Ubistvo nije zločin, uvek. Juče sam postao ubica ali me nisu otkrili niti uhvatili. Ne verujem da hoće. Tragove sam sakrio i nikome nisam pričao o tome. Neću ni pričati. Nikada. Neću se hvaliti kao neki klinac. Uživaću jer žrtve neću više vidjati. A lepo sam rekao da me ostave na miru. Nisu me slušali. Olako su me shvatili. Nisam bio pijan ili slično. Bio sam potpuno pri svesti i pucao sam tri puta. Prvi metak sam ispalio više iz besa nego što sam zaista želeo. Maltene slučajno. Drugi sam ispalio pun samopouzdanja. Preciznije i promišljeno. Treći, treći je već bio poslastica. Stajao sam iznad već beživotnog tela, gledao i prislonio pištolj na njegovu glavu. Bum!! Krvi je bilo svuda. Dukserica se natopila krvlju za čas a ja sam se posle par minuta počeo smejati na sav glas. Bilo me je briga da li će me neko čuti. Doduše, bili smo daleko od ušiju i to. Kada sam krenuo prema drugom momku, u ruci sam držao pištolj potpuno smireno. Kao da to radim svaki dan ali nije tako. Ovo sam uradio prvi put. Drugi put je mnogo zanimljiviji. Prvog puta ne primećuješ kad metak napusti cev. Ne obratiš pažnju na izraz žrtvinog lica. Ruka ti se prvi put malo trese pa na preciznost zaboravi. Drugi put, e to je doživljaj. Repetiraš brzo ali oči vide metak koji ulazi u cev. Podižeš pištolj i želiš da to dugo, dugo traje ali se desi relativno brzo. Cap, i tu je, u visini tvojih očiju. Drugi put ne brineš da li će ti barut prsnuti u oči. Drugi put nišaniš. Drugi put pogadjaš tamo gde gadjaš. Vežbao sam nekoliko dana gadjanje iz pištolja. Nabavio sam metke od Rileta bazuke za sitan keš. Pitao me je za šta će mi municija. Rekao sam mu da ću pucati u konzerve na nekom seoskom putu. Pitao me je to više da bi skinuo odgovornost sa sebe nego što je zaista brinuo za mene. On brine samo o svom džepu. Neću spominjati zašto sam to uradio. Mislim, sad je već kasno da prepričavam, da raspravljam sa nekim, da odustanem. Uradio sam to i gotovo. Kada sam se vraćao zaustavila me je murija. Rutinska kontrkola. Terali su me da duvam u onu napravu koja kontroliše promile alkohola u krvi. Nisam imao ništa ali sam se posle toga olešio kao mazga. Tako bih opet nekoga upucao. Lep je osećaj. Snaga, moć. Možda opet kupim municiju. Što da ne? I onako je jeftina. Samo bilo bi interesantnije da sada pucaim iz kalaša ili one stare ćaletove puške na tavanu. Stara je to puška ali je i dalje precizna. Velik kalibar. Jedva čekam... To tada ću da sakupim keš za metke. Znami kako. Dilujem, da. Ne puno i često. Povemeno. Kada mi trebaju pare ja dilujem. Sve mogu da nabavim. Poznajem neke momke tu iz kraja a oni me gotive. Tripuju da sam debil koji sedi pred kompom i rešava Vene-ovu zbirku iz mate. Rešavam je za čas, istina je ali volim pištolje i buku i disciplinu kičme. Vodili su me par puta ne utakmice. Debilna rulja koja peva neke pesme. Reči sam jedva uspeo da razberem. Bile su glupe ali je bilo strašno zanimljivo kada smo se potukli sa suparničkom ekipom. Dobio sam takve batine da me je glava bolela dva dana. Nije me bilo briga. Osećao sam se tako zajebano par dana posle toga. Posle su me ovi moji zgotivili a ja sam prestao da idem na utakmice. Ne pijem, ne duvam, ne pušim, ne drogiram se. Ne vidim zašto bi me vodili sa sobom. Nezanimljiv sam. U toj ekipi ima par momaka koji me strašno nerviraju. Ubiću ih jednom. Samo moram da se dobro uvežbam sa prangijom. Brzi su i jaki momci. Moraću to da uradim brzo i neočekivano. Možda da im pucam prvo u noge? Ma, jok! Pucaću direkt u grudi. Videće ko ih je ubio a neće mi moći ništa. Posle ću otići na sahranu da ne budem sumljiv. Pametan sam, zar ne? Sada ću očistiti cev od baruta i leći ću da spavam. Mnogo mi se spava. Kada ustanem, sutra, kupiću novine da vidim da li me traže. Iseći ću članke o nepoznatom ubici i sačuvaću ih. Znam već sada da ću sutra čitati čitulje iznova nekoliko stotina puta. Pokušavaću da se pokajem i da se rasplačem nad tužmin tekstovima ispod slike ona dva jadnika a pošto se to neće desiti nastaviću da čitam vesti i čitulje mladih.