PISMA PRIJATELJU

    Драги мој Пријатељу,
пишем ти ово писамце на брзину, са тугом у срцу, нешто мало иза поноћи, више из жеље да некоме кажем (''у цара Тројана...'') него да ме ико разуме.
    Тужан сам као дете када изгуби неку само њему драгу ствар.Ово са изборима ме је мало уздрмало, не због себе већ због тога што сам у прилици да свакодневно гледам сукобе пријатеља који само политички различито мисле.Зар смо заиста такав народ који не може да прође без свађа? Зар наши политичари заиста не размишљају о свему ономе што могу да изазову њихова нарцисоидна тртљања преко ТВ-а?
    Пријатељу, ти знаш да сам за њих, ја знам да си за оне друге. Ако ти икада будем ишта рекао о томе, избриши ме из листе пријатеља.Знајући тебе, већа ми казна не треба.

Драги мој пријатељу,

у Нишу постоји група људи која много воли животиње разних врста и она друга, скорашња, наплашена од паса луталица којих у последње време има у већој мери него што је нормално.

Е сад, у делу града где ја станујем (Палилула), на неких петнаестак минута одавде, двојица комшија, иначе пријатеља од малих ногу и врло занимљивих ликова, чували свак оно што воли: Мита зечеве (од којих је посебно место у његовом срцу заузимао оријаш Мићко) а Гага питбулове које је узгајао за продају. Овде напомињем да је Мићко имао своју посебну кућицу па и могућност да се шета по дворишту и кући. Дуго и често се Мита и Гага у збиљи шалили да Гага припази ''оне његове'' јер је дворишта њихових кућа делила само ограда. И тако је, заиста дуго било, све до једне вечери.

Даљи ток приче преносим онако како ми је Гага причао:

''Видим ја једно вече да ми се два пса мувају око ограде, копају земљу рек'о би',не видим који су али ме у'вати стра' да не упадну код Митини зечеви.Дозовем их некако а један од њих ми донесе у зуби нешто прљаво.Погледам мало боље а оно Мићко, сав земљав!Готово, мртав, не дише, скотина га изгледа удавила! Пу, бем ти живот, да л пријатеља да изгубим због зеца! Изубијам оне џукеле, окренем се, нико није видео ништа, па право са Мићком у кућу, у купатило. Реанимација не пали, бар да га оперем док се не досетим шта да радим.Кад га опра', осушим га са фен, очешљам и негде око пола три иза поноћи прескочим ограду и ставим Мићка у његову кућицу.Ћу размислим шта даље сутра.

Прођоше два дана, од Миту ни глас кад трећег ево га на врата:
- Гаго, стави кафу, да попричамо...
- Чекај, Мито, да ти објасним...
- Нема шта да се објашњава, у комшилук нам ушла нека роспија.
    Стави' кафу. Ајде нек исприча и то за роспију па ћу се ваљда одбраним. Мита се осврну, па поче поверљиво:

- Пре три вечери, нешто после Дневника, око 9, врзма' се ја по кућу, жена с децу гледа телевизију кад се Мићко, из чиста мира, изврну. Погледам - мртав.Расплакасмо се сви по кућу- деца, жена, ја- ал дуго је живео. Шта ћу, куд ћу, закопам ја Мићка за привремено поред ограде, па ћу га сутра пребацим на неко друго место.
    Ал' оћеш! Сутрадан - онде где сам га закопао  - нема га Мићко! Тражи' га свугде па од муку гвирну и у његову кућицу. Кад тамо он! Бео, Гаги,бео ко снег, упреподобио се, па још очешљан - к'о са неба да је сиш'о.
    Гаги, овде нису чиста посла, роспија нека је овде!''

    Гаги је сачекао Св.Николу, Митину славу, и тек онда му испричао целу истину сигуран да тек тада пргави Мита неће да се наљути због Мићковог васкрсавања...

Драги мој пријатељу,

нема ми друге, морам да ти пишем. Напољу лије права пролећна киша, кишне капи добују по симсу и ја, све и да нећу, морам на неки начин да се борим против надолазеће поспаности.Што ме враћа у мало ближу прошлост...

Тако је једног дана падала киша, несносна и несмајна, па Дурланац  на  такси станици ушао у прво возило онако полумокар баш у тренутку док је возач палио цигарету електронским,округлим упаљачем који се обично налази десно од волана. Таксиста упита, цимајући цигарету:
- Докле?
Па врати упаљач на своје место.Дурланац га погледа, узе упаљач, принесе га уснама и рече ''паметно'':
- У Дурлан!

Драги мој пријатељу,

морам ти рећи да се данас  не осећам добро. Лоше ствари се догађају мојим пријатељима, неки дрипци их узнемиравају на начине који не приличе лошим људима. Имам потребу да ти кажем да ми не замериш следеће редове јер су из срца, какви год да су.

Моје Нишлије кажу за неког ко се понаша онако како му не приличи да се '' надлрндисује'' и да је, као такав, ''ништа човек''. Таква особа, нарочито мушкарац, симбол је слабићства и свега онога што је потпуна супротност мушкарцу.

Нека ово писмо буде схваћено као апел, пријатељу; мој апел, из кишовитог Ниша, свима онима који наносе бол мојим пријатељима па тако и схвати доње редове:
 - не дирајте их, оставите их на миру. Они су ионако све оно што ви нисте.

Драги мој пријатељу,

једном си ме питао шта нишлије највише воле а ја прећутао одговор и на тај начин ти остао дужан за исти. Ниш је најинспиративнија средина за гурмане свих врста и овде се необично полаже на трпезу. То је у неким својим делима, од којих је то најтачније описано у ''ИВКОВОЈ СЛАВИ'', испричао Стеван Сремац, познати нишофил.  Читави симпозијуми знају да се одрже на тему  ''КАКО  СЕ НАЈБОЉЕ ЈЕДЕ  ЈАГЊЕ И НА ЧЕМУ ГА И КАКО ПЕЋИ ''.

У таквом Нишу, иако навиклом на све врсте другачијости, није нимало захвално бити вегетаријанац или, што је случај  са  аутором ових редова,  неко индиферентан  према месу.  Такве најпре родбина добрано испита да нису  у неком лошем друштву, секти на пример, да нису болесни  и је ли им то  тренутно. Када се утврди да је  са овима све у реду и да једноставно не једу месо јер им се не једе, ''спушта се лопта'', колективни камен пада са колективног срца и креће се у пријатељско убеђивање:

- Ааааа, то! Јел си био некад , да кажемо, ''КОД ГАВРЕ''? Или баш у ову кафану ?
- Нисам...
- Е, зато ти је то! Сад ми је јасно...нормално да се тако осећаш када овде ниси пробао телеће репове са умаком и салатом, прсте да полижеш.
При самом помену овог специјалитета мени се увек прикаже стварни, убалегани реп и не постоји никаква нада да ћу икада пробати овај специјалитет али је саговорник упоран:
- Онда идемо ''КОД ГАВРЕ'', само да јавим друштву да резервишу сто.
- Ја не бих....
- Или свињска коленца, то ти је баш мераклијска ствар, Гавра их прави...
- Свињска коленца у реду - пристајем, срећан што сам избегао оне репове и не слутећи шта ме све чека код Гавре.
    То је већ за другу причу.

Постоји једно осећање код човека које је никада нисам успео да крстим, делује прилично неодређено као вино које се лако пије и још лакше опија. Тако је то осећање код мене било безимено све до једног октобарског дана. Изађем из књижаре у којој сам радио да ухватим Сунце које запада када видим, наслоњеног на зид куће, стоматолога Јеленковића. Наслоњен на зид, ћелав, ленонке на носу, жмури - чиста зен медитација. Станем и ја, без ленонки и ћеле, до њега па ћутимо и сунчамо се као Швеђани.
- Како си, доцо?- питам први.
- Еј, не могу да ти опишем. Толико ми је лепо као да ће груди да ми прсну.Знаш оно ''  толико лепо да ти се плаче''? То је то...неко блуз осећање.
- Тачно знам о чему причаш, док - кажем му не отварајући очи. - Само ја то осећање зовем ајвар.
- Што ајвар ?
- Знаш, када дође овако октобар, спусте се облаци а жене пеку паприке за ајвар то ме врати у детињство. Сећам се оних тешких облака који изазивају тмурно расположење и мириса паприка како голица ноздрве и тај мирис ме прошета кроз детињство и, неретко, пусти понеку сузу. Од лепог и присног осећаја, наравно.
- То је ТО - сложи се доца и договорисмо се да тај осећај у будуће назовемо АЈВАР БЛУЗ.
Осећај истовремене радости и туге, јинг и јанг...

Драги мој непознати пријатељу,

пишем ти последње писмо у овој години.Ко зна, можда ће бити и последње о Нишу јер се (искрено) бојим да ти не досадим овим мојим писанијама о мом родном граду. Оно, ја јесам одрастао и формирао се у њему овакав какав сам али можда би те требало поштедети нишких анегдота барем у наредних неколико месеци.
Стога ће ово писмо бити краће од свих осталих.
Лепо проведи време и наступајуће празнике у здрављу и весељу, уколико си верник па ти се Божић пада 25.12. МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ; наравно, иста жеља важи и ако ти је Божић 7.1. које год то било године. Што реко Цане Партибрејкер МИР, БРАТЕ,МИР! Нека ти се у 2008.години испуне све жеље, нека те пријатељи прате као звезду водиљу која никада неће да залута и нека ти се свако добро множи.
Што се тиче Ниша, и он ће дочекати 2008. годину - пристојно, искрено се надам. А ако још увек имаш жељу да нешто о њему прочиташ, као и до сада - пиши. Без твоје жеље моје писање је обична скрибоманија, зар не?
Као што видиш, на овом блогу си ти најважнији такав какав си - мени непознат, географски далек (можда) - што те чини разлогом постојања свих ових слова пред тобом.

А сада, са осмехом, крени у припрему тулума за 2008. баш као што је својевремено један од нишких боема почео 27.12. да слави Нову 1969. у кафани СТАРА СРБИЈА .Када му је конобар рекао да још није Нова овај је прекинуо музику (Цигане дуваче) и обрецнуо му се:
- Ако није, ће дође. А ти беж онда од мене да ми не убаксузиш целу '69!

Драги мој пријатељу,
крадем време од себе самога и настављам писаније о Нишу. Да ли знаш да је својевремено у Нишу свирао у диксиленд групи познати кларинетиста Боки Милошевић (данас је то зграда Радио Ниша) кога су девојке гледале непрекидно уздишући.
Када је трио ЛУТАЈУЋА СРЦА ('' Јефимија'' и сл. хитови) постао познат широм ондашње Југославије, Ниш је благо и срамеђљиво избио у први план ( ''ето, нама се омакло, извин'те што се мешамо...'') али ГАЛИЈА је дефинитивно отворила Ниш. Када је наступила са песмом ДЕЦИМЕНА на фестивалу у Суботици, ја сам директан пренос слушао на старом и малом очевом транзистору; чувши да је нишка група освојила прво место и да ће ускоро да одсвира победничку песму, ушао сам у собу родитеља на прстима, узео касеташ марке РЕПОРТЕР (са одвојеним микрофоном), прислонио исти на слаб звучник транзистора и снимио живо извођење ДЕЦИМЕНА.
Сутрадан, када сам отишао у своју школу, гимназију ''Стеван Сремац'' носећи траку у торби и замолио матуранте који су били у школској радио станици да пусте начињени снимак али страх од легендарног Томе 'Шерифа', професора историје и градског шмекера, био је јачи. Ако он допусти, ок.
Тома се појавио на вратима баш док сам се убеђивао са дежурним, сео и упитао ме о чему се ради.
- Професоре, синоћ сам их снимио, први су...
- Они чупавци? Близанци што свирају код школе ''Ратко Вукићевић''?
- Да, професоре.
- И први су?
-Да.
- Пуштајте их онда.Колико то траје?
-Нешто преко десет минута, нисам мерио...
-Пуштај одмах. И нека се цео дан пушта на великом одмору.
И заиста, ДЕЦИМЕН-а смо слушали тог дана и наредних седам - осам дана, при чему је у прва два дана наглашавано да је то мој снимак па сам и ја постао главна фаца у школи.

Када је КЕРБЕР  дошао на ред, био сам матор да бих их снимао а и био сам загрижени фан ГАЛИЈЕ (млађе генерације су усвојиле КЕРБЕР). Не знам да ли се примећује али је ово једно необично поносно писмо.

Шта да ти кажем, драги мој далеки и непознати пријатељу,
гледам како се ових дана нишлије масовно спремају за дочек Нове 2008. у Охриду, месту које је поново постало Мека за становнике Ниша, што ме враћа у средину седамдесетих. Тада је сваког лета кретао из Ниша караван аутомобила до Охрида, све до кампа ЕЛЕШЕЦ, недалеко од села Пештани а на челу је углавном био бели фолксваген 1200 (тзв.''буба'') мога оца и ја у њему.Углавном би запосели онај део кампа уз сам пут тако да су наредних десетак дана остали посетиоци могли да уживају у сочним псовкама нишлија, нарочито за време одбојке, фудбала или - кликера. Ако покушаш да замислиш седам до дванаест препланулих и у браду и бркове зараслих очева како са пуно жара играју кликере '' на кеке'' (оно када кликере поређаш у троугао, сећаш се?) - дакле, ако замислиш те људе у таквој ситуацији тачно можеш и да претпоставиш шта су радили посматрачи. Тачно, упишавали су се од смеха.
Мени је Македонија одувек пријала. Е сад, 1978. је година,прочитао сам како ће у Скопљу, на Тргу Ослобођења, у настрожем центру града, одржати концерт ЛЕБ И СОЛ, једна од група које сам одувек волео. Пријавим родитељима да идем код друга да учимо математику (коју иначе никада нисам знао) и да ћу да спавам код њега, њему кажем за то а ја се огребем од бабе , седнем на воз и правац- Скопље.( Како је било лепо на самом концерту , о томе могу посебно да ти пишем ако будеш хтео.) Када сам се вратио са концерта сав под адреналином, једно месец дана сам хватао дрвену дршку велике метле замишљајући да сам вееееееелики Влатко Стефановски...:)
Зашто ти о овоме пишем?
Путовање је одувек било прелепа ствар.Стога ти, пријатељу, искрено саветујем да путујеш што више можеш. Јесмо засужњени границама али смо слободни у главама и срцима. Ја ћу покушати да дочек Нове 2008 организујем негде око Новог Сада.Дуго тамо нисам био, дуго нисам слушао тамбурице.
А ти, пријатељу, молим те јави ми уколико желиш још понеко писмо. Што се мене тиче, ја пишем само због тебе.

Драги мој пријатељу,

како тражиш да наставим са писанијама о Нишу, то ти (поново)излазим у сусрет.То чиним с радошћу, морам да напоменем, јер сам необично везан за свој родни град.

У граду у коме су Бата Живојиновић, Борис Дворник, Радмила Савићевић, Ђорђе Вукотић и многи други студирали глуму или се остваривали све у шеснаест на сцени нишког Народног позоришта (Мира Ступица, Радмила Савићевић, Еуген Вебер који је био и управник позоришта) - дакле, у таквом граду је зезање било нешто најнормалније. На степеницама народног позоришта врло често је седео Авда Зекић, по старински Циганин а по новоме Ром, чувени '' Шпански борац'' који је за шачицу семенки или цигарете које су му давали гимназијалци побегли из оближње гимназије причао своје ''догодовштине'' из рата:
- Кажем ја на Титу у ту Шпанију - ти си фин ћовек, господин, шешир носиш - шта ћеш бе ти у рат? Пусти нас јунаци да ратујемо а ти си води политику, не мож' ћовек за све да буде...
Причао је Авда највеће измишљотине које су се чуле у Нишу, често би га слушао и дежурни полицајац ''прашинар'' који је интервенисао када би Авда почео да помиње имена тадашњих југословенских политичара (како су јурили жене или слично):
-ААААвдоооо!!
И Авда је мењао тему.
Волео је Авда да попије,  а како је био молер тако су му зидови остајали полуокречени. Једном тако кречио па се запио, досадило му да ради па кренуо кући.Каже газдарици:
- Газдарице, дај паре па да си идем.
-Чекај да видим прво шта си урадио.
Уђе газдарица, погледа а горња линија, она уз таван крива као морски таласи.Завапи жена:
- Шта је ово, Авдо?
-ТО? Ништа, газдарице.Направи мало промају, кад се осуши  ће буде право ко стрела.

Драги мој непознати пријатељу,

мој родни Ниш има четири веће градске целине, према најновијој административној подели оне су општине, и једну придодату. Од тих четири две су (са леве стране Нишаве, гледа се низводно, од Бугарске ка Морави) 1.Медијана са центром града и Булеваром, 2. Палилулом а две са десне стране 3.Пантелеј са Дурланом и 4. Црвени крст са Тврђавом. Граду је, на  њихову невољу, присаједињена Нишка Бања.
Е сада, ако имаш у виду да су Нишлије несложне чак и кад се даве, то су ти потпуно јасни жестока нетрпељивост Дурланаца и Булевараца, Дурланаца и Палилулаца, Дурланаца и Нишкобањаца... да ли осећаш да често помињем именицу Дурлан која на јерменском значи ЛЕДИНА? Дурланце бије глас да су глупи и необразовани, Палилулце да су пргави, Булеварце да су слабићи итд. Постоји већ читава енциклопедија вицева о Дурланцима (као што претпостављаш, ја је пишем годинама и никако да се заврши!) па ћу ти неке и написати:

Шта ради Булеварац у Дурлану? Склекове.
Ко вози када су три Дурланца на задњем седишту? Полиција.
Зашто киша не пада у Дурлану ? Не сме. (има и друга варијанта одговора : Не може да нађе)


Палилула ти је старији градски центар и одатле су на гласу (раније) били они који воле да се туку и,нарочито, разноразна спадала. Како сам већ годину дана у једној палилулској улици (дошао са Булевара) ево шта сам чуо и видео:

1. Комшија Нецко долази негде око подне пијан у своју улицу и иде кући. Не може да се сети па пита клинце који играју фудбал:
- Је ли, децо, која је овде Нецкова кућа?
- Ајде, бре, чика Нецко, знамо да си ти Нецко!
- Знам и ја да сам Нецко ал не знам где ми је кућа!

2. У Нишкој Бањи се одржавало Светско првенство у параглајдингу. Лете људи изнад Ниша све у шеснаест. Гледала то једна баба (нећемо имена) па позвала полицију:
- Ало, полиција, дођите брзо овде код мене...Неки човек се с нека крила врти пола сата изнад моју кућу, сирома' не мож' да сиђе...Пожурите, еј, пожурите да човека спустите, све ће се скрши!