Čitavog života slušam osobe kojima je neko ili nešto krivo za neuspeh ili nemoć. Čitavog života posmatram kako se točak ili kolo sreće okreće. Sklona sam da glasno opsujem na tendenciozno prenemaganje. Još sklonija da se prenemažem u sebi, kada niko ne gleda. Niko nije kriv, osim mene, za svaki osmeh i svaku suzu koja me protresla. Neću to uvek priznavati javno! Praveći trule kompromise trulimo i mi sami. Kada se rodiš u odredjenim okolnostima, a uvek je tako, u damastu ili na slami, živ se namučiš ili da te okolnosti sačuvaš ili da od njih pobegneš! Tu ni srebrna kašičica u ustima ne pomaže. Jer nije tvoja! Gurnuli su ti je medju zube iz najboljih namera. Namere su jedno, a čovek po čovek i njegove moći nešto sasvim drugo. U svakoj nas brljotini ima mnogo. Kaže se da je svako kovač svoje sreće, a ja se ne bih složila. Svako je kovač svoje nesreće. Sreća kao takva ne postoji, osim u našoj fantaziji, kao drška za koju se hvatamo slepi od muke. Posmatram koliko su neke osobe u Srbiji "velike" i kako ih ne mogu preskočiti, a ni zaobići. Prostrle se i poplavile sve moguće puteve naširoko i nadugačko, u svojoj gluposti, pa čekati da ih Sunce ispari nije mudro, nego zagaziti i pregaziti ih "kao plitak potok" sa znanjem da će se smrad uvući i pod kožu.. Od dva zla birati manje. Nemam vremena na pretek. Spremam ribaću četku i "seljački" sapun od masti i sode, nema greške, da samoj sebi kožu oderem, ako treba!