže
A otac koji radi na Pijacama i koji se vraća
kući
pošto je tražio đavola po svima budžacima noći
zaustavio se za trenutak pustivši ucveljeni
uzdah
pred vratima jedne javne kuće
zatvorene iz razloga Visokog Morala
I on se udaljio
sa treperavom malom svetlošću
u svojim plavim i izbledelim očima
i eto ga odjednom
starog kolonijalca i ako vas to zanima
oslobođenog vojne obaveze zbog mentalne
nesigurnosti
utonulog odjednom
u životinjsku i tropsku blagotovrnu toplinu
bedne porodične zbrke
I crvena lampa rodoskrnjavljenja
pali se u trenu
u glavi roditelja
i pipajući oko sebe približava se ćerci
a njegovu kćer obuzima strah...
Zamislite vi pošteni ljudi
ono što se zove Ostalo
i zašto su jednog večera
dvoje zaljubljenih i zanetih na klupi
uparku Negovano zelenilo
čuli krik jednoga deteta
tako očejan
Bila sam i ja tu kad se to desilo
pored Novoga mosta
nedaleko od spomenika koji zovu
Kovnica
Bila sam tu kada se ona nadala
i ja sam je gurnula
Drugo se ništa nije moglo učiniti
Ja sam Beda
i vršim svoj posao
a i Sena je učinila isto
kada je sklopila iznad nje
svoje bratske ruke
zaista bratske
Bratstvo Jednakost Sloboda sve je završeno
Oh blagonaklona Bedo
da ne postojiš trebalo bi te izmisliti
I javna uprava koja se podigla
sa jednom rukom na srcu drugom ka nebu i ušnim
školljkama na svojim mestima
i sa svim suzama svoga tela u očima
zahteva se neskrivenim uzbuđenjem
oslobođenje Bede
odnosno jesnije rečeno i s obzirom na nužnu
potrebu i hitnu hitnost
njeno puštanje na privremenu slobodu
uneograničenom vremenu
I tako će gospodo Pravda biti Praznik
s obzirom da...
na overeči oduševljenje je opšte
i večernje odelo obavezno
i velika zgrada obasuta veličanstvenom svetlošću
i ima mnogo naroda na balkonima
i zastave lepršaju na vetru
i veliki orkestar frankofilharmonije čuvara
mira
takmiči se u revnosti i virtuoznosti sa
velikom bas –trubom Notr Dama Perionica
Pivnice Palea
A Beda zgranuta očajna otupljena razočarana
okružena svim svojim službenim advokatima
i svim svojim policijskim agentima
oslobođena je jednoglasno više jednim glasom
mirne savesti i ujedinjenog javnog mišljenja
I svečano pobednički priznata Javna Korisnost
odmah je
darežljivo zakonski i bratski
izbačena na ulicu
sa snažnim udarom noge u stomak
i nekoliko dobrih udaraca pesnice u nos
A onda se ona s mukom podigla
izazivajući razdraganu veselost gomile
koja je zamišlja kao neku staru pijanu ženu
i ona se zaslepljena posrćući krenula
ka spokojstvu
ka miru
ka nekom skloništu
ka Seni
ka obalama
Gle kako je lepa dopada mi se
A Beda je zadrhtala u svojoj staroj haljini
pokrivena domaćim đubretom
pa čuvši ovaj glas kao razbijenog porculana
poznala je glas Šarloa Smelog
zvanog Kidanje ili Gubiš svoje vreme
jednog od svojih najstarijih prijatelja
jednog od svojih najvernijih ljubavnika
i ona pada na kaldrmu
Kad bi znao veli ona
Znam
odgovara krpač porculana
Znam
odgovara kupač pasa
Ono što ne znam ja pogađam
A ono što ne mogu da pogodim
izmišljam
a ono što izmislim zaboravim
Pa čini isto i ti lepojko moja
gledaj kako teče Sena i ne pričaj svoj život
Ili još bolje
govori samo o prijatnim stvarima
o lepim stvarima sanjanim i ostavrenim
Najzad o stvarim akoje vredi pričati
jer o muci ne vredi govoriti
Govoreći to on kvasi u vodu
staru i pocepanu kariranu maramicu
i briše sa lica Bede
jadne tragove progrušene krvi
I ona zaboravlja za časak svoje nevolje
slušajući njegov promukli i otrcani glas
koji nežno govori o njenoj mladosti
i o njenoj lepoti
Seti se i ja te podsećam Čudotvorko
kada si stanovala na šestom spratu
prema dvorištu Čuda
pored postelje bili su plavi zumbuli
i nikada nisam zaboravio
jednu viticu tvoje kose
Seti se nazivao sam te Zimljivice
kada ti je bilo zima
a zvao sam te Slamčice
ležući na tebe
Seti se naše prve noći
i prve ljubavi
Crni oblaci nad Bijankurom
nadletali su fabrike
a iza njih
poseldnji zraci praskozorja
bacali su na reku
svoje bedne zrake drhtave i crvene
Objavio
poezija u 05:10 | kategorija: Jacques Prevert
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Komentari:
Pošalji komentar