Ovo je pesma
za tvoja usta od višanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozračne.


Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš:
divno je nemati plan.

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Izvredjali su krave
izvredjali su gorile
pilice
Izvredjali su telad
izvredjali su guske, kanarince
svinje,
skushe
kamile.

Izvredjali su pse.
Machke?
e njih se nisu usudili.

Z.Prever.

On izvlachi najbolje iz mene...
moje tuge gushi svojim osmesima..
moju radost umnozava pogledom
toplijim od dodira ..

On ume da me voli
uchini svojom
umiri.

Trzaje koje budi
svakim svojim dahom
koji dolece do moga vrata..
merim sa silama
koje u vasioni
izazivaju
erupcije materije...

Volim ga
zar je suvishno reci?

Mada je oko mene proleće
i duše cvate u nadu;
kroz mene se kradu
slutnje zle:
čega me strah? Dogodiće se sve
i - boleće.

I niko mi ne može pomoći,
jer to se neće zbiti
po danu, niti
u vrtu kom;
već negde u srcu mom,
po noći.

I posle svega toliko mi je bilo loše da sam ipak morala da uradim ono što najviše mrzim. A to je da odem kod lekara i ipak primim te injekcije. Uhvatila me je tako žestoka upala uha, imala sam već jednu, pre pet godina i sad opet. Užas. Pila sam brufene kao bombone. A inače prezirem lekove i trudim se da se ne trujem često njima. Kad ja nešto popijem, onda se zna da mi je već zaista grozno.

I tako ti ja odem sa stanjem već blago kritičnim, a onaj brat (tako se to zove, jel?) me pita jesam li zakazala. Ma šta je tebi čoveče, kakvo zakazivanje, kakve gluposti... bolesna sam – sad... juče nisam bila prema tome nisam mogla ni zakazati. Setim se kad je pre par meseci moja drugarica imala saobraćajku, srećom nije joj bilo ništa ozbiljno, samo je uganula nogu, ali kad je došla kod lekara, pitaju je da li ima zakazano. Ona kaže da nema. A oni pitaju zašto. Pa, kaže, zato što juče nisam znala da ću danas imati saobraćajku. Zaista, glupost, to zakazivanje.

I tako, jedva nekako, primi on mene i doktorica reče da mi je uho nateklo i crveno 'fest'... baš tom rečju :)) i pošalje me na injekcije. A soba za injekcije na drugom kraju hodnika, čini mi se jedno pola kilometra daleko kad sam u stanju takvog bola. A još mi i ravnoteža poremećena, jel centar za ravnotežu je baš tu negde, u uhu, čini mi se. Stignem ja nekako do tamo. I tu me dočeka neki klinac u belom mantilu. Neki sav u bubuljicama, ma nema više od trinaest godina čini mi se. :D Priča on meni nešto, ali ja ga ne čujem ništa, meni u ušima samo bubnja i zuji i šušti. Čitam mu sa usana. Srećom, pa znam tu veštinu. Pita me hoću li stojeći ili ležeći.

Ma idi dete bwe... ako ja sad legnem, neću skoro ustati. I tako on mene bocne stojeći. Fin neki mali, nisam ni osetila. Srećom, pretpostavila sam da će me poslati na injekcije pa sam obukla lepe gaćice, neke na tufne ;)

Al posle tog bockanja mene spopade neka mučnina (valjda to tako ide, ne bih znala, ne bockaju me baš često). A toalet opet na drugom kraju ambulante. Stignem ja do njega teturajući se. Niko me ni ne gleda, baš ih briga. I uđem da se umijem, a tamo sve super, lepo i čisto. Svaka pohvala spremačicama, u nekim kućama u kojima sam bila nije tako uredno. Tako da me je mučnina prestala. Ostala samo vrtoglavica, sa kojom sam jedva stigla kući.

Odležala sam par dana (osim odlazaka na injekcije, kod onog malog) al još mi nije dobro. U četvrtak ispit. Sad bar imam opravdanje zašto nisam učila, pa bila sam bolesna, jel? U ponedeljak kreću đaci u školu. Moj klinac u peti razred. Menja način obrazovanja (sa razredne na predmetnu nastavu), menja društvo (rasturaju im razred i mešaju ih sa drugim odeljenjima), menja i školsku zgradu (do sad je išao u istureno odeljenje)... Mene je strah tih promena više nego njega. On ih ne ne oseća. Njemu je samo žao što je završen raspust. Ih... kad se samo setim... kako je bilo lepo kad sam bila tako mala... kad su me mučile mnogo manje brige nego sad... žao mi je što sam odrasla :(

Al trenutno mogu da kažem samo jedno – boli me uvo (u najbukvalnijem smislu te reči) ;)

Ako mi ikada u životu bude nedostajalo dva sata vremena za bilo šta, smatraću da sam ih protraćila upravo danas i to na čitanje ove knjige. Već par puta sam pokušala da čitam Isidoru Bjelicu, nekoliko puta i pročitala knjigu do kraja, i svaki put rekla sebi – e, nećeš više. Ali eto... Od par ljudi (čitaj žena) sam čula da joj je ova baš dobra, pa rekoh da ipak probam. I neću više nikad.

 

Znam ja da roman treba da bude fikcija. Otprilike devedeset i devet procenata svega što sam čitala bila je fikcija. Zaista malo sam čitala istinitih priča, biografija i autobiografija. Volim da kad čitam uđem u neki zamišljeni svet, da upoznam izmišljene i zamišljene likove i da izađem iz stvarnosti. Možda mi je zato sf jedan od omiljenih žanrova. Ali, da ne dužim priču, ovim sam samo htela da kažem da sam svesna činjenice da roman i treba da bude fikcija. No, bez obzira no to – mora, ali prosto mora, da bude uverljiv. Čak i najbljutavija romantična priča mora bar da izgleda kao da je mogla zaista da se dogodi. Likovi moraju da budu realistični i stvarni. Možda mogu da urade po koju neverovatnu stvar, ali ipak realno objašnjivu.

No, kod Isidore toga nema. Izveštačenost prosto izbija iz svakog njenog reda. Jednostavno ne mogu da zamislim ikog da se ponaša kao njena glavna junakinja. Te stvari koje se njoj dešavaju, prosto ne mogu da se dese. I ne samo u ovoj, nego u bilo kojoj njenoj knjizi (a čitala sam nekih pet-šest). Svaka joj čast na njenoj ekstravaganciji, nekonformizmu i savremenom shvatanju, ali ja njene knjige čitati više neću. Ako postoji ijedna osobina koju kod ljudi ne mogu da podnesem to je onda egocentričnost i umišljenost, a njene knjige prosto odišu tim.

 

«Negde u meni je kvar, i mrak što me gricka k'o miš...
I sav sam kao ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeriš...»

Dve godine nisam išla kod lekara (ne računajući zubara i ginekologa ;)) Sve se promenilo. Konačno su se modernizovali. Ispred ordinacije sedi medicinski brat, za kompjuterom. Fin, ljubazan, lep i mlad :D Doktorica je ista, ona stara. Htela je da mi da injekcije. Rekla sam joj da neću. Daj ti meni nešto da popijem, jer ja ti na te injekcije dolaziti neću. To je smaranje. I tako. Pijem lekove. Nema veze, nije ništa strašno. Boli me samo kad dišem.
 
Društvo mi pravi dr Milan Bakovljev. Dosadan jedan čovek. Samo priča o nastavi, ocenjivanju, principima, udžbenicima – didaktici uopšte. I na more je sa mnom išao. Za deset dana nije ni provirio napolje iz kofera na čijem sam ga dnu ostavila. Kad bolje razmislim bolje da sam ga na dnu mora ostavila ;)

Ispitni rok počinje za sedam dana, a ja sam učila – ništa! Celo leto je prošlo, nemam pojma u šta sam ga utrošila. Jbg. Totalno sam down. Smaram sebe i druge. Hitno mi je potreban jedan dobar ... shoping :)))

Ukoliko je to na filmu – uživaj!

Ukoliko je to stvarni život – zovi hitnu pomoć!