Кукавица кука само у Црној Гори.

Кукавица је црногорска тица,

а кукање црногорска пјесма.

Ниђе друго није ни пристала.

Ко би други знао зашто кука?

Сметала би свакоме

сем нама.

Свуд би јој се смијали

сем ође.

Промијенила би пјесму

илм државу.

Свуд би била одвишна

да је има,

а ође би фалила да је нема.

За кукање није доста тица,

него треба и народ и земља.

Ђе то нема, она и не кука.

Ко што код нас не може пјевати,

ниђе друго не дају кукати.

Да закука — залуд би кукала,

нико јој се не би разумио.

Она кука тамо ђе свак кука.

Не зна сем да кука, као и ми,

неодморка — не суши образа,

шта би она чињела ђе друго?

Она бар зна мјесто за кукање,

ђе се има зашто закукати.

Није могла боље изабрати,

нема љепше земље ни народа.

Нит је ође била, нит ће бити,

кукавица икад беспослена!

Кукавици ми се не чудимо,

чудимо се другајем тицама,

шта ће ође ако не кукају?

Теке ове наше све кукају:

и грлица и кокот и врана

и тић кука — ено га колик је!

Срамота иг од нас да пјевају,

е немају ни коме пјевати,

зазорно је нама пјесме слушат.

Фала Богу да ми запјевамо

шта би реко да нас неко чује?

Не би више имали образа

ни тицама погледат у очи.

Благо нама док можемо кукат,

не дај, Боже, да кад престанемо!

А у сретње земље не кукају,

нит имају куку нит те тице,

па окле ће кукат кад иг нема?

Да иг има, не би ни кукале,

но пјевале ко остале тице,

ко и други људи и народи,

а рашта би кукале једине?

За тице се и не зна чије су,

зна се само за њу да је наша.

То зна Цио Свијет, а не она.

Како не зна кад и није тица,

а никад се ниђе и не сели,

нит из Црне Горе излијеће.

Свијета се и крила одрекла

кад је ове горе плача нашла.

Ође она није кукавица,

но чељаде, црногорски паун,

кокот, славуј, ласта чуваркућа,

доброгласна тица пјевачица,

и да неђе оде, неспримница,

познали би ко је и окле је

и опет је овамо врнули.

Задовијек лете и кукају

а не знају никад ђе ће прије:

у Пиву ће или у Морачу,

под Острог ће или ће на Ловћен?

Ђе гој стану ту и закукају.

Кога сретну за њим прокукају,

а он ће се лако сјетит зашто.

Свакоме је она ође сестра.

Ниђе ништа није исправније

но у Црну Гору закукати.

Утвара јој се да нема никога

па и мртве и живе нариче.

А никога, лише нас, и нема

и зато је она кукавица.

Изрод био ко јој замјерио

и престао прије кукавице!

Згодна ли је, јади је убили,

све је на њој пристало некако,

све је оно фино поднијело.

Црно јој је перо, црна суза,

црна јој је пјесма, црна земља,

црно име за црну државу,

црни свједок најцрње судбине,

црногорска црна посестрима,

ваља сама свиг тица заједно!

Нека кука док нас све испрати,

сви ћемо се наћи на ту куку!

Ође нико останути неће,

сем гробова и сем кукавица!

Па нека је, таман нека кука,

нека ође остане потоња,

нек нам неко надгледа гробове

и одржи наше обичаје.

Ко сам самцит умре у планини,

зна да ће га љуцки оплакати

и да није са њом без никога!

Својтљива је тица и болећа,

мекобразна, сојна и људствена,

није јој се, боре, ни чудити

кад се сјетим ко је и окле је!

Једина је она преживјела

и с Косова кренула за нама.

Од тада се и не раздвајамо,

но кукамо и не утаљамо.

Неће престат док ми престанемо,

кукала јој мајка бсз застанка,

свијем нама и њој међу нама!

Чим се неко роди, она кука

и заљуља сваку колијевку.

Нема таке славе ни всееља

да јој није мјесто у прочељу.

Њена пјесма — уз наше радости,

наша срећа највиша је туга!

У сватове ваља залелекат,

кад се сјетим ко би ђевер био

и чија смо мјеста заступили

Ђе се кука, мјесто је свијема,

јер је срећа дата понечему,

а несрећа свему и свачему!

Боже, ко је све ође кукао,

куковуко и кукујадао!

Тога кукања без свитања,

тога лелека без лијека!

Над Чарнојевићем гак што се вијао,

и дандањи још је жив и чио.

Још би мого црн глас донијети,

само нама више нсма који,

па се њему не мили грактати

изнад ових празних вијалишта!

Веле да је прва излећела

Обилићу из крвава врата,

кад је света Милошева душа

испод мача крила избавила!

За Вуком је, првим Бранковићем,

полећела клета и кукала

и није га дуго остављала!

Главу Вожда у Стамбол пратила,

што је Милош сламом напунио.

Светом сламом из Вождове главе

себи није гнијездо савила!

Па је Вуку из штуле кукала

и Вишњићу из празниг очију.

Најпошље је гране мијењала,

док постасмо сви Кукаловићи,

Кукавчићи, Црној Гори куку,

чија су се прва ђеца звала

Кукосава и брат јој Кукоје,

од којих смо сви ми настанули

и по њима прозвани кукавци.

С њом се може љуцки разговарат

и чут од ње јакијег ријечи,

а богами, свака јој је света!

Свака јој је с мјеста и умјесна!

Свака јој је добро промозгана!

Добро јутро!

Куку!

Чија ти оно бијаше?

Куку!

Од доброга, богами!

Куку!

Ђе је врело, и капаће!

Куку!

Ђе је извирало, извираће!

Куку!

Ђе је имало, имаваће!

Куку!

А имаш ли још кога?

Куку!

Ето, таман доста, фала Богу!

Куку!

А јеси ли чула за Мијушка?

Куку!

Најстарија шћер му се удала!

Куку!

За најбољег у двије Мораче!

Куку!

Кад те двије крви се укрсте ...

Куку!

Ето нама новог Обилића!

Куку! Куку!

Неко вели да је она од нас

научила прва закукати.

Други, опет, кажу ми смо од ње,

Objavio poezija u 03:31 | kategorija: Matija Beckovic
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar