Uključio sam tv. Programi su se opet zbrkali. Tv je bagatelno mamio da ga uzmem iz izloga prodavnice. Garancija je bila utisnuta na parčetu papira koje me je setilo na karte gradskog prevoza koje ni/smo kupovali tamo negde devedesetih. Garanciju nalik karti gradskog sam bacio kada sam tv postavio na počasno mesto u sobi i stisnuo na crveno veliko, to najveće. Garancijo, aj zdravo. Seo sam pred tv i stadoh juriti drugu mrežu nacionalne televizije. Tako je zovu one žene sa prvog kanala. Ona plava, ona me nervira. Čitala je vesti dok su padale glave. Ona tako kaže. “Direktan prenos biće na našoj drugoj mreži.”. Bitch! U glavnom, tog dana je na “drugoj mreži” išla utakmica. Fudbal. Nisam siguran s kim smo igrali ali znam, izubili smo. Tv je, na očigled, radio tada. Ima boja, ne trepti slika, ne sužava se, daljinski je vau. Stari Blaupunkt je Blaupunkt ali je imao 8 kanala. Po ceo dan sam prebacivao kanale vrteći neku plastiku čačkalicom. Bio sam vešt, sećam se. Ponavljanje, majka nuke. Moj ćale je uvek govorio da ja nemam pojma kakav je to tv. “Blaupunkt, dečko! Blaupunkt. Vidiš onaj znak u čošku, crveno pa malo plavo? E to ti je sine Blaupunkt.”, ponavljao je. “Ćale, slike nema. Evo sada je ima ali se trese.”, ponavljao sam. “Ma, to je do njih.”, ponavljao je. “Do njih je.“, je omiljena rečenica mog ćaleta. Uvrstio sam je u svoj svakodnevni govor vrlo lako. Tu je i dalje, u mom rečniku. Posle nekoliko minuta bi neko od nas dvojice kao krenuo do kupatila a usput bi zveknuo Blaupunkt. Vidiš onaj znak, malo crveno pa plavo? E, tu malo iznad kad ga krljneš slika se smiri. Trajala je kohabitacija dugo. Sve dok nismo osetili značajne probleme sa mokraćnim kanalima, bešikom i bubrezima. Išli smo u klonju na svakih pet minuta. Zvaničnu inicijativu za kupovini novog tv-a sam podneo kada sam sebe, jedan dan, igrali smo fudbal sa nekim ne znam s kim ali znam izgubili smo, uhvatio kako stojim neko vreme iznad wc šolje zakopčanog šlica a onda povlačim vodu. Izleteo sam iz klozeta a ćale me je pitao :”Jel pereš ti ruke posle pišanja? Mnogo si nešto brz. Nemoj se zajebavaš.”. “Treba da kupimo novi tv.”, rekao sam. “Šta ja znam. Šta će nam novi, ovaj radi.”, rekao je i krenuo u kupatilo. “Zato što pišamo po ceo dan kao nezdravi.”, rekoh. “To ti pišaš po ceo dan. Hodaš bos i prehladiš se pa onda u kupatilo svaki čas. Nemoj ti meni da se “džekiraš“.“, reče. Džekiraš to je onda kada se praviš pametan. “Kul. Idem sad odmah da kupim novi tv ali ga nećeš gledati. Nosim ga u svoju sobu.”, rekao sam i otišao da kupim novi tv. To je taj tv čiji se kanali mešaju, gube pa vraćaju, zbrkavajau pa odmrsuju. Rowa, te je marke. Rowa. Sivo djubre čija cena je jedva bila sa četiri nula. Nategnuto vrlo. Nekako sam ub’o neke kanale. TV Avala, to je ova nova televizija. Nova za nas pionire traženja kanala čačkalicom. “Ćale, ima novi kanal.”, vikao sam kada sam ub’o TvPalmu prvi put. Pokajao sam se brzo a čačkalicu sam izbegavao kako ne bih opet slučajno nabasao na taj kanal. Problem je bio što je keva volela čačkalicu više od sve dece u kući. U stvari, ona je zaglavila čačkalicu na četvrtom kanalu. A tamo, “Živeli!”. Devojčica sa tv Avale, Milica se zove shvatih kada se provrteo džingl sa imenom „Milica2“. Autorka ili autorke? Nisam siguran. “Danas je najvažniji dogadjaj u Nju Jorku fešn vik.”, rekla je, namontirana, usplahireno. Usput, danas je 11. septembar. Avion, kule Trgovinskog Centra, terorizam, žrtve, rat, ratovi, žrtve, fešn vik, žrtve. Sve nisi sobom neku žrtvu. Ozbiljno. Evo, požrtveno sam kupio novi tv. Gledao sam ga nekoliko nedelja a onda se pokvario. U prethodnoj rečenici ima toliko žrtava. Žrtvovao sam svoje vreme odlaskom u prodavicu tehnike, svoje pare plaćanjem a svoje živce od kada je počeo da brka kanale. „Ako se ne žrtvuješ nema uspeha.“????????? Ovu rečenicu iskustva počinjem da shvatam kao gadnu uzrečicu. Nešto kao “pa”, “ovaj”, “onaj”, “ae”, “brate”, “gistro”, “kao”, “ono kao”. Nisam siguran kakva bi Miličina žrtva bila da je pročitala današnje novine? Mogla je barem naslove sa prve strane da pročita. Slučajno bi videla i današnji datum. Mada, možda i jeste devojka to uradila? Nešto kontam, možda je jutros ustala i zgrabila odmah novine u ruke i rekla :”Jaooo, pa danas je 11. septembar! O Bože, pa počinje fešn vik u Nju Jorku! Jeee!”. Bitch! Borim se sa daljinskim. Ne prihvata više taster sa dvojkom. Mučim se, nabadam, udaram , besnim a onda na jednom opa! Na dugoj mreži nacionalne televizije, reklama za slane štapiće. Prima, štapići. Idiotska pevljiva reklama u kojoj se navodi za šta je ovaj proizvod koristan. Postaneš lepši, uspešniji, ribe se lože na tebe kao besne ako grickaš Plimu a na kraju “…Plima, povećava ti imaginaciju…”. Na ekranu dvoje klinaca u brodiću. Iza njih pano sa nacrtanom pučinom a pored njih ventilator i ćale koji mrda brodić. Oni plove i sve to. Imaginaciju?? To su obični slani štapići koji se jedu uz pivo. Ne povećavaju imaginaciju. To je od piva. Kontam, možda Plima štapići imaju super LSD moć? Nisu to rekli. Kontam, ne smeju. Reklamiranje lekova, gudre i toga svega je zabranjeno. Na Pinku, to je ona televizija na kojoj ide Grand, premijer jebo te! Sveže šticovane brade šarmira po studiju. Četri novinara naspram njega i Gordana Suša. Suša je ok. Niko od njih nema pojma ko je ovaj čovek sa bradom a on nema pojma ko su oni pa im lepo. Javna preduzeća, naše pare, nema kradje, nema puno kradje, biće bez viza na more, novi pasoši i nove lične karte i ta Bela-šengen-lista priča. Svi kul. Brada nije stigao da zajebe ništa, još pa ovi nemaju za šta da ga ugrizu. Jedna lagodna atmosfeta i prilika da se popriča o društvu. Kontam, super. Ne pričaju o Tomi, Hagu, Dinkiću. To je dosadno. Uvek o tome pričaju. Gledam i slušam premijera moje zemlje i shvatam, dosadan je malo. Rekli su mu da takav bude oni što ga pripremaju za emisije. Jedna dosadna politička emisija sa primijerom moje zemlje na tv. A nije Koštunica ni Dinkić ni Toma nego neki tamo Cvetković. Prebacio sam brzo sa Pinka, to je ona televizija gde puštaju Grand. Nasmejan, moram reći. Sklon sam trpanju u isti koš različitih političkih stranaka ali ovo me je malo obradovalo, moram reći. Gradacija sreće je dostigla svoj the most zajebaniji deo kada sam pre neki dan na tv gledao novinarku prve mreže, ovaj put, kako prenosi čestitke Srpskih državnika, Srpskim državljanima muslimaske veroispovesti. Bajram je počeo tog dana. Čestitali su Lepi i onaj sa bradom ali nisu spomenuli Koštunicu. Pomislih, što se Koštunica prokurčio pa ne čestita musliManima početak Bajrama? Kad shvatih, on više nije premijer moje zemlje. Gotivno. Crva nije ni bilo. Kupići novi tv, ovih dana. Obećavam.