Znam da sam ti rekla da smo u svadji i da više ne želim da znam ništa... ni gde si ni šta si ni kako si ...

Znam i da sam i dalje ljuta i da sve da na kolenima prepuziš od Lamanša do Novog Beograda, udariš čadore pod terasom broja 39 i štrajkuješ gladju dok ti kosti ne provire kroz kožu – oproštaj ne bi stigao... nikada... ne bavim se Božjim poslovima, rekla sam ti odavno... na njemu je da prašta, a ja nisam dovoljno ni nadobudna a ni bogobojažljiva da se time bavim...

Nisam zaboravila ni da uporno ćutim. Ni da se pretvaram da se ne poznajemo kada te maliciozni prekucani glasovi spomenu uzgred...

Nisam zaboravila ni da obećam sebi da će te kad-tad stići moj gnev... makar za dvadeset, trideset godina... strpljiva sam ja dovoljno... da sačekam... decenije da pustim da proteknu... da se učini nebitnim svima... pa i meni samoj... tada će biti trenutak da naplatim svaki sekund svog vremena potrošenog na toliko banalnu stvar kao što si ti... i još banalniju kao što je bilo kakva pozitivna emocija koju sam mogla da gajim... i one manje pozitivne koje su me sustigle naknadno... svaki sekund zaračunavam kao godinu... gadan bih bankar bila...

Sećam se i dalje kontrasta tišine nekad i sad. One koja se činila ispunjenom do poslednjeg halapljivog udaha vazduha i ove koja disanje čini izlišnim naporom...

Sve to stoji... uklesano... nepromenljivije od stalnog... ono još čvrsto za šta se hvatam kada se učini da tonem u amorfnu nesigurnost sutrašnjeg dana... ono što me goni da ne dignem ruke... sva mržnja koju sam sabrala, svo ogorčenje... sva osveta koju hladim... da sačeka, da strpljiva bude... koju mazim kao svoje dete, obećavam joj, sladim...

Mislio si da ćeš nedostajati tih pola godine koliko će te kriti nedodjija? Mislio si da je moje „čuvaj se“ poteklo iz trzaja onoga što je bilo? Ne teraj me da ti se smejem u lice, u slušalicu...u mail...

Sve što je „čuvaj se“ značilo za mene... bilo je „čuvaj se da te ne oštete, da te ne pokvare, čuvaj se da mi ne obezvrediš uživanje kada jednom prodje dovoljno vremena da ono čime budem zamahnula sasvim sigurno ne promaši cilj...“... „čuvaj se da bih imala čemu da se nadam... da bi mržnja moja imala svoj predmet do zadovoljenja...“

Ne želim ti zlo... još...