Stojim. Jedva da dišem. Pluća se šire samo koliko im treba. Ne previše! Često nedovoljno pa se mučim sa procesorom. Pretrpan je pokrenutim programima. To je jedini pokret koji bi mogao da me oda. Pluća koja se razvlače, gore-dole. Da sam specijalac ili član desantnih jedinica sigurno bi kamuflaža bila moja specijalnost. Mogu da se ne reagujem, ne progovorim, ne dišem previše. Mogu da trpim toliko dugo da zaboravim da trpim. Jednom sam, još kao klinac, bio u banji sa babom i dedom. Oni su ludi, od kada ih znam. Baba je stalno psovala i histerisala. Špijunirala je sve, zvala policiju kad god je stigla, izmišljala probleme u komšiluku, u kuhinji, na Svetu. Deda je prirodno idiot. Ako se prirodno može okarakterisati neprirodnim. On se svadjao s kim je stigao. Sve je voleo da ponižava i ponekada sam ga žamišljao kao Pašu koji odrubljuje glavu kome stigne, nabija na kolac iz zabave, čupa nokte iz čistog hira. Jedino, prezire duvan pa mi je uvek bilo teško da ga zamislim na ćilimu, zavaljenog u jastuke sa nargilom. Možda da se nekako prevario pa probao duvan, možda bi pre umro. Ovako, zdrava hrana čini svoje. Dugovečnost je zagarantovana nekima. S druge strane, nisu svi Turci janjičari toliko karakterni. Poznajem neke janjičare koji motaju duvan često i purnjaju. Bar će neko od otimača sreće umreti na vreme. Ja, nemam toliko sreće. Jebena zdrava ishrana. Bio sam te godine sa idiotom dedom i ludom babom u banji. Od kuda ja tamo? Koliko se ja sećam, histerična keva me je poslala sa njima jer sam bio “jako” bolestan kao klinac. U stvari, bio sam samo bolestan. Imao sam astmu, bronhitis ili tako nešto. Idiot i ludača su sa sobom poneli ceo džak šećera. Imao je bar 20, 25 kiograma. Postavili su ga na sto, koji se nalazio izmedju mog kreveta i prozora. Džak je pukao, jednog od tih mučnih dana, i sav šećer se rasuo po mom krevetu. Do kraja moje “rehabilitacije“ sam pod stopalima osećao šećer. Kada sam otišao u vojsku, noge su mi smrdele kao i svima tako da je moja iluzija o potencijalno uvek mirišljavim ili pak nikada smrdljivim nogama pala u vodu već druge nedelje vojnog roka. Svakog jutra sam istresao posteljinu ali je džak imao kontra plan. Odlučio je da se pocepa. Prvo nekoliko rupica, sramežljivo. Onda po ivicama, otvoreno i bez blama. Na kraju je, jednog jutra negde oko 6, odlučio da se pocepa ceo. Šećera je bilo dosta. Bili smo u „Spa“ tek nekoliko dana a džak je bio polu-velter kategorije. Ležao sam u šećeru ali mi se mnogo spavalo. Idiot i ludača su me budili svakog jutra rano, u 7. Onda bi, ludača spremala doručar. Bar 20 jaja se moralo pojesti za prvi, najvažniji obrok. Idiot i ludača su gajili kokoške, ćurke i guske. Te životinje su bile ogromne. Mutacije! “...u našoj kući, uvek je bilo dobrih jaja...”. Imao sam još sat vremna spavanja i pun krevet šećera. Preslatko, a? Nisam se micao. Disao sam samo iz krajnje nužde, balansirajući zrca šećera na ivici nozdva, lagano, nužno uravnoteženo i tiho. Kada su se ludača i idiot pobudili, skroz su popizdeli zbog džaka šećera. Ja sam pojeo na brzinu 15 jaja i izleteo napolje. Retko danas jedem slatko.