26.9.2008, 14:36
Opet sam popušio za posao.
“Hvala na interesovanju. Ipak, na kraju, želim reći da razgovor sa Vama nije bio gubljenje vremena. Bar ne mog.”, napisao mi je u mailu direktor marketinga te kompanije.
Pa sad... ispostavlja se da sam ja izgubio neko vreme slusajući te kako trabunjaš o potencijalnim mega poduhvatima tvoje firme.
Što reče Lana, “Onaj ko kaže da voli svoj posao taj laže ili je lud“.
Taj dan sam otišao sa Kalemegdana pravo u Sava Centar, na razgovor za posao.
Mislim da je taj dan Brankov most napukao negde na sredini od svih polovnih automobila koje su polovni vozači kupili na kredit ili lizing. Svi su se šepurili po gradu, ostavljajući za sobom tragove od mokrih guma svojih sveže opranih automobila.
Ja sam se svojom šklopocijom, princezom od Raspada Golfom Trećim, od milošte nazvanom Ruz(M)ica, skotrljao sa tvrdjave moleći se za još par centimetara neistrošenih kočionih paknova kako ne bih virio iz dupeta nekog novog-polovnog BMW-a ili Merc-a.
Na Kalemegdanu sam ostavio Šilju i Daču DiDžeja.
Oni su opet odradili nekakvu reklamnu kamapanju za Skupštinu grada i bili su punih džepova. Ja, opet, švorc.
Rezervoar princeze od Raspada na debeloj rezervi a moje podlaktice i listovi nogu vrlo razvijeni od guranja princeze do obližnjih pumpi.
Sedim ispred Andergraunda na haubi, naslonjen ledjima na šajbnu. Baš tada su istakali gorivo na pumpi preko puta. Zakasniću.
Miris naftnih preradjevina, gužva, sirene nervoznih i 15-a cigareta od jutros.
Srećom, jutros sam se probudio a u stanu je bio neko koga poznajem. Marko se nacirkao sinoć pa je izgubio ključ od svog stana i dovukao se do mene oko 1, pola 2 sinoć. Nije ništa pričao kada je došao. Samo je uzeo ćebe iz sanduka u čošku, legao i brzo zaspao. Išao je, sinoć, da se vidi sa Bojanom. Izgleda opet ništa. Bez veze. Bilo bi dobro da ona odustane konačno od “nisam sigurna” ili da on odustane od nje. Ovako, samo ćuti.
Njegov mobilni telefon se oglašavao melodijama sms-a sve dok se polifoni sms-zvuk iznenadjenja nije zamenio iritantim, opominjućim zvukom upozorenja pred pražnjenje baterije.
Nisam mogao da zaspem od svih tih zvukova pa sam ustao i uzeo telefon u ruku nameravajući da ga isključim.
Čačkao sam u mraku Nokia-u a onda je ona zazvrčala.
“Da?”, rekao sam.
“Ćao, šta radiš? Zovem kasno?”, pitao je ženski glas sa druge strane.
“Pokušavam da zaspim. Kasno je, da.”, promrmljao sam.
“U pravu si, neću dugo. Slušaj, hajde da se vidimo opet.”, rekla je. Ubedjen da je to Bojana, pristao sam.
“Važi. Sutra, onda? Laku noć.”, rekla je.
Zaspao sam brzo.
Kada sam se probudio rekao sam Maretu kako sam mu namestio super ribu i da treba da je pozove.
“Jel’?”, rekao je.
“Da, da, matori. Javi joj se, ozbiljan sam.”, dobacio sam dok je on izlazio iz stana i jurio na posao.
Sedeći na vreloj haubi, bilo je 30-ak stepeni, omamljen mirisom nafte koju su pretakali iz cistene u podzemne rezervoare pumpe na donjem Dorćolu, nisam razmišljao o razgovoru na koji sam krenuo. Jasno mi je bilo da ću zakasniti i time sam sebe verovatno eliminisati iz četvrfinala takmičenja za mesto ICT copywrite. Usput, nisam imao pojma šta je ICT.
“Momak! Ti što si se izvalio na kola. ‘oš ti da sipaš? Nemoj da zadržavaš red.”, vikao je brkajlija sa pumpe.
“Hoću. Što da neću! Daj za 500 dinara, evrodizel**.”, rekao sam.
Seo sam u kola i verglao, verglao. Tako je sa dizelašima, moraš da verglaš kao sivonja ako nestane goriva. Presisa. To mi, uzgred, nikada nije bilo jasno! Kako neko može da presisa ako nije ništa sisao. Rezervoar je bio prazan pre nego je presisala princeza.
“Momak, praviš mi ovde red. Daj, gurni taj auto dole, niže ili kupi drugi.”, rekao je brkati pumpadžija.
“Hoću ja, ali ne’am.”, odgovorio sam mu kroz otvoreni prozor kola.
“Pa zaradi. Jel radiš nešto?”, pitao me je brka.
“Aj malo gurni brko. Nije ti teško, a?”, pitao sam.
“Aj’, ali samo metar, dva. Ne smem mnogo operisao sam kilu pre dva meseca, pusti u pičku materinu. Ne smem da se natažem.”, reče.
Brka je pogurao princezu od Raspada a ja sam ga začadio dimčinom iz auspuha.
Stigao sam ispred Sava Centra tačno u pola šest. Tada sam već morao biti u kancelariji. Ispred kola sam obukao košulju preko majice i obuo cipele. Neka riba koja je sedela u novoj Toyoti me je gledala i smejala se.
“Vruće je, gospodjice. Nemam klimu.”, dobacio sam joj.
“Bez veze. Ova Toyota, moj službeni auto, je super. Ima klimu i ne curi niša iz nje.”, rekla je.
“Znači li to da iz mojih kola upravo nešto curi?”, pitao sam.
“Pa, malo. Ispred, ispod motor.”, reče.
“A, to je normalno. Izvukao sam iberlauf. To je crevo jedno, tu ispod motora.”, rekao sam i potrčao ka ulazu uz stepenice.
Razgovor je bio dosadan. Taj tip, direktor marketinga je čudan lik. Više je on pričao od mene. Pričao mi je o svojoj kompaniji, nikada firmi. Pomislio sam par put, u toku razgovora, da bi bilo skroz u redu da se ja bavim baš time. Da obavljam razgovore za posao. Mogao bih da pričam o svemu bez obzira da li potencialnog radnika to interesuje a da se on istovremeno pravi zainteresovanim za svaka moju reč. Pošto je tip bio dosadan, u jednom trenutku sam počeo da zveram po kancelariji. Video sam tri žice koje su virile iz zida i nisam mogao da sklonim pogled sa njih.
Ne gledaj u jebene žice nego u njegove oči. Tako piše u svim uputstvima za razgovor o poslu koje sam pročitao na netu.
Nisam mogao. Te tri jebene žice su mi odvlačile pažnju.
“Šta je bio Vaš posao u predhodnoj firmi?”, pitao me je dosadni direktor.
“Žice! Tri žice.”, rekao sam.
“Žice? Kakve žice?”, čudio se.
“Žuta, zelena i plava.”, rekao sam, ne skidajući pogled sa žica.
“Molim Vas, kakve žice? Šta nije u redu?”, već po malo besan, pitao me je dosadni direktor.
Morao sam da se skoncentrišem. Setio sam se neplaćenog računa za struju, dve kazne za pogrešno parkiranje i duga Marku.
“Prodaja mrežnih sigurnosnih sistema i neposrednja saradnja sa klijentima. To sam radio u toj firmi.”, rekao sam.
“Dobro. A kakve žice?”, pitao je.
Dok je pričao o IT industriji, shvatih da on nema pojma o čemu priča pa sam priču nastavio svojom kvazi opterećenošću sa žicama jer se navodno u mrežnim sistemima samo njima baviš.
“Aha. Nisam imao prilike da se upoznam sa tom tematikom. Ni ja nisam ovde dugo. Žice kažete?!”, rekao je.
“Mnoštvo njih. Na sve strane. Sečete, lemite, lepite pa sve isponova a onda napredujete malo pa Vas stave na prodaju gde Vas svi živi smaraju i svi znaju sve a Vi ih ubedjujete da ne znaju pa im uvaljujete najskuplje. Posle nekog vremena postave Vas na novo radno mesto. Tu se neposredno obavljaju razgovori sa klijentima. Oni su većinom neobrazovani bogatuni koji veruju da su najpametniji na svetu . Pošto imaju para a nemaju mozga lako ih je zajebati. Pardon.”, zaćutao sam i u sebi razmišljao, da li sam ja to upravo opsovao na razgovoru za posao.
“Jasno.”, rekao je kratko pa nastavio o ciljevima KOMPANIJE, tenderima i sličnim sranjima.
Kada je izasrao sve što mu se taložilo još od jutros, rekao je :”OK.”.
I ja sam rekao ok.
Onda je pogledoa u stranu i opet rekao “OK”.
Ponovio sam, OK.
Nesposobni direktor nije umeo da me izbaci napolje pa sam sam izašao, pre toga pruživši mu ruku.
“Javiću Vam se sledeće nedelje.”, rekao je.
“OK, prijatno.”, rekao sam i izašao.
“Kako je prošao razgovor.”, pitala me je devojka iz nove Toyote. Još uvek je bila na parkingu. Samo, tada je već nervozno šetala oko kola.
“Užasno. Neću dobiti posao.”, rekao sam.
“Loš dan, a?!”, rekla je dok sam ja svlačio košulju sa sebe.
“Nadam se. Ali ako se i sledeće nedelje probudim bez posla atribut loš će dobiti još lošije značenje.”, rekao sam.
Seo sam u kola i krenuo ka Areni. Igrali smo basket sa nekom drugoligaškom reprezentacijom. Miki-Mačak se zaposlio u Areni kao obezbeđenje pa nam obezbedi par karata s vremena na vreme.
Ispred ulaza me čekaju, Duka, Mica i Pedja. Ližu neke ogromne sladolede. Oči su im crvene.
“Jel’ da pitamo?”, reče Duka.
“Ne! Jel ima sladoled za mene?”.
Kada smo ušli Pedja je startovao promoterke MTS-a, Mica je tražio suncokret i grickalice a Duka i ja smo ušli u samu Arenu.
Zavalili smo se u još uvek udobne stolice, lizali sladoled i gledali kako ovi naši deru one tuđe 20 razlike.
Na izlazu smo se našli sa Pedjom. On nikada ne gleda utakmice, ne interesuje ga to. Uvek ode nekuda i po zavšetku se nadjemo.
“’Si video klonju, brate? Čistija nego moja kući.”, rekao je Pedja.
“’si vido onog sa sladoledom, baš bih prožd’o još jedan?!”, rekao sam.
Kola nisam mogao da pokrenem pa sam ih ostavio na parkingu ispred Arene i krenusno peške prema reci.
“Čik pogodi šta imam za večeru, buđav ‘lebac….”, zvčao mi je mobilni.
“Halo, Mare!”.
“Brate, idem da se vidim sa Bojanom.“, rekao je.
“Do jaja.”.
Stigli smo do Sv Nikole, treš splava na samoj granici Zemuna i Novog Beograd.
Pedja je sedeo u Zemunu a nas trojica na Novom Beogradu. Svi za jednim stolom.
Dovukli su se Kolja sa faksa, mali Mića sa šljake u odelu, sa lap topom i sa dva džojpeda pa smo uz pivo izgrali fudbal na lap topu.
Sedeli smo dugo dole. Nisam pričao o razgovoru za posao, razmišljao sam o tri žice i nisam mogao nikoga da dobijem u fudbalu. Zbog toga sam baš popizdeo.
*(http://pepelinno.wordpress.com/2008/09/26/evro-dizel/)
