21.11.2008
STANE DOLANC I MI

Драги мој непознати Пријатељу,

Проблем са сећањима је у томе што навиру у валовима, без икаквог ретка и поретка, наносећи на душу  као муљ на обалу  давно заборављене ликове и догађаје; нека нас сећања натерају на сузе а нека и на смех. Писао сам ти о Славету и чим сам писмо послао, сетио се цитата из романа ''Тале'' Дервиша Сушића (према коме је својевремено рађена серија која је ''избацила'' Миралема Зупчевића) где отац сину каже:'' Тале, сине, магаре моје драго, живот је чесма суза и свирала смјеха- не дозволи да те бол савлада, бољеће још више''. Стога решавам да ти опишем истинит догађај из периода док сам се бавио атлетиком а у коме је активно учестовао и сам Славе.

Те кишне октобарске вечери 1982., након завршеног Купа Југославије у Цељу, Славе, ја и тренер из Крагујевца ( тренутно му се не могу сетити имена, тренирао је Срејовића и многе друге скакаче) чекамо воз у Зиданом мосту који ће нас одвести до Београда. Киша пљушти, стиже воз, док је воз у покрету отварамо врата кад ће кондуктер:

-          Где ћете?

-          Београд. Отварај, искисосмо.

-          Нема места у кушет колима.

-          Ма пуштај, бре, у спаваћа, нема проблема, плаћамо.

 

Кондуктер погледа преко рамена у неког човека, овај климну главом и ми уђосмо у сувоћу. Е, али сан се разбио и тако смо још неких пар сати играли '' асоцијације '' при чему смо једно двадесет пута поновили ону '' Свиња'' при том шушкајући што би онај који обавезно погоди пропратио узвиком: СТАНЕ ДОЛАНЦ! Тако се у неко време и успавасмо.

Можда сам ти некада рекао, необично рано устајем. Тако је било и овог пута. Видим да је близу Београд па бих да изађем када онај из спаваћих кола тако нагло отвори врата да је мало недостајало да ми спљеска нос. Таман да кажем нешто што не би било на месту, кад пред мене изрони, главом и подваљком, СтанеДоланц! Везује човек кравату, погледа ме преко рамена:

-Добро јутро.

-Добро јутро.

Вратим се (дискретно) назад, пробудим Славета и кажем му ко је испред, он не верујући отвори врата:

-          Мали, ако лажеш...Добро јутро, друже Доланц.

Исто је прошао крагујевчанин, убеђен да смо се ми, нишлије, договорили да га зезамо. У Београду је  дочекао црвени тепих и Лазар Колишевски, председник Председништва СФРЈ а ми смо изашли на друга врата, међу камење и вреву обичних људи. Након подуже паузе, Славе уздахну:

-          Па није тако дебео као што се прича...дебљи је.:)

 


objavio pytagora u 23:28 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (3)
Komentara:
Srejović, Koliševski, Dolanc... ajde bro odvali još neku priču!
Nostalgičar Ljuba
Poslao Ljubasta u 03:02, 22.11.2008 | Link | |
Čudo je jedno kako pojedini periodi života znaju da budu bogati, ljudima i događajima.
Dok traju nismo ih ni svesni a kada su već daleko od nas postaju nam tako blizu i tako bliski.
Opet hvala za povratak u prošlost.
Poslao anagama u 12:25, 22.11.2008 | Link | |
: )))) Ovo je mnogo dobro.
Poslao asterion u 13:03, 22.11.2008 | Link | |


Ostavi komentar
  Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se