i hiljadu sveca da upale, dzaba je...
Pre deset godina na danashnji dan..malo kasnije nego shto je sad, zazvonio je telefon.Par minuta posle toga videla sam tatu prvi i poslednji put u zhivotu kako su mu ochi crvene. Nije morao da mi kazhe shta je. Znala sam. pala sam. osetila bol kakav do tada nisam osetila. A ni od tada. Mama i tata su brzo otishli. sestra i ja smo spavale kod ujke i ujne. Posle dva dana, u meni nije bilo nichega. Ni suza. Ni osecanja. Ni zhelje. Ni volje.Dan je bio crn. Nebo je bilo crno. Ljudi su bili u crnom. I nasha lica bila su, skoro pa, crna. Povorka je krenula. Poslednji ispracaj. I dalje nisam shvatala. Ko shto ne shvatam ni danas. Suze su ponovo potekle… tupi udarci zemlje o kovcheg, i dalje odzvanjaju u mojim ushima.
Pre deset godina na danashnji dan, ovaj svet je napustilo jedno predivno bice. jedan gospodin po svim kriterijumima. chovek. u pravom smislu te rechi. ostavio je iza sbe mnogo.hvala mu za to.nauchio me je da volim shah, nauchio me je da volim duge shetnje pored Save, nauchio me je shta je osmeh i koliko je vazhan, i uvek savetovao dobar odmor na ljuljashci postavljenoj u hladovini izmedju dva drveta, nauchio me je shta je to dostojanstvo, jer je bio satkan od toga. Nauchio me je da su odmerenost i umerenost kljuch uspeha. Nauchio me je da stojim iza svake svoje rechi i iza svakog svog dela, jer je sve drugachije kukavichki. Nauchio me je da jednako prihvatam poraze i pobede.On me je nauchio da volim zhivot, jer ga je zhiveo punim plucima do poslednjeg daha. Bukvalno. Nisam mu nikada rekla hvala..valjda zato shto moje godine to tada nisu shvatale. Ali znam da je znao, i da i dalje zna. Jer..on je negde gore, pravi andjelima drushtvo, i verovatno posle vecernje setnje odigra sa njima jendu partiju shaha.Zhiveo je kao gospodin i isto tako i otishao. za 5 minuta. Bez trunke muchenja. To tako lichi na njega. Nikada ne bi podneo da bude drugima na teretu. Necu vam prichati o tome da je rodjen u najstrashnijoj bedi, a da je zardio para i imanja, broj im se ne zna, jer je sve shto je imao do kraja delio sa bracom i sestrama..Necu vam prichati otome da smo oboje voleli sneg, i da je sneg u Kragujevcu nocas pocheo da pada...
taj chovek..je moj deka.
i jednog dana kad zaista prihvatim da je otishao...reci cu...neka mu je laka zemlja.
znam da si gore..i da me chuvash..
i hiljadu sveca da upale, dzaba je...nisu dovoljne da budu sjajnije od tvojih ochiju..
prashatanje. pushenje. prsla zemlja.
prvo su pale teshke rechi. a onda jedna neprospavana noc. a onda jedno veliko izvinjenje, i jedan tuzhan pogled. a ja sam gledala. i stajala pred odlukom. da li da oprostim, i rizikujem da se ponovi..ili da ne oprostim, pa da i sebi ne oprostim shto nisam oprostila. jeste, ljudi smo, pravo na greshke imamo, ali dva, tri puta na iste..stani junache, polako, ne zaleci. sabiram, oduzimam. da je neko drugi, ne bih razmishljala. al`..najbolji je prijatelj u pitanju. oprostim, stavim tachku. onu maslinsku, ili prekrshteno maslinkastu. onu debelu, veliku , kao maslina. o tome se vishe ne govori. al’ ne sme da se ponovi. zbog principa. ‘ebali me principi. dozhivotni idealista. ponos ko vasiona. skupo ce me koshtati? ne stajte mi na muku, gospodo..
dalje, koji moj se bre vishe svi hvataju za to pushenje? na cigarete mislim. jbt, od kako je pochelo da se pricha o zabrani pushenja u kaficima, na javnom mestu uopshte, odjednom su svi postali alergichni na dim, a ona manjina koja je vec bila alergichna sada je alergichna i na rech duvanski dim. pa paz’ majku mu. kako ste do sada izlazili po zagushljivim diskotekama, kako ste do sad ishli na rodjendane kod pushacha, kako ste do sad ishli na slave? chisto licemerje. a ekstra shto se niko ne buni shto udishe izduvne gasove. kako se gospodo od secera protiv toga ne borite? a prskano voce? a jel` izlazite na izbore da promenite neshto u ovoj zemlji, da se kolichina normalnih ne prepolovljava svakog dana od posledica stresa? ne. ne. i hiljadu puta ne. e pa ima i ja da pushim. dve cigare u isto vreme ako pozhelim. i da rech ne chujem. u stvari, ko hoce da pricha, neka pricha, ali neka ode na polja secerne repe, medju bracu i sestrice, pa nek tamo bulazni. da se ne istopi.
dalje, ova zemlja poludela. ako to mozhe..lud da poludi. ne znam ni ja. ali da nije normalno, nije, majke mi. ja ne znam koliko vas chita novine i prati vesti, ali broj ubistava, masakra je strashan: muzh naterao zhenu da se skine, i da sheta gola, sin ubio majku, dechko ubio ujaka, ovaj ubio onoga, ovaj ovoga. ludnica je kanda ostala otkljuchana…rekla sam vec jednom, nama neprijatelji nisu potrebni. ostave te bez rechi..zapitash se samo shta..shto..kako..odgovora nema. komshije ko po naredjenju za ubicu prichaju kako je dobar bio, ni mrava ne bi zgazio. mrava ne bi, al’ choveka bi..
Ja bih ovde stala. Ko racija jelte….al’ bolje zanecu se prichom, kako u nas srba svi se u sve meshaju, i svi bi da budu sve, lekari pekari, apotekari elektrichari, automehanichari biznismeni…i nije to muka na to naterala, ne, ne..to se ne zove muka, nego sujeta i prepotentnost. Nazovimo stvari pravim imenom. Ali o tome neki drugi put. A dotle… svetski dushebrizhnici za duvanski dim, mozh’ da mi pljunete pod prozor. onog momenta kad sprovedu taj zakon u delo ja otvaram splav na lepenici u kome ce moci da se pushi, pa nek` porez koshta kol’ko koshta. A dotle…razmislite kad prashtate i shta prashtate. A dotle..aj’ u zdravlje.
Rastavljanje sa dushom. Za mene je to bilo jednako kao i vadjenje krvi. josh od malena imam abnormalno veliki, neracionalni strah od igle. Nesudjeni narkoman ili shnajder :) Frojd bi kazhu svashta rek’o na ovo. znam ja odakle je to poteklo, al’ se neshto ne bih te priche prisecala. Elem, da ne duzhim puno, juche je bio dan D. Dan vadjenja krvi.
Sve sam vec smislila u glavi, pascu u nesvest (nije mi prvi put, kad mi se neko priblizhi iglom), i tako odlozhiti rastanak sa dushom za josh koji dan, kad vec odlazhem godinama unazad. Onda cu smoci hrabrost da i to obavim, nece mnogo boleti i nosicu gips svega par dana dok rana muchenichka ne zaraste. E sad, odem ja tamo, al’ nesvest nikako da dodje. Ja chekam da dodje, chekam, al’ nesvesti nikako nema. A videla sam iglu, dodushe ne onu pripremljenu za mene, ali videla sam iglu. Plan B nemam. Bila sma 100 posto sigurna u nesvest. Hmm..shta sad? Premlatiti medicinskog tehnichara i pobeci – ne, nishta bash i ne reshavam time, samo ce josh da me tuzhe za nanoshenje teshkih telesnih povreda..Okrenuti se i pobeci – aman zhenska glavo, imash 20 i kusur godina, ne ponashaj se kao derishte..Odbacim ja sve te lude misli, i kazhem, dobro, de, ajde. Veza on meni dechiju traku oko ruke, sa sve zekama, zhirafama i ne znam ti ni ja chim, namesti ruku, i krenu ka meni. Gotovo. Scena kao u najgorim horror filmovima. Vec vidim kako nozhem krece ka meni, zabada pravo u srce i iskrvaricu na smrt. Stoj!! Kazhe on: shta bi? ja kazhem: ne mogu..on se nasmeja, reche opusti se, nece boleti..kazhem ja njemu: mnogi su to rekli..znam ja kako to ide. Ha.
Opet preturam po glavi, pokushavam da smislim rezervni plan, pljujem nesvesti po celom porodichnom stablu, i oca i majku, i pradedu i prababu, i gde me izdade kad je najpotrebnija, al’ nishta. Mozak stao. Blokada totalna. Prepala sam se. Al’ chekaj bre, pa velika sam ja devojchica, prosha sam svashta neshto, pa nece meni jedna igla da pravi gluposti u zhivotu.A jel’? Al’ sam jaka na rechima, Bog te vid’o..mada nikako da progovorim. Gledam u onog lika, gledam u ruku, gledam u one igle i shpriceve..pa zamishljam sebe, pa opet ispochetka..
I kazhem: ajde, ali stvarno. Iznenadim samu sebe. Reshila sam, osecam u stomaku da sam reshila. Ponovo dechija traka, ponovo nameshtanje ruke, okrecem glavu, chujem neko kazhe stegni zubice…gotovo!!Gotovo shta? Umrla sam? Ne, nisam, ali moja krv je u shpricu..Oleee :) Gleda me ovaj lik, sav srecan, i priznaje kako se ni sa kim josh nije tako slatko ismejao, i bash mi hvala shto ga od ranog jutra tako nasmejah. Gledam ja njega, josh uvek pod utiskom, chekam kola hitne pomoci, kako ulaze pravo na vrata, da mi pruzhe pomoc, znate sa sve ono tinuninu, rotacionim svetlima, elektro shokovima. Al’ njih nema. Smanjim ochekivanja, chekam taj gips da mi stave (nisam luda, znam da se ne stavlja gips posle vadjenja krvi..). Smanjim ochekivanja josh vishe, ochekujem chokoladu, masazhu, par toplih umilnih rechi..al’ chek nije meni ovaj nishta, ni rod ni pomoz’ Bog, te da bih tako neshto ochekivala.
Nasmejah se, skupih stvari, i krenuh. Ponosna. Sa ogromnim olakshanjem.
Al’ da se ne lazhemo, sledeci put krv da mi vade mogu tek za deset godina, pre toga sa iglom nek’ mi ne prilaze.
Pouke:
1.Nikad ne veruj nesvesti 100 posto.
2.Kad mushkarac kazhe opusti se, nece boleti..ponekad i govori istinu.
3.Obavezno imajte plan B – mozak trokira u situacijama kada je najpotrebniji.
Ne volem... Nikog, lutko... Takva mi je narav...
Užasno, najužasnije mi skače po živcima rečenica: shvatićeš za koju godinu, samo će ti se kaz’ti kad još malo porasteš... a jel’? a dotle ce raznorazne babe i dede koje misle da su popile svu pamet sveta zbog razlike u deceniji dve, da rasipaju mudrosti.. a meni samo ono, nije meni shto vi to prichate, nego shto mislite da verujem u tu glupost izrechenu usled nedostataka boljeg izgovora.
U redu je..ja ne pamtim shtafete, parade (pijanstva i kicha), radne akcije i pionirske zakletve, inforbiroe i gole otoke.
Ja pamtim kad sam bila u selu kako mi je deka kupio 4 pileta, i pravio mi kucicu za njih...i kako je jedne noci pacov pojeo jedno pile, pa je deka napravio vecu kucicu.a meni kupio josh pilica. pamtim kako sam sedela tati na ramenima u haljinici na tufnice od koje sam pravila tati sesiric (pa su mi se videle gace 
) a na tatinoj glavi su bile gumene mentol bombone, koje inace mala deca navodno ne treba da jedu.
pamtim ternutak kada sam svecano objavla da hocu da imam sestru. pamtim..kako sam plakala kad je mama uporno pokushavala da mi objasni da mi se moja narandzasta majcica sa dugmicima u obliku bojica (zelene, plave i ne secam se trece boje bojica) ne slazhe uz pantalone.... pamtim kako sam izgubila najlepshi zhuti dzemper...
pamtim kako sam plakala kada je tata odlazio....na jedan jako dug put...i prichala mami da ne brine, da ce se on brzo vratiti.
pamtim kako je je svirao tinuninu, i kako su ga drugari iz obdanishta polomili. pamtim i kako je nekad mirisao sneg.. i kakvog je ukusa bio pravi eurokrem.
Ja se nisam zaklinjala u tita, dok sam vozila rolshue.meni su priritet bili mama i tata, i vozila sam rolere. I padala. I dizala se opet. Ja nisam nosila maramu oko vrata kad sam ishla u shkolu, i nisam chitala stripove. Ja sam uhvatila samo maleni deo onog vremena kad su se gledali shtrumfovi, i jela kinder jaja, skupljale salvete i razmenjivali papirici. Odmah posle toga doshle su nove uniforme, maslinasto – zelene, sa pushkom u kompletu. Odmah zatim, tate, ujke, strichevi, teche, komshije i kumovi ishli su u rat. I nisam bash znala shta je to i kako ide, ali sam videla mame, ujne, strine, tetke, bake, komshinice i kume kako plachu. Meni nisu nudili Azru, Zabranjeno pushenje i Balasevica. Meni su nudili cecu, sneki i miru skoric.
I tako dalje..
Ali zbog svega ovoga, ja ne vredim manje, i niste vi koji pamtite ovo pametniji od mene, samo zbog toga. Neke se stvari ne uche godinama, neke se priche ne otkrivaju vremenom, neke se tajne ne odaju s’ godinama..Postoji neshto shto se nosi u srcu, shto je dobijeno vaspitanjem, shto je poklonilo ili oduzelo okruzhenje, godine iza nas…
I zato nikada ne pitajte devojku koja luta kroz svoj zhivot ko je, jer je isuvishe zauzeta tumaranjem kroz svoja secanja, ne bi li i sama otkrila isto…
A sad, da malo dopunim listu zvanu `ne volim` – al` bez objashnjavanja….
1.politichare – svi bez izuzetka lazhu – i da je po pinokiju, babi i strichevima, uz njihove noseve peli bi se do zvezda… (Ne volem... Izbore... Televizor... Plakate...
Dosta, ako boga znate...Ludnica je kanda otključana širom ostala...)
2. moj fakultet, nalickane plavushe, sa plastichnim zlatnim shnalama u kosi, kojima je prostoproshirena rchenica misaona imenica… (Ne volem... Zatucane... Gratis...Kravataše...Hipohondre što se plaše ..Da dobiju rak od razmišljanja...)
3. nabedjene frajere, koji misle da bash sve devojke na kljuch od dobrog auta padaju..e pa majku mu, ima nas koje jesu sponzorushe, ali sponzori su im mama i tata, pa im dodatk ne treba. Ne mozhe kljuch od auta da nadoknadi ono shto nemate u glavi. Ato shto nemate, e to devojci srecu kvari, ali ajd sad… (Ne volem... one lopuže što voze tuđa kola...Znaju azbuku do pola...Miču usnama dok sriču pejdžer...)
4. one koji se nikada ni za shta ne bune, koji se samo smeshkaju, i posmatraju iz coska, kad je najbolja prilika d ate na kvaranjak zgaze…one koji misle da znaju svaku tvoju slabu tachku, jer zaboga, pa svi smo mi u ovoj kolotechini postali isti – monstrumi sa licima ljudi - e pa nije bash, mnogi jesu, ali nisu svi…
5. ne volim redove za vizu..ma ne volim redove uopshte, neljubazne salterske radnike i prodavachice, neprofesionalnost…
6.onu dugu i dosadnu jesenju kishu, koja ostavlja samo blato iza sebe..
7. ne volim kad mi upadaju u rech…
8. Kelj, kelerabu, karfiol, grašak, spanać (popaje, izvini), pasulj, cveklu (sem rendanu sa celerom, i u soku sa limunom), pohovane tikvice..i josh mnogo toga…
9. kad ljudi nemaju meru, i ne znaju kad treba da stanu, kad ne poshtuju nikakve granice, morlane, drushtvene..ili bio kakve, ma kakve bile..ili ako ih vec ne poshtuju..da bar imaju dobar izgovor, kad vec argumente nemaju…
10. panichare, tremaroshe, i ostale koji prave rachun bez krchmara…
11. glupave emisije na tvu poput menjam zhenu, veliki brat, 48 sati svadba, sve z aljubav i ostalo…(E onda, ne volem šizove i nervne bolesnike...Pre ih puštali za vikend...
Sad ih puste pravo pred kamere...)
12. nerasciscene, nedovrshene stavri..lazhi koje smo precutali...(da se dobro razumemo, ne lazhem ja, ali osutala sam par puta, kad us me lagali..i mislili da ima verujem..)
13. i ne volim, i nepodnosim,..uh, kad ljudi kasne.
E pa to je to - druga strana medalje `volim`. Jel' ja ono beshe reokoh bez objashnjavanja? E pa, jbg...
Baš ni to što tol'ko volem... Ne volem...
aman. i zaman. dosta je. [minus faza, one more time]
opet sam ljuta i besna. tuzhna i nemocna. opet je jedna mlada devojka napustila svet. tek tako. bez pozdrava. bez najave. mozhda zbog nepazhnje. mozhda zbog neceg drugog. ali.. sta vredi pricati sad o tome.. od sutra bice pokrivena crnom zemljom. lica dragih joj ljudi bice prekrivena crnom senom. i nebo ce verovatno biti crno. poslednji ispracaj devojke koja je vec dva meseca u sebi nosila jedan novi zhivot i radovala se tome. necu otici da kazhem poslednje zbogom. ne mogu. mozhda je sebicno. ali ne mogu da ponovo chujem zvuk zemlje koja udara o kovcheg. isuvishe poznat zvuk.
umorna sam. od svega. od neprospavanih noci. od kafe. od koka kole. od ljudi. od gumenih bombona koje obozhavam. od disanja. od prljavag vaduha i kamenca u vodi. od ozonske rupe. od terija zavere. od blesavih komshija. od promena vremena. od reklama za prashak i jeftin kredit.od svega.
ne, necu pokushati da se ubijem tako shto cu natrljati nos vodom i nabiti ga u uticnicu, ko shto je to slikovito opisao vudi alen. ali sam umorna. samo konstatujem i ne znam kako da se odmorim. a da se ne umorim od odmaranja. prokleta ironija zhivota. karika koja nedostaje? svakako ne. nikad.
tenis. srbija pobedila australiju. jupi. jee. bravo. svetska grupa. publika = stoka. dernjaju se, vichu, lupaju. a ovim nashima sve toplo oko srca. em milo, em drago. pa josh trazhe zhivotinje u njima. srce u pesku, zastava srbije. a civilizacija? daleko od nas. daleko u piii…htedoh reci daleko bar nekoliko svetlosnih godina ispred nas.
konfuzna. pishem bez teme. bez reda. bez cilja. a i shta ce mi to. da bi nekom bilo lakshe da shvati shta hocu da kazhem..izvinite, ali ne mogu sada da mislim na to. imam hiljadu i jednu misao u glavi. hiljadu i jednu. nisam brojala. kazhem odokativno. a znate li na koliko stvari ne mogu da utichem? e njih nije da nisam brojala, njih ne smem da brojim plashim se dijagnoze. i prognoze.
htela bih da pobegnem. od poshtara. od razglednica. srecnih i tuzhnih lica. omijenih pesama. najlepshih stihova. ptica koje cvrkucu. prelepih jesenjih boja. prijatelja. porodice. hladne nes kafe sa shlagom. svega shto volim. i nije to problem. ako zaista dovoljno jako pozhelim, moci cu. ali..naravno da postoji i prokleto ali. postoji problem. ne mogu da pobegnem od sebe. a to bih vishe od svega. samo na kratko. malo. da skupim snage. da ponovo izgradim srushene ideale. da sastavim delice rasprsenih iluzija. da poverujem u sopstveni optimizam. da smislim novi cilj zbog koga idem dalje.
ali nemam vremena. josh jedna prokleta stvar. vreme. marsh i ti i ko te izmisli.
i povrh svega. treba ispuniti ocekivanja. ustati nasmejan. skuvati kafu. spremiti sestri dorucak. pozeleti lep dan u shkoli. pozheleti drugarima srecu na ispitima . polozhiti sopstvene ispite. chestitati rodjendane. javiti se baki, deki, tetki,teci, ujni, ujki, stricu, strini, kumovima. nasmejati se komshijama u zgradi kad im kazhesh dobar dan. nasmejati se prodavacaci kada ti kazhe vash racun je toliki i toliki. otici na pice. biti rame za plakanje. slushati tudje priche i probleme. biti stalno ukljuchen na trista. spreman da poletish. i smejati se. a ja…? ja chekujem samo jedno. da ljudi shvate da nisam supermen. da shvate da sam od krvi i mesa. ogranicenog roka trajanja. da mogu da trpim, da mogu da plachem u sebi, da mogu da se naviknem .. ali da ne mogu da zhivim njihove zhivote. da mogu da cutim, i terorishem papir, olovku i tastaturu. mogu. ali samo mi dajte malo mira. samo malo. da sastavim svoju slagalicu.
smejacu se. ponovo. znam da hocu.
………………....
a ispod maske ona je
dete do daske
i boji se
kako da kaže volim te.
……………………
hvala na pazhnji. izvin`te i prijatno.
