Jutros mi se nije dalo da radim...čitala Pavića online... tek sada ne znam šta bih sa sobom.

Nemir. Stari poznati osećaj da nešto nije u redu... da sam predugo ostala na jednom mestu, da nije dovoljno brzo, da nije dovoljno živo, da nije dovoljno!!!

Nemir. I onaj suludi otkucaj u dubini uha koji podseća da se nešto dešava u dubini... da se sprema oluja... gadna, hirovita, mračna...

Nemir... i potreba istovremena da sam sama i da sam u gomili koja urla... da ne čujem tihi poziv da nastavim dalje...

Nemir... i onaj večni sukob u meni... smiriti se? Jer je to normalno, poželjno, realno, izvesno... jer je to ono što se očekuje, što tvoja svest priziva... smiriti se jer tako TREBA da bude... Lutati dalje... jer svaki atom bića se buni zarobljen!

Ne umem protiv toga.

Ni ja ni oni.

I svi su mi dragi i sve ih volim... ali ne umem da ostanem. Da se svrtim. Da budem dobra. Da budem fina. Da zaista volim.

Jesam li istrošila to umeće? Može li se ikada istrošiti? Jesam li ikada zaista umela?

Koji je meni djavo!?!?!?! I zašto!?!?!

I nije fer!!! Nisam to htela... htela sam da budem tu. I tamo. Da ostanem. A nisam umela. Nije mi se dalo. Nije se moglo... možda.

Sada sasvim sigurno znam da je do mene... i da me nemiri moji ne pohode samo...oni su alfa i omega postojanja, determinišuća stvarnost sa kojom moram naučiti da budem.

Čitala Pavića... haos u glavi, haos na monitoru...

On se osmehuje iz fotelje.

Izadji! Budi dobar i idi... danas te ne želim... iako me svaki pogled na tebe podseti zašto si to baš ti... iako znam da nije u redu... da nije pošteno... da nije fer...ali, jebiga dušo, život nije fer (mrzim ovu frazu a opet je koristim u nedostatku preciznije)... može mi se... nemoj da mi padneš u paradoks htenja da zadržiš onda kada se najžešće otimam...nemoj da budeš isti kao i svi...

I dalje se osmehuje i ne razume šta mu govorim. Neka je šala u pitanju, misli...

Idi...hajde, lepo se pokupi i ostavi me samu. Danas baš nešto ne mogu da te gledam, ni da te slušam. Ni tebe ni njega. Danas mi je muka od mene same i hoću samo jednu veeeeliku čašu crnog, oporog vina i neku muziku, mnogo nikotina da me obavije... ne i tebe... pokupi se i pali. Imaš šta da radiš. Sve je u redu. To sam samo ja...

Posmatra me.

Šta radiš? Još uvek si tu? Mislila sam da sam bila jasna... hajde, pokupi krpice i pronadji izlaz... ti to još možeš... nemoj da praviš klinačke greške i da poželiš tek onda kada ti se učini da ti izmiče... nemoj da padaš u te zamke... ne laska mi, vredja me! Neću to! Ni tebe ni tvoj osmeh ni tvoj dodir ništa!!!

Jedno veliko ništa!

Pusti me da danas budem luda i čudna i nenormalna i svoja...

Možda... samo možda i samo ako povučeš pravi potez u ovoj bezazlenoj igrici koju pokušavamo da prodamo jedno drugom kao bekstvo od usamljenosti... možda, ako budeš dovoljno mudar i brz... ako budeš dovoljno muško da se okreneš i odeš, ili ućutiš i pustiš me da se izaritmetišem kao čovek... samo možda i samo tada... ću možda razmisliti o mogućnosti da se zadržim još malo...

Možda. A možda i neću... kako god, to je jedina šansa da se ne završi sada i odmah. Znaš me barem toliko da budeš siguran da neću oklevati.

Luda sam danas.

Nenormalna.

Ali sam ono što jesam.

Ja. I nemiri moji koji su ja.

Nema ti mesta ovde... u ovom času... na ovoj slici... Sada, odmah, želim da odeš...