Mislila sam da sam da sam tuzhna. ali nisam. besna sam. i ljuta. i razocarana.

ne podnosim nepravdu. ne podnosim to shto neki baksuzi zhive trista godina zdravi, a mladi ljudi leze u bolnici (angely). i shto su lekari nesposobni i ne mogu vec vishe od 10 dana da joj kazhu shta je. a nije prvi put tamo. ne podnosim njih.

dalje ne podnosim cinjenicu da ljudi idu linijom manjeg otpora. nije mi jasna ta kolektivna apatija. nije mi jasno to ta neko dozvoljava da zivot prolazi pored njega. a da ne uzme sve shto ima zhivot pruzha. ne razumem kako mogu da se ne bore. cak i kada postoji najmanja nada. kada postoji samo slamka. uvek postoji nada da ce biti dobro.secate se?pandorina kutija i to..a ako nishta, onda posle svega bar znamo da smo sve probali, ali jednostavno nije moglo. pa nisu sve u zhivotu pobede, ali bitno je da iz svega naucimo.

uh, zbrkano je sve ovo tako pomalo, ali tako mi misli dolaze. ne znam ni cilj posta, nemam ni koc\ncepciju, nemam nista.samo misli koje dolaze, i koje pisem. i da ima josh neshto shto ne volim..ne volim bilo kakvo razvrstavanje u grupe..crnci, belci..srbi, kinezi..feministkinje, sovinisti..gej/strejt..

dosta mi je toga, glupo je.21 vek je, bwe.nek svako radi shta hoce, ako mene ne ugrozhava. neka bude shta god zheli. ljudi se dele na dobre i loshe. na plemenite i zle. zle ne volim. plemenite volim. ma shta god bili pored toga. bogatstvo razlicitosti. i tacka.

mungi, znam da si me prozvala, i odgovoricu na prozivku, ali ovo mi sad doshlo da napishem.