Ceo dan se kontrolišem...

I ćutim.

I pričam sa njim umesto sa tobom... kad pričam....

Ali...uglavnom ćutim.... da ne bih rekla.

Da bih oćutala.

I ćuteći isijavam reči.

Pa pišem.

Neke od onih neobjavljivih stvari koje mi polako pune (i prepunjavaju) drugu particiju HD-a.

No... ne progovaram... i ne šaljem...

U glavi mi tišina... sve dok Mala nije ušla i nekako, negde iskopala ovo... kaže da ubrza silazak na dno...jer onda mogu samo da se nogama odbijem ka površini...

Ne konta, dete moje, da polazak ka površini ne znači nužno da se do nje stiže...