http://pepelinno.wordpress.com/

Posteljina napijena krvlju. Bol čiji izvor nije mogao da locira. Činilo se da je bol šetao njegovim telom. Kako bi mu se približio bol je postajao sve intenzivniji a onda bi pobegao kada bi pokušao da se uhvati u koštac sa njim. Promenio bi mesto i opet se intenzivirao. Tako u krug, cele noći, već nedelju dana. Mandras je slikar i profesor na crnoj listi bez mogućnosti da se opet zaposli u profesiji. Na samom početku profesorske karijere, jedna od učenica se ponudila Mandrasu. “Naslikaćete me, zar ne, dragi moj profesore? Mene, ponos škole.”, pitala ga je, Gia, učenica završnog razreda, na prolećnom izletu koju je organizovala škola u kojoj je Mandras predavao. “Vrlo rado, gospodjice Spalin. Biće mi zadovoljstvo. Verovatno želite veliku sliku koju bi ste postavili iznad kamina u svom domu?”, gladeći svoj u bradu pitao je Mandras. “Dragi profesore, vredjate me! Zar ja, kćer velikih Spalina, korena koji sežu nekoliko vekova unatrag, čukun-unuka Velikog Knjaza, da visim iznad vatre?! Odevena u luksuzne haljine, nabijenih grudi sa osmehom koje vidjamo u svakom domu sa kaminom?! Po čemu ću se razlikovati od skorojevića koji su do novca i statusa došli sivom trgovinom i poltronisanjem?“, uvredjenim ali tihim glasom, kako je niko od takvih koji već imaju svoje slike iznad kamina ne bi čuo, kaza Gia. “Oprostite poštovana. Samo... svi žele takve slike. Slike koje će skrivati prošlost, odisati raskošću i svi ali svi žele da im oči budu naslikane tako da pogled bude pun tajni.”, pokušavao je Mandras da zadrži mušteriju. Od profesorske plate stomak je bio pun rupa. “Ja želim akt! Želim da me preslikate na platno.”, govorila je i dalje tihim glasom Gia. “To je neprihvatljivo!”, uzviknuo je Mandras. “Za tako nešto Vam je potrebna dozvola Vaših roditelja a ako bi Vam je oni i dali, u šta čisto sumljam, to bi smo morali raditi u strogoj tajnosti. Zamislite koliko bih imao problema ako bi upravnik škole saznao za to delo!”. “U redu. Doneću Vam pismenu saglasnost svoga oca a slika neka ostane nepotpisana ili... Potpišite se kao neko drugi na dnu slike. Pristajete li sada?”, pitala je, na granici da odustane od Mandrasa, Gia. Gia je inače takva oduvek bila. Buntovnik i borac ali samo za sebe. Druge nije smatrala bitnim. Mislila je da se svako sa svojom mukom mora boriti i za sebe izboriti. Ona je od prvog slova i zbiranja brojeva u školi bila primer. Profesori je nisu voleli jer je ponekada bila spremnija od njih samih za nastavu. Djaci su je poštovali ali je Gia uvek sedela sama u klupi. Lepa i nedokučiva. Bistra i ničija. Vreme je prolazilo a Gia je rasla. O njenih grudima, očima i stavu pričala je cela škola. “Dobro, gospodjice Spalin. Ako donesete pismenu dozvolu Vašeg oca i budete diskretni, nema razloga da Vas odbijem.”, izvadivši kičicu iz džepa svoje košulje i već premeravajući Giu, kaza Mandras. Borio se Mandras sledeće jutra sa senkama u svom ateljeu koje bi kvarile prizor nage Gie. Skidao je pa vraćao zavese na prozore, premeštao platno iz jednog u drugi ćošak a onda je seo na pod a u glavi mu je već bila gola Gia. U mislima se zagledao u njene grudi a šake je pomerao kao da ih dodiruje. Ogromni časovnik je kacao 8. Mandras je skočio sa poda ateljea, gde je i zaspao tu noć. Brzo navuče na sebe stvari koje su mu prve bile pri ruci i jurnuo put škole. Na ulaznim vratima ga dočeka otac Gije. Već oznojan od jurcanja po strmim ulicama svojim zardjalim biciklom, Mandras kada ga vide pretvori se u golu vodu. “Vi umetnici uvek kasnite ili je to samo slučaj sa Vama, gospodine Kandi?”, gordo stojeći na vrhu stepenica, pred ulazom u školu, upita gospodin Spalin. “Umetnici jure samo za hlebom, ni za čim drugim.”, odgovori Mandras, pokušavajući da sakrije svoje uzbudjenje. “Za hlebom, kažete! A za lepim učenicima, da li za njima tako jurite ili samo za nekima od njih”. “Samo za hlebom, kažem Vam gospodine Kandi, samo za hlebom.”, sada već prestravljen odgovorio je Mandras. “Gia mi je tražila saglasnost za poziranje pred Vama pa sam došao da Vas malo bolje upoznam. Ja svojoj kćerki ništa ne branim i sledeće godine sa punoletstvom će biti prepuštena samoj sebi. Do tada, ja sam odgovoran za njene detinje prohteve.”, pružajući ruku Mandrasu, reče sav uvaženi Spalin. “Gia je dobro, malo posebno, neki bi rekli sebično, dete.”, doda na to Mandras. “Mislite, samostalno, gospodine Mandras?”, upita raskolačenih očiju Spalin. “Da, i samostalno. Čovek zaboravi neke reči gledajući decu bogataša.”, pokušavao je Mandras da ga odobrovolji a u stvari govorio je Mandrasov stomak iako bi mu usta Mandrasova najradije rekla nešto drugo. “Sačekaću Vas posle časova. Otićićemo na ručak i popričati o svemu. Pristajete?”, pitao je gospodin Spalin. “Svakako. Onda u 14 ovde, na istom mestu?”. Spalin klimnu glavom, okrenu se, otvori svoju ogromnu crnu ambrelu i ode. Mandras je bio sav mokar. Što od brzog okretanja pedala, što od kiše koju je primetio tek kada je Spalin otvorio svoju ambrelu...

Copyright: BlogOye!