Kao da sam zaboravila da pišem normalno...izgubila the edge... ojadila sopstveni stil, ako se stilom može nazvati prenošenje misli iz lica u lice, iz vremena u vreme.

Trebalo bi da pišem bloody assessment. Znam da bi trebalo. Šta više, znam i da bi to trenutno bila najpametnija stvar koju bih mogla da uradim, da ne mislim, da se skrenem u neke jednostavnije, neuzburkane vode mog posla i moje budućnosti... a ne mogu, ne da mi, bocka me pod temenom sama mogućnost... ujeda za ganglije... grebe krvne sudove i nadvlači se sa ligamentima...

Pre nekih deset godina bila sam antiprotivna svemu čemu se moglo reći ne... a nije bilo mnogo toga što nije, opravdano ili ne, spadalu u kategoriju moglo bi. Nosila sam crno, ok to i nije velika promena i danas se uglavnom oblačim kao za sahranu što bi moja pretkinja kazala preko šoljice za kafu... bele sa plavim cvetićima... nedostaju mi te šoljice i kafa sa njom...onako, da ja sednem na belu klupicu u kuhinji a ona na visoku stolicu, da ispijamo litre kofeina i dimimo zajedno lulu mira... i da mi priča, da joj pričam... da spustim glavu na njena kolena pod teget materijalom i kažem da sam zasrala ponovo.

Sem što sam nosila crno i bila antiprotivna, imala sam i svoju Ničeovsku fazu koja me nije napustila do dooooobrih dvadeset i kusur ako jeste uopšte...možda sam samo, kako Eko jednom prilikom zapisa u Minimalnom dnevniku "beznadežno zatrovana Ničeom" i danas... i pojma nemam zašto ovo pišem... nije da umirem, ne daj Bože, pa mi se sada javljaju slike iz detinjstva i rane mladosti da se kaleidoskopski razliju po ekranu...

Zapravo izbegavam da zapišem dve reči koje me uistinu muče i igraju mi kolariću-paniću sa živcima... i zato ispisujem gluposti da ne mislim... a mozak mi na dva koloseka radi, jebeš EU - mala maca za moj mozak danas prepun birokratskih preokreta i blokada...

I neću da ih napišem... neću. Samoj sebi sam antiprotivna... hoću da se vratim u to vreme i budem bezbedna od krupnih stvari...

Muka mi je od mene same... i od kafe koju, već treću od jutros, pijem kao čistu H20, ne radi me... oguglala... na njoj živim već treći dan... cigarete sam smanjila... jebiga, bar nešto... i ne mogu da jedem, uopšte... sem mandarine, njih satirem...

Nešto mi se baš bombarduje Washington DC od jutros... a boarding je počeo pre deset minuta, i to znam, javljeno mi...

Muka mi je. Spava mi se. Strah me je. Sramota me je. Koliko slova SSSSSSSSSSSSSSSSS.... sranje!