Marijana je devojka iz Banje. Ima 34 godine. Lepuškasta, s kojim kilogramom viška, srcastog, vedrog i srdačnog izraza lica. Fakultetski je obrazovana i zaposlena u jednoj privatnoj firmi. Vozi službeni auto i ima više nego pristojnu platu. Dobro vaspitana ćerka dvoje pomalo umornih službenika. Bez miraza. I bez momka. Staklena kugla njenog života ispunjena je beskonačnim satima na poslu, po kojom kafom u lokalnom kafeu sa uglavnom neudatim drugaricama,  jedanput ili dva puta mesečno žestokom pijankom do sitnih sati, onom koju medju sobom zovu sloboda izbora, odnosno blagodeti devojčkog života.  Seksualni život joj je ravan nuli. Nije da se ne kreše. Naprotiv. Uredno raširi noge na poziv svakog iole privlačnog muškarca. Mladjanim kolegama željnim avanture i uzbudjenja, da je nasmeju i izvedu na piće. Umornom šefu prepunom priča o džangrizavoj ženi i nezahvalnoj deci, da je ne davi preterano i da joj omogući putovanje u Kairo o trošku firme. Komšiji koji ume da napravi odličnu pizzu i koji uz to pušta dobru muziku, da je opusti. Bivšem profesoru, večitom neženji, koji trepuće iza debelih stakala svojih večito zagubljenih naočara, da je vrati u neozbiljne brucoške dane. Jednom je to uradila i sa ginekologom na stolu za pregledanje, tek da proba. Tokom dosadnih poslepodnevnih dežurstava pritiska tipke na telefonu.. pa, ko uleti. U kancelariji, toaletu, po tudjim stanovima, jeftinim hotelskim sobama, na zadnjem sedištu automobila, ponekad s nogu, uz drvo, pored reke. Nezadovoljna. Nezadovoljena. Uplašena. Glasno se smeje i uvija dok prepričava poslednji fenomenalni provod: da, baš taj... da li je i tebi rekao da mu je žena frigidna krava?! Noći odmiču u sve rastegljivijem nizu. Kada pripita uvlači ključ u bravu, koja bi trebalo da je tu negde, zapljusne je talas tupe boli.. za njim. E, Marijana, gde ti je bila pamet. A volela ga je. Iskreno i sa poverenjem. Jednog se dana spakovao i otišao u daleki svet. Nije imala hrabrosti da ga prati. Nije u njoj bilo rešenosti da bude njegova. Ostala je. Da bude dobra ćerka. Da bude moderna zaposlena devojka. Da bude kao ptičica i leprša. Da puši fine cigare posle trosatnog manikira dok ubija vreme za koje je mislila da je samo njeno. Krila su neosetno otežala kako je zagazila u četvrtu deceniju. Muči je uvek iznova jedna bezglava misao. Poslednji put je vodila ljubav kada je on, sa svojom zgodnom ženom Belgijankom i njihovim plavim andjelom u kratkim pantalonama, došao da poseti grob svojih, u medjuvremenu umrlih, roditelja. Ponesen emocijama ponovnog susreta, posle dugih godina izbijanja, pružio je ruku ka njoj... njoj, Marijani svoje mladosti. U Rent-a-Car automobilu eksplodirala je tempirana bomba. Nije se mogla odupreti. Nije ni htela. Čitavim bićem se u golu ljubav i strast pretvorila. Dugo drhtala u smrdljivom ulazu provincijskog solitera, bezglasnim jecajem, prateći pogledom njegovu odlazeću lelujavu senku.. Zauvek. Ili možda ne? Pokazaće vreme. I suze jednom presahnu. A dok nepostojeće vreme teče.. prebira po imeniku svog najnovijeg mobilnog telefona (poklon onog simpatičnog malog što mu tata ima fabriku cipela) i brzim pogledom preleće preko imena... Petar, Filip, Mihajlo.. da, Mihajlo. Videla sam mu devojku na poslu, sada je slobodan.