Dan suočavanja... sa samom sobom...

Trudim se da bodrim sebe. Da budem fina prema Lilith jer je očekuje naporan period. Da joj ugadjam celo prepodne jer će se pržiti u paklu narednih nedelju dana.

A nju je strah. Mene je strah. Da ću podbaciti. Da nisam velika koliko su veliki bili moji snovi...

I znam da je sasvim normalno neostvariti snove... i sanjati previše i predaleko od sopstvenih kapaciteta... ali to ne umanjuje strah. Zbog čega?

Možda zato što spadam u grupu razmaženih ljudi kojima je u životu, makar što se posla tiče, uvek sve polazilo za rukom...tek... bilo je dovoljno, do sada, da kažem da nešto hoću pa da to prvom narednom prilikom bude u mojim rukama... sreća. Ne može biti ništa drugo sem sreće!!! Znam... ali teorija verovatnoće sada radi protiv mene... mora postojati trenutak pada... i to me užasava. Da li je moguće da scenario bude toliko surov da mi pruža na tanjiru sve što sam želela ne bih li lakše i brže došla na korak do sna... a onda... da mi ga uskrati!?

Verovatno da je moguće... sem ukoliko Scenarista ne posmatra sliku u celini, a ne kao ja žiletom razdvojenu... u tom slučaju bih imala šanse protiv Verovatnoće... jer mi se čini da su moji padovi na privatnom planu poprilično srazmerni uspesima na poslovnom...

Došla sam na korak do prve stepenice... one najviše... sada treba zakoračiti... i mene je strah. Podjednako me je strah da ću biti odgurnuta koliko i da neću moći toliko da "podignem nogu"... a strah prerasta u užas kada pomislim na mogućnost da ću istrošiti svu snagu penjući se na taj prvi stepenik da mi je neće ostati za sve naredne... što bi san činilo ostvarenim otprilike petim delom...

Trenutno mi jako treba moj tata!!! Ne mama, ni sestra, ni dečko ni prijatelji... mada ne bi bilo na odmet... već Tata! Da me zagrli. Da mi šapne da će sve biti u redu... da ću i ako propadnem i dalje biti njegova princeza... da će i dalje moći da bude ponosan na mene... Infantilno do daske, ali jbg... potrebe su potrebe. Nikad nisam ni tvrdila da sam potpuno normalna.

Davi me strah... za grlo hvata... nije trema, umem da je prepoznam i da se suočim sa njom... ovo je čist, najčistiji, iskonski strah... onaj od kog se hlade ruke i stopala, adrenalin šiklja ko naftni izvor... pod nebo... a srce se smestilo tu negde izmedju krajnika pa lupa kao bubnjar na speed-u!!!

Kako god... vreme za suočenje se bliži...

Am I tough enough to endure!?!?!?