“Mogu li se pridružiti mladom gospodinu?”, čuo sam glas. “Možete ako ćete mi ispričati nešto o sebi.”, odgovarao sam neokrećući se. Kada god odem dole, slušam. To je netipično meni. Obično brbljam pa se naližem alkohola pa onda mrmljam brbljajući. “To, teško. Već znate dosta o meni. Ne bi vas iznenadila novotarijama koje turisti očekuju.”, reče. “Sanja!”, viknuo sam presrećan kada sam je ugledao. Skočio sam sa šank stolice i zagrlio ovu predivnu devojku. “Dobro nam došao. Tako je lijepo videti te. Zdrav si? Kako si? Pričaj!”, nestrpljivo je govorila, gledajući me svojim polusnim očima. “Dobro sam. Lažem! Odlično sam.”, odgovorio sam. Smejali smo se dugo srećni jer vidmo jedno drugo. Izmedju reči bi smo se zagrlili i ponavljali kako nam je drago što se vidimo. U tom, dodje i Miljan. ”Ooo, đe si, buraz! Dobro nam stigao. Srećne su oči koje te vide.”, reče Miljan. Pričali smo svo troje a izmedju reči se opet grlili i stiskali jedno drugome šake ruku. “Gde je barba Laki?”, pitao sam. “Trebao je doći sa ribanja. Ne znam što ga nema. Sad će, samo što nije. Daj da ti napravim nešto da jedeš. Gladan si, sigurno. ”, rekla je Sanja. “Neka, sačekaću Lakija. Punog stomaka neću biti za priču nego za spavanje.”, rekoh a onda se svo troje nasmejasmo glasno. “Ti čekaš Lakija a tebe Marina.”, konstatova Sanja. Nisam ništa rekao. Nasmejao sam se na čas a onda vešto primenio temu. “Eto ti, ka’ pravi Bokelj. Vešt na rečima.”, rekao je Miljan. “E, kada bih ja to umeo.”, rekao sam. Uskoro se na vratima pojavila mršava ali mišićava ljudina. To je Laki. Skočio sam sa stolice i zaglio ga. Bez reči smo se gledali, držeći ruku na ramenu ovog drugoga. “Smrša’ si malo.”, reče. “Ti nisi. Isti si. Samo imaš više sedih nego prošle godine.”, rekoh. “E! To je od sunca, ne od starosti.”, rekao je Laki pa spusti pogled i skinu svoj šešir. “Da ti pričam....”, poče Laki a ja se samo utiša, naćulih uši i raskopih lap top. Ostadoh u Konobi do prvih večernjih gostiju a onda sa Lakijem krenuh do Dobrote, punog hard diska. Nikako mu nisam mogao objasniti zašto ne mogu prenoćiti kod njega a i kada bi uspevao, na kraju mog višestrukog ubedjivanja, rekao bi:”Ne smijem to dozvolit’. Ti da si ovde i da plaćaš da bi spavao. Ne, nikako. To je sram za Lakija tvoga. Ostani, kod nas, molim te.”. “Laki, razmisliću. U redu. Moram i drugare ispoštovati, zar ne?”, rekoh. “I ja ih moram ispoštovat’! pa, što idemo do Dobrote nego i njih da dovedemo.”, rekao je nedopustivši da kažem išta. Objasnio sam mu, ipak, da Konobu čuvam samo za sebe i da je ne želim deliti ni sa kim na šta je on rekao da pristaje na sve samo da sam kod njega nekoliko dana. Kod terena za balote uvek ima hladnog piva pa smo tamo i seli na jedno, dva. “Lako je tebi, tebi je prijatelj sada tu i imaš se čemu veselit’.”, rekao je Joco, lokalni čudak i istinski poznavalac Bokeljske kulture i Perasta, koji je tamo tukao već četvrto, peto na veresiju. Shvatio sam da se već priča medju meštanima da je Lakiju stigao prijatelj iz Srbije i da uskoro mogu očekivati Marinu. Rekao sam Lakiju kako je ne bih hteo uznemiravati svojom pojavom ali da bi mi istovremeno bilo drago videti je. “Polako, nije preša. Sve ćemo stić’. Samo da si stigao ti. Živeli!”, reče i podiže flašu piva. Seli smo u barku i krenuli u Dobrotu. Nadao sam se da me moji prijatelji čekaju tamo mada, rekao sam im da ne računaju na mene tog dana i da ću doći već. Dok smo ulazili na barku talasi, koje je pravio neumorni gliseraša u suton, su pomerali čamac tamo vamo. Pogledao sam ka gliseru dok je Laki već urlao iz sveg glasa. “Eno ti je tvoja Marina. Sa drugovima.”, rekao je pokazujući na gliser Laki. Prvi put sam tada osetio da je mnogo lakše deliti nekoga sa Bokom nego sa ženom. “Neka je. Ima ona s kim. Vidiš. Nećemo joj kvariti gušt.”, rekao sam i povukao konopac na motoru čamca svom snagom. Motor je star pa svaki put kada se uključi iz njega huljne dimčina čiji se miris pomeša sa mirisom algi, mora i zelenike koja se namnoži uz pontu. “Mogu li ja?”, pitao sam lagano dodavajući gas na motoru. “Ti možeš sve, dragi moj prijatelju.”, rekao je Laki, sredjujući po barki. Takav je Laki. Uvek nešto čisti i sredjuje, nema mira. Dok to radi ponavlja:”Nije red da bude nered.”. “Komo, ima li što veceras?”, dobacio je Laki starcu koji je pristajao svojim čamcem u mandrac. “Ništo moj Laki. Komo ti je danas pedeset puta baca’ mreže ali ga se riba gnuša.”, pričao je Komo. Komo je bivši urednik Vijesti. Kada je Milošević došao na vlast, devedesetih, preko Moma je urgirano da Komo napusti redakciju novina i uredničko mesto. On je to uradio i preselio se u Risan, gde ima staru porodičnu kuču. Perast je preko vode i voli provoditi vreme u njemu. “Drž’ se Komo moj. Nijesu te jači slomili. Biće sjutra.”, reče Laki i pokaza mi rukom da krenemo. Dodao sam gas i krenusmo. Komo je dobacio nešto ali nisam razumeo jer je to rekao brzo i vešto uporebljavajući lokalizme čije značenje nisam znao. Pozdavio sam Koma i doviknuo da sutra navrne do Konobe na rakiju koju sam doneo. On klimnu glavom i naseja se. Gliser je pristao u medjuvremenu pa nije bilo talasa. Pred Dobrotu sam skočio u more. Voda je bila topla i bistra. Videle su se stene na dnu. Laki je rekao:”Divljak! Prevrnućeš baku, otić’ će sve u more, budalo.”. Ja sam se samo smejao i lupao iz sve snage po površini, presrećan jer sam konačno u Boki. “Vidit će te ona devojka što te čeka ka’ mornara.”. Ja sam bio poprilično pijan. Nije me bilo briga ni za koga pa sam nastavio da budalesam. “P’jan si. Plivaj do ponte. More će izvuć’ sve iz tebe. Samo plivaj.”, rekao je dodajući gas na motoru i gromko smejući se Laki. Do obale je bilo ostalo bar 200 metara. Plivao sam polako i gledao sunce koje je poslednji put tog dana obasjlao vrh Sv Đorđa. Ostrva pored Gospe od Škrpijela. Prvi dan u Perastu ove godine za mene je gotov, pomislih. Morao sam samo da odplivam do ponte, umoran od puta i prenapregnut osećanjima. Laki je već sedeo u konobi u Dobroti i pio vino a ja sam mokrih gaća seo pored njega. Disao sam ubrzano, ostavljajući mokar trag za sobom. “Ti si lud“, vikao sam. “Pa sada treba opet da pijem. Što sam se treznio?”. “Treznio si se ne bi li presao biti budala. Budalom se od alkohola načini. Sada sjedi i jedi.”, rekao je. Samostan Malog Hrista, istog kao veliki samo mali, je neposredno pored te dobrotske konobe a imao sam sreće da su moji prijatelji upravo izlazili iz samostana i kretali ka Kotoru. Video sam ih i pozvao ih u dobrotsku konobu. Ova konoba nije kao “moja” ali je hranu koju tamo prave Laki uvek hvalio. Jeli smo gambore i mušlje. A Laki je bio srećan jer upoznaje moje prijatelje. “Šta veliš Laki? Kakvi su mi drugari?”, pitao sam šaljivo. “Vazda ja govorim da se loši sa dobrima ne druže. ’eli tako?“, nasmejan odgovori Laki. Tog dana je bio karneval u Kotoru. Maškarade. Pedja je imao majicu na pruge pa je odlučio da kupi mornarsku kapu i bude, jel’ mornar. Čombe je stavio ogromni slamnati šešeir na glavu a kada smo ga pitali šta bi njegova maska trebalo da simbolizuje on je rekao da je Sremac. Ok, rekao sam. Goga se nije maskirala. Lepa je. A i mrzelo ju je. Pošto moj predlog da se ove godine predstavimo Kotoranima kao stado ovaca čiji bi ovan vođa bio ja, lupajući o ogromno zvono, koje sam obezbedio, nije prošao morao sam da kupim neku idijotsku masku koja mi je prekrivala samo oči. Bez veze. Boka, verujem i cela Crna Gora, se ove godine bori u traženju svog nacionalnog identiteta. Primetila je to i Goga kada smo pili vino ispred velike i jedine, ja mislim, pravoslavne crke u centru Kotora. Na crkvi crnogorska zastava, na balkonu DJ vrti neku popularnu muziku, nad glavama nam dva balona napunjena helijumom. Jedan u obliku srca a drugi u obliku Anime-a lika. Crna Gora u ljeto 2008., izgleda izgubljeno. Na žalost.