Poezija - Pesma o krvi

Postoje velike lokve krvi na svetu
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
da li je zemlja pije i od nje se opija
Neobično li pijančenje onda
i tako mudro… i tako jednoliko…
Ne zemlja se ne opija
ni zemlja se ne okreće naopako
ona urdeno gura svoje piljarske taljige
kiša… sneg…
grad… lepo vreme…
Nikad ona nije pijana
tek s vremena na vreme dozvoli sebi
poneki bedni mali vulkan
Okreće ona svoju loptu
sa drvećem… baštama… kućama
okreće ona i te velike lokve krvi
i sve žive stvari okreću se s njome
i krvare…
Ali zemlju
ni brige za to
okreće se ona i dalje
i sve žive stvari počinju da urlaju
A nju ni brige
već okreće se dalje
i ne prestaje da se okreće
i krv ne zaustvalja da teče…
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
krv ubica… krv rata…
krv bede…
i krv ljudi mučenih po zatvorima…
krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke…
i krv ljudi kojima ona teče iz glave
po ludačkim ćelijama…
i krv zidara kad padnu sa krova…
i krv koja izbija i teče velikim lokvama
sa novorođenima… za decom novom…
Majka viče… dete plače…
krv teče… zemlja se okreće…
i zemlja ne prestaje da se okreće
I krv ne prestaje da teče
Kuda odlazi sva ta rasuta krv
krv isprebijanih… poniženih…
samoubica… streljanih… osuđenih…
i krv onih koji umiru tako… slučajno
Ulicom prolazi jedan živi stvor
sa telom punim krvi
i odjednom eto smrti
i sva krv njegova ističe
a drugi živi uklanjaju krv
i odnose telo
Ali tvrdoglava je krv
i onde gde je bila smrt
mnogo docnije još uvek je trag…
Usirena krv
rđa život rđa telo
Krv gruša kao mleko
kao mleko kad se pokvari
kad se okrene kao zemlja
kao zemlja kad se okreće
sa svojim mlekom… svojim kravama…
i svojim živima… i svojim mrtvima…
zemlja koja se okreće sa svojim drvećem…
živima… mrtvima…
zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima…
sahranama…
školjkama…
vojskama…
zemlja koja se okreće i okreće
sa svojim potocima krvi…