Ostajem dužan na pumpi, raznosaču hrane, pradavačici u trafici, dužan sam bar tri ture pića, tri napušavanja, 700 vidjanja, kilogram kafe, 18 osmeha, 3000 trenutka razumevanja, 5 knjiga, hiljade kontra usluga, mnoštvo zagrljaja i lepih reči. A pričljiv sam, tu ne ostajem dužan. Ana me je pozvala juče i rekla :”Hajde sa mnom u šetnju. Popićemo kuvanu rakiju na onom šlepu i šetaćemo se pored reke držeći se za ruke.”. Ana je moja bivša devojka i moja dugarčina. Vidjamo se kada se jedno drugog zaželimo. Pijemo i smejemo se, u glavnom. Danas smo kupili nekakve šarne balone punjene helijumom i pričali šašavo.Bole me obrazi od smeha. “Misliš da ćemo se jednom opet zajebati pa se poljubiti?”, pitala je. “Ne verujem. Ko bi s tobom bio dva puta?”, rekao sam. “Džoni, Saša, mali Mića, Stefan...”, rekla je, ispuštajući helijum iz pluća. “Duguješ im nešto i oni bi da se namire. Lepa si, jure te mladići. To je do jaja.”, rekoh. “Dosađuju, misliš?”, nasmeja se Ana. “…i dosađuju, ponekad. To su mladići. Mi dosađujemo dok se ne namirimo..”, nasmejah se. “Debilu glupi.”, rekla je pa se nasmeja opet. Insistirala je da plati i ja se nisam bunio. U suprotnom, ostao bih dužan konobaru. “I ti si mi neki “mladić”! Puštaš devojku da plaća u kafani.”, reče pridžavajući mi jaknu. “A ti si mi neka devojka?! Puštaš mladića da te pusti.”, rekao sam šutirajući je u dupe. “Prekini, udariću te. Nije ti dosta što plaćam još me i biješ.”. Bili smo sami na šlepu koji je krckao, pištao i ljuljao se. Popeli smo se na pramac i gledali Kalemegdan. Celu jednu stranu Kalemegdana. Od Pobednika do Brankovog mosta. “Lepo je. Ovde je uvek lepo.”, rekla je Ana. “Jeste. Stavi tu kapu, prehladićeš se.”. Ana je imala neku zajebanu upalu pluća pre godinu dana i od tada svaki put kada dodjem po nju, njenoj kevi se obavezujem da ću je čuvati i dosadjivati joj da se ušuška. Ana je bila u bolnici nekoliko nedelja, tada i izgledala je vrlo loše. Nisam joj išao u posetu jer je ona tako zahtevala. Pričali smo telefonom. “Slušaj, ružna sam do zla boga, smrdim i nervozna sam. Ako dodješ nikada me više nećeš hteti videti.”, pričala je tada. Nisam joj odlazio u posetu. “Ne mogu više da oblačim na sebe tri dukerice, obuvam dva para čarapa, stavljam rukavice u oktobru. Bolje da umrem nego da se smaram ovako.”, pizdela je. “Ne seri. 29. je septembar. Nije oktobar.”, rekao sam, nabijajući joj kapu na glavu. “Vidi! Glafiti na pločniku. Kako su smešni. Klinci.”, rekla je. “Znam.”, rekoh. “Kako znaš? Bio si sa još nekom cicom ovde?”, pitala je. “Sa nekoliko.”, nasmejao sam se. “Pičko! Sve jedno i onako su to samo glupi klinci koji švljaju. Ništa posebno. Razočaraće se. Dobro je što sam ja to proživela već.”, rekla je i, da ja vidim, podigla nos. Niz Kej, do Brankog mosta, pločnik je išaran rarnoraznim glafitima, porukama i crtežima. Bila je u pravu. Klinci koji veruju u ljubav i njenu večnost, švljali su tuda ne bi li iznenadili svoju ljubav večnu kada ova baci pogled sa mosta. Samo, grafiti traju duže nego večnost.