“Dodji nam. Dodji ovde u jesen pa piši. Vodiću te na ribanje, ješćemo mušlje i piti gemišt. Ti spavaj đe ‘oćeš. Imaš cijeli sprat. Ne treba ti neki komotitet, sam reče tako. ‘e li? Nameštiću ti madrac na pod a ti ga premešti ‘de želiš. Konoba radi, otvorio je Minjan. Završio je Pravni fakultet u Podgoricu ali veli ne svidja mu se taj posa’. Ima, veli, taki ružni ljudi u taj posa’. Ođe ti se svi poznaju, mala je Crna Gora. Upoznaš pašu direktora na poštu e, njegova žena je zasigurno u Poštu rodica sa direktorom neke službe i tako ti to ide. Sve ti je preko, na i oko vezu. Miljan ti je radio sa svim rodicama, pašama, zetovima, snahama i očevima svih sinova po Crnu Goru. Sve ih on poznaje no ima odboj ka toj profesiji. Mada, lijepa je to profesija. Ja mu velim da izdrži no njega je muka od svega. Ovde drži štimung u Konobu, Sanja radi, dobra je to djevojka i posa’ ide. Ja pomognem kol’ko možem. A, ne mogu im ja pomoć’ mnogo no eto koliko je do mene ja uradim. Privatim se čega umijem no ono što ne umijem ni ne umijem. Zato, mili moj i dragi, dodji mi u jesen da idemo ti i ja na barku pa uživamo i nema briga. Nije preša, dodji kade želiš. Uvijek za tebe biće madrac i soba. Eto, ja spavam po cijelo leto na teracu. Ništa nema ljepše no spavat’ i probudit’ se kraj mora. Valovi udaraju od stijenje i o pontu a ti uživaš. Ka’ sad, ti ja što uživamo. Svidja ti se, ‘e li? Vidim da ti se svidja a pisao si mi u pismo.”, govorio mi je moj prijatelj Laki. Laki živi u Perastu. Mestu na desetak kilometara od Kotora. Na jednu stranu od Perasta je Risan a na drugu Orahovac, pa kolonaokolo Strp, Dobrota, Morinj, Kostajnica i Kotor. Perast je od vajkada Kapetanski grad. Mletački grad, nikada turski. Žene su svojom kosom, još prije(prim. aut.) Turaka, vezle goblene čekajući svog mornara da se vrati sa pučine a goblene odnosile na Gospu od Škrpijela. Sada je to muzej Perasta ali i svih Bokelja. Površinu ostrva, nastalog od zarobljenih pa porinutih turskih brodova, svake godine, negde krajem jula, Bokelji uvećavaju bacajući kamenje oko njega. Tako vekovima, unatrag. Od vajkada pritajeno podeljena Boka sa 4 centrale u matici, Novim, Kotorom, Budvom i Tivtom sada je geografski ujedinjena, u južni, primorski deo Crne Gore, ali su razlike medju stanovnicima ove 4, sada opštine, izražene i dalje. Provodio sam dane u Perastu slušajući anegdote i legende. Prisustvovao običajima koji se praktikuju još od Pirusta, prabokelja. Spavao i budio se pod vinovom lozom koja daje prirodni hlad tokom žege. Tu bi Laki, Sanja, Miljan i ja provodili dane prevrćući istoriju, dnevne događaje, ogovarali političare, zajedno navijali za Partizan, Budućnost i Zvezdu. A onda bi se Laki i ja povlačili na barku, tamo pevali tiho pesme koje nam padnu na pamet i slušali jedan drugoga. Laki je bivši mornar, razočaran u ljubav i ljude po malo. Prijalo nam je društvo onog drugoga. Radovao sam se svakoj školjki koju on izroni. Laki sada tako zaradjuje. Riba ili lovi ribu mržom, skuplja mušlje ili ubira školje sa dna mora a onda ulov nosi gazdi koji mu za to plaća. Zaradi taman za cigare i belo vino. Živi u kući svojih predaka i ponosno nosi Bokelja u sebi. Voleo je jednu dubrovčanku. Njeni joj, kada je počeo rat, nisu dozvolili da ode za Lakija i od tada laki žene doživljava kao opasnost po duševni mir. “A bila je lijepa tada. Vešta i neumorna žena koja nije puno pričala. Taman koliko valja. Bila je žena kojom bi se oženio uvijek ali eto vražija pamet njenih roditelja je učini dalekom meni. Nikada se nijesmo čuli posle toga. Ona je zvala par puta na poštu no ja nijesam htio ić’ na telefon. Što bi joj kaza’? Samo bih bio tužan a ona bi plakala preko telefona. Bolje je ovako. Svakojem njegov mir.”, često je ponavljao. Nisam ga nikada ubedjivao da je pozove ili ode njoj u Dubrovnik. Znao sam da ne bi hteo a i “posvadili” bi smo se a to niko od nas dvojice nije želeo. Bio sam u Perastu ove godine i otišao Lakiju. Pre toga sam sa društvom oko pola 6 izjutra skočio u more. Perastske ponte su nas dočekale neumivene suncem. Skočili smo u more i otplivali nekoliko desetina metara od ponte. E tada nam je Perast pokazao svoje umiveno lice. Sunce se pojavilo iznad planina koje okružuju Boku. Obasjalo nas je u moru. “Sunce, evo ga Sunce!”, vikao je Pedja. Ja sam pogledao ka Suncu i na ledjima plutao. Kratki i blagi valovi, kakvi su u Boki uvijek, su me ljuljali. Sunce je okuraženo srećom koju nam podari krenulo polagano ka zenitu a mi smo krenuli da plivamo, umorni od puta, ka pontama. Plivali smo polako a sunce je bežalo pred našim zaveslajima. Pretekao sam sunce i stigao pre njega na pontu. Seo sam na zid pored rive i sačekao sunce na obali. Sekund, dva me je tresla groznica jutra a onda me je obasjalo još uvek nejako Sunce. Uživao sam u nejlepšem trenu godine. Pedja me je pogledao i rekao :“To je to, a?”. Kratko sam klimnuo glavom i nastavio da se kezim kao pubertetlija na ming najlepše devojčice iz VIII 1. Ove godine smo se smestili u Dobrotu. Bilo nas je četvoro i nisam hteo da kvarim njihove iluzije o boljem pa sam pristao na Dobrotu. Samostan, tri opatice reda katoličke crkve “Čuvari Maloga Krista” (http://solair.eunet.yu/~frazemun/redovi.htm), isti je kao veliki Hrist, samo mali. Prijatne opatice su nam ponudile smeštaj na vrhu samostana, ogromne stare zgrade u kamenu. Prihvatili smo a onda nas je sestra Veronika zamolila da odnesemo rastavljeni krevet na tavan. Pedja i ja smo to shvatili kao zabavu i smejali se svo vreme a onda nam Čombe reče da je možda to iskupljenje za nešto. Osvrnuo sam se na godinu iz sebe i lagano, bez napora konstatovao da bi trebalo da prenesem sve krevete na tavan. Istina, ne bi ih bilo dovoljno za sve grehove. Pogled sa tavana ovog velikog samostana je širok, divan i upečatljiv. Stojali smo sestra Veronika, Pedja i ja pokraj malog prozora na tavanu i opčinjeni ćutali. Sestra Veronika se onda nasmejala i rekla kako je običaj da se pomogne opaticama u samostanu po dolasku. Mi kazasmo kako smo srećni jer smo pomogli a sestra Veronika nas blagosilja. Malim krstom svoga reda “Maloga Krista”, isti je kao veliki samo je mali. Raštrkali smo se za čas nas četvoro. Goga na ručak, Čombe na spavanje, Pedja na pontu a ja kod Lakija. Svako svome redu. Odleteo sam iz Dobrote ka Perastu. Pošao gornjim putem pa se skalinama spustio do donjeg puta, rive i izašao baš tamo gde smo se pre sat, dva okupali. Prošao sam pored stare vatrogasne stanice i pozdravio se sa dežurnim vatrogascem. Sećao me se po liku. I ja njega ali imena mu se nisam mogao setiti. Ni on moga. “Dobro nam došao. Beo si ka’ da su te iz skorupa sad izvodili. Što te nema? Baš prije neki dan pitala Marina ‘de si. Ona te očekuje još od kraja maja mjeseca.”, pitao me je. Marina? Ja svo vreme mislim da se zove Milica. Ne sećam se zašto sam je prekrstio ali sećam se tog leta sa njom. Pokazala mi je celu Boku, pričala mi o sebi, zalivu, Rusima, čitala mi je svoje pesme koje piše zimi tužna i sama. Takve su i pesme. Tužne i same. Poljubili smo se na Plavim Horizontima i obećali jedno drugom da ćemo tamo otići kada sledeće godine opet dodjem. Odleteo sam sledećeg jutra sa Tivatskog aerodruma a Laki mi je poslao poštom pismo Marine u koverti sa svojim pismom. U pismu se ona zahvalila na tome što joj se NISAM javio kada sam odlazio, na tome što joj nisam ostavio broj telefona ili adresu a na kraju pisma mi se izvinila jer se zahvalila. Nisam odgovorio na pismo. Samo sam u pismo Lakiju naglasio da je puno pozdravi, zagrli i poljubi. On je tako i uradio, pisao mi je posle. “Ne razumije ona da ti nijesi zaljubljen u nju no u Boku cijelu. Ona je Bokeljka pa bi morala to prihvatit’. Prihvatit’ da te dijeli sa Bokom. Ja to razumijem i čast mi je biti deo tako velike ljubavi.”, pisao mi je Laki jednom prilikom. “Nema veće ljubavi, Laki moj od ljubavi prema Boki i svemu u njoj.”, odgovorio sam na to pismo, izmedju ostalog. “Malina, a gde je ona? Radi li i dalje u prodavnici?”, pitao sam. “E! Radi. Ta ti je ka’ prava Bokeljka. Čeka, tuguje i odlazi na Gospu od Škrpijela.”, kroz smeh kaza vatrogasac. Andrija, tako mu je ime, shvatih kroz razgovor. Bokelji često u razgovoru ne koriste lične zamenice. Izmedju ostalog, “mene/me” često menjaju svojim ličnim imenom. Obično to rade kada se kunu kako nešto ne bi uradili ili kada porede sebe sa nekim ko je to uradio. “Otići ću do nje posle. Idem Lakiju. Videli ste ga danas?”, pitao sam Andriju. “Sad će ti taj sa ribanja. Znaš i sam. Koliko je uri? 9! Čudi me da ga nema. Gledaj dolje ka Piratu odatle će on na bicilu. Već je treba doć’.”, uputio me je vatrogasac. Pozrdavio sam Andriju i krenuo ka konobi “Bronza”. To je ime Lakijeve konobe. Familije Bronza je duge tradicije a na Gospi od Škrpijela sam naišao na posrebrenu pločicu medju pločicama najstarijih i zaslužnih familija Perasta i Boke. Seo sam pod vinovu lozu i gledao u more. Ukućani su još spavali. Na stolu sam našao papir na kom je pisalo: “Dragi moj prijatelju, pošto ćeš verovatno doć’ prije mene, želim ti dobrodošlicu. Ključ o Konobe je na klinu iznad ulaza. Uđi slobodno unutra. Ispod šanka je bijelo vino koje sam donio iz Dalmacije prije neki dan. Posluži se. Stižem brzo. Tvoj prijatelj, Laki.”. Ušao sam u Konobu sledeći uputsvo. Konoba je u podrumu, ukopana u stene ispod doma Bronza. U dnu Konobe, s leve strane, je prirodan mali vodopad. Voda teče iz kamena, koji je na sredini zida, i u kamen, koji je na dnu prostorije, se vraća. Unutra je hladnije nekoliko stepeni nego napolju. Miris duvana, vina, prženih i kuvanih jela od ribe me je zadžao u samoj Konobi neko vreme. Šank konobe je napravljen od drveta čije poreklo je nepoznato. Možeš lupati po drvetu svom snagom oštrim ivicama bilo kog predmeta ali drvo neće osetiti. Neće ostati trag na njemu. Nosili smo parče tog drveta na Šumarski fakultet u Beogradu kao endemičnu vrstu. Ispostavilo se da jeste endem i niko nam nije mogao reći koje je to drvo niti išta više od toga da je čudo. Studenti ovog fakulteta su me zvali telefonom interesujući se, pred polazak na more, gde se Konoba nalazi i kako do nje da dodju, ne bi li videli to drvo. Upućivao sam ih Lakiju na konak. Ovaj je zaradjivao na njima tako da smo Laki i ja postali praktično partneri. Trgovina je oblast u kojoj su Kotorani posebno vešti. Oduvek su Dubrovčanima oni bili primamljiviji za saradnju u trgovini nego li Novljani. Sedeo sam za šankom i gledao čuda oko sebe. Gutljaj vina, dim cigarete i potpuni mir.