Има ли

иђе, иђе, иђе,

ишта, ишта, ишта,

ново

да ми причаш?

Има ли

иокле, иокле, иокле,

икаквога јава и аваза?

Мога ли

икад, икад, икад,

ишто, ишто, ишто,

икако, икако,

иоткога

дознат,

да се црно чељаде,

ичему, ичему, ичему,

ичему,

тобожнада?

Еда иокле ишта,

шта било,

шта му драго,

прије бијаше барем празнога нада,

да се исан залагује,

а сад да је и тога

колико да би све испод земље диго.

А не знам ни што питам,

залуду се нечему надам,

а ни сам не знам чему,

знам, иљаду година да живим,

никад ништа ниоткуд чути нећу,

нако црнијег гласова и абера,

ко да је муња свитнула на мене,

ко да ме чавка излегла,

па ниђе једне чисте сјајке,

па ниокле да ми весео глас дође.

А шта ћу црни у гори кукавац,

без иђе икога свога,

шта ме снашло од мојега живота,

овоме краја нема,

овоме несвитању,

од кад сам насто,

вазда сам у неку потоњу границу,

испод које нема куј даље,

нако у гроб,

а гроб ми је и овако,

те простран.

Свакоме, чини ми се,

барем некад, нешто,

пане с анђелом,

а мене никад, ништа,

мимо икога,

но све невољу у узлове вежи,

и о моме великоме јаду ради,

док су ми очи побијељеле,

док ми је дроб рикнуо,

све живи сили насрамоту,

све запаљенијег образа,

све некако на једвите јаде,

све пропалога перчина кроз капу,

све на ничему без ничега,

све ме једу уши из обојака,

све јаднији од јада,

да ми се не мили изисти међу људе,

да не сажаљевају и прстом не покажују,

овога крепаћа из овога губикозја.

Од кад знам за себе,

на јад ми је сваки дан дошо,

све тегли од звијсзде до звијезде,

и никад различитога дана,

и никад људскога оброка,

барем да адетимо,

да крвник види да имамо,

ни црне цркавице, ни огризине,

ни дрењине, ни трњине,

ни пижмољка у бразди, ни пустокласа,

ни зукве ни тикве,

ни конца око прста,

ни дрењинаве воде,

у ону чантру од ластре,

ни миша у зиду, ни за укопа,

нешто однеси ала, нешто врана,

не однеси но омрчи и опампај,

не остани ништа ђаво позобо,

очопли све, ала — пипала,

нема ни на овићак,

теке пропадог на урвано.

Нијесам патисо у ово моје јадина,

ево не крије ми га живот,

све сам обиро,

преврнуо и Скодру и Модру,

обио и камен и дрво,

по бутум земљи,

и јопет све залуду,

нада мном се небо не тријезни,

опросио би са мном цио свијет,

више не идем но гријешим и преображам се,

у моје сиједе злотуцам и злопутам,

тутам, тражим глави мјеста,

гавезам, гријешим Богу душу,

гријешим пут кудијен идем,

ови пањат, онекадро, оревањио, обосио, оголио,

зачупио, занебријанио, обневидио, зубе погубио,

изматуфио ови матуф,

згривњо се ови тукет,

сврнчо се на упрет ови чунгар,

вас грдан и вакетан, ова ревина,

ова црна цапрња, ови кешеш,

ова оковчина, ови сакараћ,

запретан у пепео,

растем ко комат у рукама,

стар панцат ко откован коњ,

кад га ману у планину,

па им жао улара,

но му и њега скину,

да га и ш њим ошину и оћерају,

па шта му зуби донесу!

Ово ми је и црквено и мртвено,

ниђе оваки нијесам приспио,

ови герељ, ови скорељак, ови срдобоник,

ови заборавник — ето засто се жив,

везем ко кап о листу,

начисто извијестио,

изио се ко косијер,

излизо се ко бремце од старога чактара,

ко млијечњак по табљици,

патно, дувато, веретизно,

све о муци ко торба о куци,

без икога икако,

а без ништа никако,

а капула, а капула,

а бољ, а бољ,

а бољитка ниђе,

дошле виле на очи,

не пиши ме ниушта,

но бош работа,

један чоек ко један камен,

од њега се ништа не гради.

Више сам ја изио траве

у мом јадовијеку,

но што је звијезда у небу:

кобиљачу, жућеницу, кисјелицу, турутву,

сријемошу, козалац, коприву, крагујац,

исоп, бретву, штир, краљевац, сомину,

глогињу, трњину, трину од сијена,

црнац, штаваљ, црнпуљу, лукомачу,

уз врбопуц кору врбову, кору кунову,

ресу љескову, кору липову, труд,

трулину букову, бљуштур, мећу, срчу зобову,

млио кости, млио окласину, жвако линцуру,

чемеро се чемериком, татуло са татулом,

купио зрна око воденица,

(па за илач да нађеш једно!)

куво сип, копо брндуве,

пио јаја од тица,

док ми је језик позеленио,

док ми се трава увукла у кости,

земља у образ,

а вучац под чапру,

а није но је чоек недодер,

а није но чудо да нијесам у манити лик обрнуо,

а није но сам добар што сам огризо

и које сам јаде видио.

А изио сам убоја,

више но и траве,

њима броја нема,

све оћагу скопати за пирине,

док пободи на нос,

па таде бупа и бупа,

све у мене ко у мјешину,

ко да ваљају пустине,

опучи — оплети, оварага — асанага,

отуд — одовуд, ође меко — ође тврдо, ожеж глибане,

ћер — поћер, ђа тамо — ђа овамо,

ђе вође — ђе ноње, ћопа де,

и рукама и ногама и кољенима,

и овакви си и онакви си,

збијај ко у дебе,

пет броје у једну,

мрзе па муке не бирају,

очакмили су ми ребра,

омекшали кости,

били па расипали

да се пипљем док сам жив,

посро сам гребене од ћутека,

слушали су чобани убоје Крста Машанова,

а ни дан-данас не знам зашто,

а не вјерујем да зна ико,

а не они,

тако ми је суђено,

да једем прње не би више,

теке знала ми га је чапра.

У овоме нашему крају

има седамнаест врста тојага,

а да је за добро не би богами дођавоље,

па је то требало од нечија леђа ломит и бројат,

а да од чија ће, ако неће од моја?

Прошло је преко мене болештине,

да млогијема доктори не знаду имена,

долазио сам на ништа,

па ни душе ни душића,

сашљаво, губио ријеч,

немо пуле да умрем,

мислили су давно ћу муве окупит,

да ме све бечке медецине неће спасит,