Kiša se opasno namerila da mi pokvari raspoloženje... a posla više nego u tri prethodna meseca zajedno... valjda i mora tako kada se nešto privodi kraju... Ipak, u najlepšoj fazi sam posla i zaista uživam, polako se vraćam sebi iz trenutne izgnanosti u svet romantike i afekata.

Ne mogu van sopstvenih okvira pobeći i kraj. Trenutno visim na telefonu i pokušavam da koordiniram raznorazne osobe da se uklope u ono nešto što bih nazvala svojom slikom a što bi mi pomoglo da lakše i brže obavim ono za šta sam plaćena...i nije lako, ali sasvim sigurno nije ni dosadno.

Volim, baš volim svoj posao...

Ono što ne volim, ni u poslu a ni privatno su ljudi koji sebi dozvoljavaju svašta... ti me opasno nerviraju... i onda skontam da trošim previše energije na civilizovano ignorisanje istih što umesto da proizvede željene rezultate samo daje dotičnima osećaj da im je dozvoljeno da se šire po mom životnom prostoru i mojim nervima...

Najviše ne volim one što misle da sve znaju i da su popili svu pamet sveta i što im je Ego ravan i prostran ko karta sveta kako su je zamišljali pre par vekova... ti me stalno drže u blago-predhisteričnom stanju uzorovanom ne toliko njihovo "ah, posebnošću" koliko enormnim količinama energije potrebnim da se savladam i da budale raznorazne ne pošaljem gde im je i mesto. A kao sam fina, i još više sam kao pristojna... a najviše sam kao dobra i neću da čačkam kada me baš ne nagaze...

Problem je što se zapravo sve vreme nadam da će da me nagaze i da ću imati povoda i prilike da im se pošteno naje..m rodoslova unapred i unazad i unakrsno... ne zato što sam bogom dana za takve stvari i ne zato što volim da se iživljavam (doooobro, možda malo, rekreativno), nego zato što mi se može i što stvarno ne mislim da svi zaslužuju milost niti sažaljenje...

Uh, nije mi najpametnija ovolika količina agresije... naročito ne kada pokušavam da zapravo nešto korisno uradim paralelno sa ispunjavanjem mentalne deponije koju Naličje kao alter-blog predstavlja...

Ne znam za ostale, ali mi se ponekad čini da izvesni ljudi namerno igraju ping-pong sa mojim nervnim završecima testirajući granice... i ponekad to čak ne rade ni direktno već onako izokola... a ponekad je jednostavno nečije postojanje dovoljno da mi se smuči život. Pa šta, ja nikada nisam tvrdila da sam Majka Tereza niti da se držim zapovesti ko pijan plota... naprotiv, itekako umem da upadnem u većinu zvaničnih "smrtnih grehova", čak i da ih kreativno primenim u najnepredvidjenijim momentima... no da ne skrećem sa teme... uopšte nemam nameru da se prikazujem kao plemenito, dobro, fino, pristojno stvorenje, da tvrdim da sam iznad (ili izvan) svih ovozemaljskih šablona i da vežbam oproštaj svako veče pred spavanje... ni u ludilu... što se mene tiče - Bog nek daje oproštaje ako ga ima, ja Bog nisam i nemam nameru da okrećem drugi obraz a ako zbog toga nisam dobra hrišćanka, još preciznije dobra pravoslavka a u poslednje vreme najpreciznije -  Pravi Srpski Patriota... e, pa, jebe mi se... onako, blago...