Vozio sam obilaznim putem. Često prolazim tuda I znam svaki jendek, otvoreni šaht, neravninu. Istina je, upoznavanje sa obilaznim putem trajalo je dugo. Ponekada, bilo je bolno po moj džep, pogotovo onda kada sam uleteo prednjim desnim točkom u otvoreni šaht. Auto se tada zaljuljao, iako nisam vozio brzo, gubio sam kontrolu nad šklopocijom ali se srećom isprečilo drvo. Udario sam u njega kolima, glavom u volan a onda pesnicom o šoferšajbnu. Šteta-neprocenjiva. tip iz osiguranja, a njih posebno mrzim, me je, procenjujući štetu pitao :”Niste mogli izbeći tu rupu?“. Ćutao sam i gledao tu varalicu. Škrgutao sam zubima i širio nozdrve. Opet me je upitao isto. “Ne, nisam! Rupa je širine polovine dužine mog automobila. Da ste vi upali u nju, verovatno bi vas proglasili nestalim.”, izgovorih u dahu. “Dakle, niste mogli da je izbegnete. Jasno, velika je.”, rekao je gospodin Varalica. Nestajalo mi je benzina na tom putu, kvario mi se auto, mobilni telefon, veza, veze, prijateljstva. Ne, ja uporno idem ti obilaznim putem i ne odustajem. Danas sam preslušavao Boškov novi album na svom novom supersoničnom mobilnom aparatu. “…u nedostatku snage stvari radim iz inata pa me svaki korak napred vrati dva koraka natrag...-Škabo-Remek Delo http://www.myspace.com/skabomaestro” . Nisam jedini. Uteha? Da, u trenutku. Inače!? Prošao sam pored kratera iz kog me je izvlačio Kolja u pola 5 izjutra. Vidim, staklo rasuto po putu i tragovi kočenja. Neko se skenjao tu skoro. Nastavio sam razmišljajući koji li je tip automobila tu uleteo i koliko košta opravka. Glava me je zabolela. Inače me prati ta kurata sreća. Taksista me je sustigao UZBRDO u Pariskoj i slupao mi zadnji kraj kola, pre par meseci. Pogledam u retrovizor, vidim tipa koji lupa po volanu svojih kola, besni. Pomislim, ovaj je lud. On izlazi i kaže:”Sada idem od majstora. Ugradio mi je ABS. ***** ti ABS. aj da rešimo ovo bez pandura?”. Ja pristanem. Odvezem kola u Boleč kod limara koji popravlja kola koja ovaj taksista slupa, inače. Ima posla, čini mi se. Taksistu sam pokupio krvavih ruku. Klao je piliće kada sam došao. “Nemaš problema, bato, čim popravi on ja te zovem i teraj kola.”, kaže mi taksista krvavih ruku. “Kul.”, kažem i odem. Dok sam se vraćao, popravljenim kolima, otpadne mi korpa ili neki đavo već. Vozio sam u trećoj brzini do kuće. Stao sam ispred garaže, zapalio cigaretu i odustao. Kola sam neispravna prodao. Vidim tog tipa, što ih je pazario, povremeno. Kaže, idu kao zmaj. Ja se nasmejem i dodam :“Srećno!”. Na obilaznom putu, vidjam redovno ista kola. Blicamo jedni drugima. Put obilaznih. Prepozajemo se I poštujemo jedni druge. Ne znam zašto ali prija mi kada vidim nekoga u lošijim kolima. To je teško i retko ali desi se. Kada sam se isključivao sa obilaznog puta, žmigavci su me izdali. Tip iza mene je legao na sirenu. Ja sam pogledao u retrovizor, slegao ramenima i vikao:”Ne radeee!”. Obišao me je I kroz prozor doviknuo :“Ne rade ti žmigavci!”. “ZNAAAM! Jebi ga.”, viknuo sam. “Pa, popravi ih!”, viknuo je a onda me začadio dizelom iz auspuha. “Ma, popraviću. Jednom...”, pomislih. Navrnuo sam do Krleta I Mice. Sede na terasi. Ćute I puše. Sednem, ćutim, pušim. Posle pola sata ustanem i krenem. Krle, suvog grla pita gde ću? Kažem mu da idem da radim nešto a on me pita što. “Jer nemam para za žmigavce, letvu volana i homokinetički.“, kažem. “Pa, šta?”, pita. “Ništa.”, kažem. “Aj, onda.”, dodajem. Klimnuli su glavom i skinuše patike obojica u isto vreme. Sve rade kao jedan. Uvek! Srećom, imaju dve klonje. Na semaforu, blizu kuće, na pešačkom vidim devojku. Bili smo zajedno pre nekoliko meseci. Ona je morala da pali negde. Ne sećam se gde. Ja sam isto palio negde. Ne sećam se gde. Javlja se. Maše. Pokazuje rukom pozovi me. Klimam glavom. Neću je zvati. Moram da idem. Ne znam gde. Zeleno je. Prva ne radi. Krči nešto ispod menjača. Pizdim. Izlazim iz kola, odguram ih do ivičnjaka i odšetam kući i sednem za komp.