Кол'ко ниско идемо
може ли уопће ниже,
можда нам се диг'о занос ал' стандард нам се не диже,
дани поноса и славе и минуса на текућим, ми не живимо ми преживљавамо,
шта остављамо нашем будућем нараштају,
дугове, рачуне, рате кредита нас гуше,
а немамо ни куне,
комбинирамо како одгодит плаћање бар за десетак дана,
јеб'о живот кад на картицу се купује храна,
ди смо сад?
стара штедња се отопила, о'шла на оно битно,
појела све и попила,
без свега смо остали
пренагло нас је погодило,
ко уопће зна што се то прек' ноћи догодило.
КОГА ДА ПИТАМ, БРАТЕ, КО' ЋЕ МИ ДАТ ОДОВОРЕ РЕЦИ БИЛО ШТА ОСИМ ДА ЈЕ МОГЛО БИТИ ГОРЕ
Све те тисуће, хиљадарке,
коњаници и рудари
стављани давно на страну за неки сан да се оствари,
нестали у бројкама, бројке к'о снијег окопниле,
док ми смо преживљавали животне ствари поскупиле и ди смо сад?
напокон мирни, напокон слободни, напокон у својој држави ал' сад смо сиромашни,
дали смо своје снове за ову земљу и није нам жао,
ал' успут се наш'о домољуб већи од нас па покрао,
за вишак радили, ал' нису нас цијенили,
мјесецима чекали да плате труд што смо уложили,
и ди смо сад?
опет све из почетка,
за кол'ко ниско идемо од понедјељка до петка,
колко данас вриједи наш рад имали смо сад немамо,
ди смо сад?
Само живимо из дана у дан и сваки сан давно нестао је, избрисан
Кога да питам, брате, ко ће ми дат' одговоре?
реци било шта
осим да је могло бити горе.
И ди смо сад?
још чекамо боље сутра,
можда наивно се надамо истим стварима док изнутра цијели систем заказује,
нема правде да нас штити, нема поштене власти све сами конвертити, обећања су јефтина, а живот је тако скуп,
па су узор криминалци,
шта ћеш није народ глуп, 'оће стандард.
'оће лову, 'оће живит, 'оће све
а то чекају и чекају и чекају и попизде, јер нема смисла
режије су високе,
минус је предубоко
све то траје предуго,
народ пук'о,
једни кукају што јучер било боље је нег' данас,
други дивљају, галаме, док их пуца национални занос,
хм питам те, питам те ди смо сад?
даље радимо на црно испод сјене ал' до кад,
ко ће вратит достојанство, ко ће платит пуну цијену,
дат нам толко колко вриједимо да ствари једном крену,
више не губимо стрпљење само бројимо проблеме,
све што имали смо немамо и тешко нам је бреме,
па на крају сватко запита се кол'ко ниско спао сам,
како онда остат' поносан
Само живимо из дана у дан и сваки сан давно нестао је, избрисан
Кога да питам, брате, ко ће ми дат одговоре реци било шта осим
да је могло бити горе
Реци ми да смо могли промијенити свијет,
(реци ми, молим те) да ће дјеца што долазе имат насљеђе за боље
(и реци ми да нисмо све добро уништили)
реци ми молим те, (и да ћу моћи мирно спавати од савјести)
ооооооо реци ми, да можемо изградити,
да није прекасно и ако закажем дај ми снаге створит' нешто прекрасно
(и већ сутра волио би' отворит очи па да будем захвалан, ал' не могу па стиснем зубе и ходам из дана у дан)
Само живимо из дана у дан и сваки сан давно нестао је, избрисан
Кога да питам, брате, ко ће ми дат одговоре реци било шта осим
да је могло бити горе
