Želite li neke mirne note,

Aperitiv da vam krote,

Maestro je oprao ruke,

Brod je isplovio iz luke...

Nazdravlje iz A - mola,

Nežni dodir ispod stola,

Iz oka je sevnulo,

Iznad talasa je sevnulo...

Strune idu uz predjelo,

Violina da vam mazi čelo,

Konj je vrisnuo za grivom,

Nije prdeo za balegom...

Krut je taj kamen u cipeli,

Niko nije reko živeli,

Digao se jedan gost,

Jezikom je skinuo rost...

Akord Vam je u supi,

Ulazi u cenu - nismo skupi,

Pačići tako lepo plivaju,

Smeju se sa brodom - igraju...

Izbljujte se u posebnu činiju,

Maestro samo zateže čiviju,

Zaklaćemo i gitaru,

Dok čekate jelo na žaru...

Stisnuta muda u šaci,

Krv u očima - po faci,

Rezanac puzi po tanjiru,

Ne želi da remeti maniru...

Brod se usidrio na pučini,

Kako vam se sada muzika čini,

U orgazam pomešani začini,

Gost večeri je za vas na bini...

Želite li da vam prospem malo krvi,

Po tanjirima gde puze rezanci i crvi,

Želite li da vam iznesem glavno jelo,

Slagaće se uz vaše odelo...

Želite li neke mirne note,

Aperitiv da vam krote,

Maestro je upravo oprao ruke,

Brod je usidren kod luke...

Audio/video - Lazy

---: _0_ with special thx to maqa _0_ :---

-Да ли знаш које је боје небо

 кад  звезде падају?

-Знам.

-Немој ником да кажеш!

-Нећу.

-А да ли знаш да се тада чује

 музика?

-Не знам.

-Онда шшш и слушај...

    Pre neki dan. Stigao sam sa nekog venčanja. Verovatno sam previše popio, verovatno sam previše hodao... Maštao. Možda sam samo sedeo. Ne sećam se. Kad te stisne posao, zaboraviš na sebe, na ljude, zaboraviš na ulice kojima si gazio sebe i svoju senku. Zaboraviš smisao u toj frci. Kada oteknu noge, setiš se... Setiš se da je sve to moglo da bude drugačije. Ne kao u filmovima. Ne. Samo drugačije.

    Sako mi nikada nije stajao. Čak ni taj rokerski, od somota. Nisam se previše ogledao, u ogledalu nikada nisam video ništa što bi bilo lepo. Tamo stanuju ljudi koji koji plaču, zato što niko neće da ih pusti napolje. Sloboda. Oni nikada neće znati šta je to. Ja nikada neću znati šta znači biti slobodan. Taj sako, ni on nikada neće znati o čemu sada pišem. Neće ni želeti da sazna. Četiri iskre iz kojih zna da kane, će da rade to umesto njega.

    Došao sam s tog venčanja. Imao sam taj sako na sebi. Ogledala nije bilo. Skinuo sam jebeni sako i bacio ga. Gitara je pala na zemlju. Zvučala je raštimovano. Kleknuo sam, podigao je sa poda i otišao do nekog nebitnog dvoseda, na kojem sam otključao dupe, zatvorio oči i počeo da štimujem gitaru. Gitara ne sme da bude raštimovana. Kada je raštimovana, ona ne zna da se raduje, ne zna da se smeje... Ne zna da plače. ponekad štimung nije važan, ali to nije bilo takvo veče. Želela je da plače. Želela je da se raduje. Želela je da bude glasna, šapatom da naglasi svaki akord. Akord koji sam zaboravio.

    Kada odsviraš akord. Ne zapišeš ga, kao stih. Zaboraviš ga. Ostaviš gitaru u ćošak. Taj te akord dočekuje na svim onim mestima, gde je gužva po gradu, gde je mirno po livadama... Želi da mu se javiš. Da mu budeš drug. Saputnik. Budi te iz sna. Želi da budeš sa njim dok odzvanja šumom. Ti ga prepoznaješ kao kišu kad krene da pada. Slušaš ga. Poznat ti je, samo ne znaš odakle ga pamtiš. Kada prespavaš noć, shvatiš da je to u stvari bio tvoj akord. Tvoj akord koji te je pronašao... Pronašao te u vreme, kada si ti spavao.

    Ako se ikad iko seti akorda, zaboravljenog na livadi, proteranog na pijaci, zatvorenog u ogledalima, oslobođenog onim nezgrapnim majstorom što je razbio sve što je visilo u kupatilu... Neka mi javi. To je akord sa našeg venčanja.