Боже драги, немам већег чуда

Но што пишу послије Његоша?

На врху је само једно мјесто

И никад се неће упразнити

А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе

Да је могла јаче заманути,

Нит ће икад биши љуцке душе

Да ће моћи дубље заумити,

Покренути велику посијеч,

Себе и свој народ изустити

И ту ријеч да може покрити

Одржати и окријепити!

Само челник има шта да каже,

Онда када све тек треба рећи,

Српокрилим, првим ријечима,

Прволиком невином првином,

На наречју љепшем од живота,

На коме је Господ свијет стваро.

Док немаше другога језика

На коме је то боље речено!

Шша ће ново ако имаш старо

Прије себе и нас написано,

Које ти је свак напамет знао,

Па се можеш придружит прецима

Исте пјесме истим ријечима

И сузама на истим мјестима!

Коме треба каква друга књига

Тај и није из овог народа!

Ко је једно а сада је друго

Нико не зна шта ли ће још бити

И своје је мртве погубио!

Куд с Његошем послије Његоша?

Да онако није загрмио

Могли бисмо муцат испочетка!

И нијесмо амо убјежали

Да живимо ни да останемо.

Није нама гроб земље — имање.

Толико смо с обуће отрли.

Нијесу нам грсти прље — њиве

Ђе не може родити ни ручка.

Толико смо о врату носили

Да на своје мртве усипамо.

Толико смо под нокте имали

Кад у овај утек ускочисмо

Уским путем с великим бременом

Да својијем језиком зборимо!

Није нама тор репова — живо,

Нити кото качамака — жито,

Сламка сламе и струк траве — пића,

Конак дрва — дрвљаник и гора,

А навиљак држгоре — мрчава!

Камен у дом — начин и мобиље,

Дивокоза — мал, рогато благо,

Кош — житница, крошња — окутњица,

Капа зрна — фрут, род и година!

Није за нас бољиглава — цвијет,

Суза воде — извор, цурак — поток,

Подланица — поље, плеће — вјера,

Стега — закон, гудуре — слобода,

Права рука — највећа вјештина,

А оружје — пчеле и камење!

Прамен магле — небо, пут — стопаник,

Двије сабље — војска и род народ,

А педесет крша — отаџбина!

А камоли да је пут — путеви,

Вјера — вјере, а народ — народи,

Вода — воде, а цвијет — цвијеће!

Све је у њој једно и једито,

Једнопоно, цијелац, унина,

Препунано смоле и натоке.

Ту множине никад није било!

Нијесу нам њедра шљива — воће,

Низ јагода, ћуба с трешње — стима,

У Котор их на комад продаје.

Ни постеља — обојак на уво

Прије но те гранама покрију.

Нит је наше јело — цркавица,

Дивљи шипак за славу начињеш.

Ђеца једу о глади зидове,

Млади камен и квасне литице.

Наша мука ваља за причешћа.

Нити су нам међаши — границе,

Чију сваку стопу с јсдне стопе

Дужим прутом можеш одбранити.

Шта ће међе када нема земље

Но дубимо да нас више стане

И сандуке усправно спуштамо!

Нијесу нам катуни — градови,

Ни шанчеви — куле и дворови,

Ни мишаре и мегаре — куће!

Нијесмо се за ово рађали,

Ни живјели, нити умирали,

Ни гинули да би сачували

Што нам нико не би ни узео!

Како ли су људи двобојаши

На пушнице спали поземљуше?

Откуд витез да виси о гори

Ђе се росом са лишћа умива,

А кошуљу на мравињак држи

Да се тако од вашију брани?

Људурина у скит без прозора?

Горостасник у потлеушицу?

Гороломник у трулој утврди

Ђе му киша пада у кашику?

Поглавари у дубирозима

У малени бивак ко лобања

Да би сваки мого упртити!

Какви су то кућићи без кућа,

Дивногорци, племићи, властела

Што још није куће начињела

А није им ни једна довољна!

Богатство је наше неђе друго

И чека нас кад се поврнемо.

Мјесто ствари — носимо утвари.

Што имамо — то нам је за пута.

Ође ће се рађамо и мремо

Ту смо само од данас до сјутра

Ево пешес стотина година

Вазда спремни да се поврнемо!

Турчин оде окле је и дошо

Па на својој земљи сада клања.

Њин Падиша мртав кући дође,

А наш Царе из гроба не уста.

Не одосмо намо ни онамо,

Полумјесец више нас остаде.

Крст на Небу никад не изгрија.

Остадосмо у збјег без Турака.

Пећине нам постадоше куће.

Сад је наша домовина свуда,

А коме је свуда — он је нема.

Шта ли може бити жалосније

Од изгнаног војника и краља?

Ђенерал је сличан посилноме,

Ко је који само они знају.

У њихова права и чинове

Једино се они разумију.

Само они којим наређују

Знају шта се одиграло с њима.

А што дуже живе изагнани

Све су гори и неприроднији

И све их је теже објаснити.

Бродоломник на пусту острву

С навикама прије бродолома.

Са оружјем из оних времена,

С чиновима поражених војни

Са потпором срушених престола,

Са заплећем несталих држава

И правима из бивших закона.

Под заклетвом Цару кога нема.

С траговима велике несреће

Која их је овамо довела.

С захтјевима, ставом и надама

Као да се ништа није збило.

Ту чекају на обнову Царства

И заузму пријашње столице.

Ко царевић у просјачке рите

Што упорно тврди да је царев,

А сви му се смију и спрдају.

Што се више љути и заклиње

Све му мање и теже вјерују.

Тога двора више ниђе нема,

Неки кажу — није га ни било,

А сви знају да га неће бити.

Сваки други крај је погинуо!

Он једини за то није чуо!

Вријеме је понајдубља вода.

Најгоре се онај утопио

Ко у његов котловар потоне.

Вртивода та кога насвоји

Задовијек неће изронити.

Кад изрони — грдан га израња

Вас га свијет прстом показује,

Ко пепео минулих времена,

Као слику некадашњих људи,

Ко остатке несталих свјетова,

Ко привиде и живе мртваце.

Objavio poezija u 03:30 | kategorija: Matija Beckovic
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar